Пише: Ђорђе Матић
Жена и умјетница која пјева у пјесми овај наш земљописни и повијесни термин, наступа посвуда, на најцењенијим мјестима глобуса. Онај пак који пјева о једном селу на том истом подручју, не може ни преко границе. Не у свијету, него овђе, мора да су се негдје грдно преварили.
Манчестер, јул 2011., Међународни казалишни фестивал. Узбуђење и напетост су у зраку пред премијеру: Боб Вилсон, десетљећима могуће најутјецајнији свјетски театарски редатељ, поставља представу „Живот и смрт Марине Абрамовић“. Марина, већ тада глобално најпознатија жива концептуална умјетница, „предала“ је свој живот, биографију, али и симболичку смрт у руке легендарном режисеру, да их исприповиједа сценски, визуално и звучно.
У бастардној форми гдје се крижају Opera, театар и концептуални перформанс, типично вилсоновски, кроз неколико слика и ликова, представа је тросатни „еп“ који ће исцрпити и једнако одушевити размажену и софистицирану манчестерску публику, као и британске и свјетске медије. Наратор у представи је чувени глумац Вилем Дефо, који мијења лица, имитира Маринин славенски акцент, свеудиљ говорећи детаље из биографије умјетнице. У представи наступа и нови хипстерски суперстар, трансродни музичар Ентони Хегарти, вођа њујоршке групе The Johnsons.
Сама Марина игра властиту мајку која се кроз представу изгледом и појавом мијења – сурова балканска мајка, па дива, као оперна, и на крају, у посљедњој сцени – партизанка. У сцени гдје Марина цитира властити видео рад „Херој“, посвећен оцу, партизанском официру, на позорницу под бијелим барјацима, у најимпресивнијој сцени, излази необично нашминкана, стасита жена. Одјевена у типско балканску, а прецизније српску ношњу, сигурним, грленим, пучким начином запјева народну пјесму „Ој јабуко зеленико“. Креће потом плесним корацима нашега фолклора, док јој се придружују други на сцени, а пјевачица и пратња појачавају динамику. Та пјевачица зове се Светлана Спајић и бит ће једна од сензација ионако спектакуларне представе коју је публика те вечери испратила овацијама, а штампа лаудама.
Но, Светлана има биографију и прије Марининог и Вилсоновог догађаја. Она је у свјетској струци призната етномузикологиња и педагог, посвећена у потпуности српским народним вокалним традицијама. И то оној „најтврђој“ врсти, дуго заборављеним старим напјевима, „суровога“ и за ненавикнуто ухо тешког звука, без каснијих хармонских, оркестралних, „градских“ уљепшавања. У љубитеље њеног рада, поред колега из представе, Дефоа и Ентонија, броје се и филмски редатељ Џулијан Шнабел, модна кућа Givenchy, на чијој је ревији Светлана пјевала уживо, одјевена у наш народни костим; њени фанови су глумац Стив Бушеми и икона наших дјетињстава и пубертета, седамдесетих на осамдесете године – Деби Хари, пјевачица групе Блонди.
Светлана је сурађивала и с берлинским поставангардним ансамблом Цајткрацер на магистралном албуму „Serbian War Songs“. Водила је више женских пјевачких група него што знам набројати (од којих се најпознатија, иако из Србије, звала Пјевачко друштво, овако, ијекавицом). У својој преданости западној српској пучкој традицији, годинама наступа у Хрватској, истражујући крајишку и далматинску баштину. На етно смотри „Сијело Тромеђе“ у Стрмици, Светлана је годинама као неки „заштитни знак“.
Поред тога, мање важно за каријеру и биографију, али мени јест – Светлана је и моја пријатељица. Готово генерација, нашли смо се од првога трена, што би се рекло. Прије свега на линији музике, наравно. Сјећам се свог одушевљења и невјерице над њеним музичким причама, рецимо оној мени најдражој, кад Светлана осамдесетих као млада њувејверка у родној Лозници, поред култних ПиЛ, Џој Дивижн и XТЦ, „капира“ колико је звучно сулуд и занимљив први албум Синана Сакића, тада скоро потпуно „андерграунд“ имена. Светлана – или „Цока“, како је пријатељи зову, синоним је за оригинал, за нарочит музички и умјетнички ум, за властити пут између авангарде и коријена, свјетскости и припадности свом народу и вјери.
