Piše: Slavoljub Tasić
Sigurno je najznačajniji zbor koji je pod ovim drvetom 1690. godine održao patrijarh Arsenije III Čarnojević, a pola veka kasnije pod istim dudom će se zbiti novo okupljanje koje je sazvao patrijarh Arsenije IV Šakabenta
Da bi izazvali slonove na borbu, dadoše im sok od grožđa i murve (duda).
1 Mak 6,34
Smatra se da je ova izreka vezana za prastari običaj (iz Antiohije?) da se ratobornost slonova podstiče sokom od grožđa i crnog duda.
Danas znamo da i grožđe i dudinje daju energiju veoma brzo nakon konzumacije, podižu tonalitet organizma, povećavaju vitalnu energiju i utiču na bolji rad imunog, nervnog i mišićnog sistema. I sasvim je sigurno da su stari narodi znali da će i slonovi koje hranimo na ovaj način biti fizički spremniji, samim tim i ratoborniji.
O ovom „biblijskom“ drvetu svakako je znao i arhiepiskop Sava II, kada ga je u porti buduće patrijaršije, ispred crkve Svetih Apostola, posadio.
Sveti Sava II (oko 1200–1271) bio je treći srpski arhiepiskop. Svetovno ime bilo mu je Predislav i bio je sin kralja Stefana Prvovenčanog. Ugledavši se na svog strica, Svetog Savu, rano se zamonašio i otišao u Hilandar.
Za poglavara srpske crkve izabran je 1263. (1266) godine, nakon čega, po ugledu na svog velikog prethodnika, odlazi na hodočašće u Jerusalim. Obilazeći zemlje Levanta, susreće se sa drugom kulturom, običajima, hranom, sa novom i nepoznatom florom. Sigurno je probao razno voće, povrće i jela kojih nije bilo u Srbiji.
A u to vreme u istočnom Sredozemlju jedna voćka bila je omiljena. Svojim ukusom, mirisom, bojom i lekovitošću izdvajala se od drugih. Pogađate, to je crni dud.
Od njega su se pravili sok, sirup, vino, pekmez, džem i druge poslastice. I ne samo to, arapska medicina izuzetno je cenila lekovita svojstva duda. A najlekovitijim su smatrali jednu vrstu crnog duda, poznatu pod imenom dud iz Damaska.
Dudinje sa ovog drveta opisane su kao manje ukusne, pomalo bljutave, ponekad i gorke. Ali bile su delotvornije od svih drugih protiv groznice, malarije i dizenterije, protiv bolesti koje su harale čitavim Mediteranom.
Arhiepiskop je čuo da su plodovi ove ukusne biljke korisni i kao hrana i kao lek, a znajući da tog drveta u Srbiji nema, poželeo je da ponese nešto korisno svom narodu.
Sa sobom je poneo sadnice neobičnog drveta, ukusne voćke koja je istovremeno bila i dragocen lek. Vrativši se u Srbiju, posadio je sadnicu ispred crkve Svetih Apostola, gde je niklo veličanstveno drvo koje se dan-danas nalazi u porti Pećke patrijaršije, na svega dvadesetak metara od crkve i mesta gde će biti sahranjen.
U njegovu čast, od pamtiveka ovaj dud se naziva šam-dud, jer je Šam stari naziv za Siriju, a stanovnici Damaska svoj grad i dan-danas zovu Al-Šam ili Aš-Šam. Tako je Savin dud postao zapis ovog veličanstvenog hodočašća, njegovo ime nam govori o poreklu, a događaj koji će se desiti nakon sedam vekova o njegovoj večnosti…
U Pećkoj Patrijaršiji obeležena slava Pokrova Presvete Bogorodice
Čovek koji pamti svoj put i poreklo nikada ne izgubi sebe
Patrijarh Pavle
Tokom leta 1957. godine veliko nevreme zahvatilo je ovaj kraj, grom je udario u stablo šam-duda i raspolutio ga. Grane su polegle po zemlji, iz njih su iznikli novi izbojci, razvile se nove krošnje. Drvo je poprimilo dosta neobičan izgled, ali se i dalje razvija i raste.
Sedam vekova nakon što je posađen, dud je raspolućen, nebeski znamen hteo je da udvoji život ovog Metuzalema. Jer u narodu se veruje da kada grom raspoluti drvo, a raspolućeni delovi nastave da se granaju i žive, suđeno im je da svaki izdanak poživi još toliko.
Danas je to najstariji crni dud u Evropi. A sestrinstvo Pećke patrijaršije kaže da je za dugovečnost šam-duda najzaslužniji Božji blagoslov.
Stoga verujemo da će starina i dalje živeti i pamtiti. Do sad je upamtio uvođenja u tron i svečana ustoličenja mnogih srpskih arhiepiskopa i patrijarha.
Šam-dud je svedok brojnih istorijskih događaja. Sigurno je najznačajniji zbor koji je pod ovim drvetom 1690. godine održao patrijarh Arsenije III Čarnojević, a pola veka kasnije pod istim dudom će se zbiti novo okupljanje koje je sazvao patrijarh Arsenije IV Šakabenta. Posle ovih skupova odlučeno je da srpski narod krene u velike seobe na sever.
Seća se teških i zlih vremena, turske okupacije, komunizma, ali i kasnijih skrnavljenja, sve do današnjih dana. Duboko verujemo da nas sva ova saznanja učvršćuju u pamćenju i nepokolebljivoj veri.
Najstariji srpski medicinski spis, „Hodoški zbornik“, neprikosnoveni je uzor iz koga su se crpeli recepti i zapažanja u sve potonje.
Nakon što je prvi dud unet u Srbiju (verovatno 1269), može se pretpostaviti da je počelo njegovo rasađivanje. Veruje se da od njega potiču dud murika u porti crkve Svetog Đorđa u Rudniku kod Srbice i kara-dud kraj Muratovog turbeta na Gazimestanu, oba stara od šest do sedam vekova, te da su narodni vidari i travari počeli da ga koriste za lečenje.
Upotreba duda se prvi put pominje u „Hodoškom zborniku„, koji je nastao početkom 15. veka, pretpostavlja se u nekom od srpskih manastira južno od Save i Dunava.
„Hodoški zbornik“ se sastoji iz tri dela: fiziološkog, terapijskog i astrološkog. Pojedina poglavlja koja se bave fiziologijom u potpunosti su usaglašena sa učenjima Hipokrata. Terapijski deo zbornika sadrži 79 različitih recepata za lečenje, koji se većim delom oslanjaju na čuveno delo Mateusa Plateariusa Liber de simplici medicina (delo nastalo 1161. godine), koje tokom naredna tri veka biva nezamenljiv priručnik zapadnoevropskih lekara i apotekara.
U jednom receptu iz ovog zbornika list duda se preporučuje za lečenje opekotina: „Jegda kto iždežet se. Črnice listije istini i svari s octem i maslom i rastrzaj posledi listije na drobno, položi vrhu izdeženija“, odnosno mazanje linimentom pripremljenim od kuvanog dudovog lišća u mešavini sirćeta i masla (črnica = crni dud).
Igumanija Pećke patrijaršije: Od prašine i šuta ne možemo da dišemo
Hilandarski medicinski kodeks predstavlja dragocen spomenik ne samo srpske medicine već i srpske kulture.
Relja Katić
U Hilandarskom medicinskom kodeksu postoji odrednica o dudu ili murvi, u kojoj se kaže:
Dud je topao, suv i spada u drugi stepen. Sadrži malo vlažnosti. To je voće čijim se listom hrane bube od kojih se pravi svila (svilene bube).
Postoje dve vrste murve: pitoma i divlja. Pitoma se zove beli dud, a divlja erpitos.
Od nje se pravi elektuarija koja se zove dijamoron. Preporučuje se onima kojima je oteklo grlo ili imaju ranu u grlu, ili im je grlo promuklo.
Uzmi sok od murve, maslinovo ulje, vino i ocat, i sve pomešaj. Pošto malo uvri, sa tom tečnošću često ispiraj grlo (grgoći). Korisno je za gore pomenute bolesti.
Uzmi sok od duda, skuvaj ga sa isto tolikom količinom meda, pa mu daj ujutru kao lek za čišćenje. Dobro je za one koji pate od zatvora.
Ako mu daš prah od kore belog duda, pomešan sa toplim vinom – pomoći će mu. Ako staviš koru belog duda na zub koji boli, ispašće mu.
Svoje dejstvo dud može da sačuva deset godina.
Pažljivim iščitavanjem gornjeg teksta zaključićemo da je pisac znao da postoje dve vrste duda i da se jedna koristi za ishranu svilenih buba. Zanimljivo je da ovu vrstu naziva „pitoma“, što nas upućuje na zaključak da je u pitanju gajeno drvo, odnosno drvo koje nije tako davno uneto u Evropu (verovatno od 7–8. veka u Vizantiju, i tek od 11–13. veka dalje na zapad Sredozemlja). Druga vrsta, ili „erpitos“, zasigurno je crni dud, koji se u vreme nastanka teksta Kodeksa već smatrao „divljom“, ili kako to danas kažemo, autohtonom vrstom. Indikacije, tj. namena erpitosa, zapravo potvrđuju da je reč o crnom dudu.
Izvor: Srpski Kompas