Неки дан судило је у Задру мојој Цоки. Пет дана у ‘апс, и новчана казна, након наступа у Жегару гдје пјева и снима редовито, а због пјесме „о Крајини“, пучке, старе пјесме; односно верзије напјева из 19. вијека, коју је Светлана снимила годинама уназад и објавила код нас и по свијету. Судска пресуда, „објашњење“ и казна, то сте већ читали уосталом досад, или нека нађе тко не зна о чему се ради.
На први поглед, читав случај је типични овдашњи идиотизам, рекло би се. Уз уобичајену злонамјерност, параноју и, наравно, бескрајно лицемјерје с којим живимо дан на дан, лицемјерје упарено с потпуним незнањем. Али, ово посљедње, о незнању, можда је прелако рећи. Шта ако је ствар комплекснија?
Можда су – односно највјеројатније јесу – ови што су тужили, полиција, њени шпицли и суд, заиста незналице. Или су уз све напетости потпалили још мало додатно, у офанзиви која траје већ неко вријеме. Али одаслали су игноранти из Задра и нешто шире и дубље од себе, по друштвеној и културној скали, један знак који напротив диктирају образовани и елита. Дијелом структурно, а дијелом из дубоко Несвјеснога и из потиснуте жеље.
Они што добро разумију или наслућују позицију Светланину иначе, и њен значај изван овога простора, статус у свијету и културу коју представља. А баш у томе лежи највећа фрустрација, сâмо њено средиште. Јер, сасвим редуцирано речено: након толико времена, након свих идеолошких, ратних, политичких и симболичких побједа, остварених колективних циљева и тријумфализма у исказивању (тимски спортови, побједе и масовна славља као отјелотворена метафора тога) – у култури, међутим, тамо гдје је највећа жеља и највећи симболички капитал, није се догодило у све то вријеме суштински ништа. Мали, завидни, неостварени, како дио који структурира и усмјерава културу, тако и дио публике, сви добро виде да је свака нова земља настала из нестале заједничке поставила неко међународно распознатљиво и трајно име.
Неки и више имена и појава. А „неки“ управо свјетске звијезде. У музици, филму, концептуалној умјетности, литератури и филозофији. Све – осим ове. Чак ни онај „други ешалон“, познат углавном зналцима и одабранима вани, понеки писац и добитник какве филмске награде, ништа није добацило дотле да би оставило дуљег и значајнијег трага, нити истинске трајности ван кратке моде и идеолошке коњуктуре.
Свијет се може олако оптужити за неразумијевање појмова и ствари, што одавде „објашњавају“ од самога почетка, али се том истом свијету не може прилијепити потпуно непрепознавање изврсности, значаја и квалитете. Барем сам томе био свједок деценијама. У било каквом читању, точном или погрешном, у рецепцији исправној или промашеној, најбољи ће тамо увијек испливати. Сарајевски музички и филмски „Кастор и Полукс“, словенски филозофски суперстар, скопски редатељ, београдска концептуалка с почетка. А онда даље и други, сви препознати, сви и даље дјелатни, утјецајни, и сви трајни.
Свијет наизглед не разликује ни овдашње топосе. Па ипак, жена и умјетница која пјева у пјесми овај наш земљописни и повијесни термин, наступа посвуда, на најцењенијим мјестима глобуса. Онај пак који пјева о једном селу на том истом подручју, не може ни преко границе.
Не у свијету, дакле, него овђе баш, мора да су се негдје и у нечему грдно преварили.
Или су пак, напротив, да би ствар била трагично нерјешива, видјели точно: да због саме природе ствари, која је неправедна из стотину хисторијских и културних околности и задатости, тамо гдје им је највише стало да успију не може и неће никад бити више од овога сад. Није то лако.
Извор: П-Портал
