Годинама је Брисел чланство у ЕУ представљао као штит од непредвидивог света: сигурност, стабилност и снагу коју доноси заједништво. Док рат Русије против Украјине бесни, а Доналд Трамп потреса глобални поредак – толико да је чак запретио инвазијом на Гренланд – ЕУ се надала да је због тога постала привлачнија, упркос изазовима које доносе успон крајње деснице, кризе у њеном суседству и трговински спорови са САД и Кином.
Гласање Исланда против поновног покретања преговора о чланству показало је да то ипак није нужно случај.
„У тренутку када је међународно безбедносно окружење постало много неизвесније него пре десет година, многи су очекивали да ће подршка поновном отварању преговора о приступању порасти. Чињеница да је исландски народ ипак одлучио да не направи ни тај први корак требало би да наведе Брисел на размишљање“, рекао је Никола Проћини, копредседавајући десничарске групе Европских конзервативаца и реформиста у Европском парламенту.
Тесно одбацивање предлога да се на референдуму у суботу поново покрену преговори о приступању ЕУ тешко да представља смртоносан ударац за блок од 450 милиона људи. Са мање од 400.000 становника и БДП-ом мањим од Естоније, Исланд никада није био земља чије би чланство одлучивало о успеху или неуспеху европског пројекта председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен.
Ипак, резултат представља непријатно суочавање са реалношћу за бриселски естаблишмент, који је претходне четири године рачунао на то да ће опасан и нестабилан свет учинити ЕУ привлачнијом и који је обновљено интересовање Исланда схватио као својеврсну потврду сопствене важности.
„Једна нација је одмерила шта би чланство донело ономе што већ има и одговорила: није довољно“, рекао је фински европосланик десног центра Мика Аалтола.
Реформа проширења или „замајавање“ кандидата: Има ли у ЕУ истинске жеље за новим чланицама?
Гласање о (не)поверењу
Проширење ЕУ није само питање прикључивања нових држава. Оно је и део брендирања ЕУ: начин на који Брисел показује да његов модел демократије, просперитета и предвидивости и даље привлачи земље у свету у којем доминира политика силе.
Свака држава која покуца на врата ЕУ даје блоку прилику да себе представи као пожељан клуб, насупрот Трамповим тврдњама да континент „пропада“. Исланд је у том смислу био посебно користан: богата демократија која је 2015. године замрзнула своју кандидатуру, али је потом поново показала интересовање и затражила да буде примљена.
Уочи референдума у Рејкјавику, европска комесарка за проширење Марта Кос отворено га је представила као гласање о поверењу у ЕУ.
„То би потврдило нашу све већу привлачност у свету који се брзо мења“, рекла је она за Политико.
Резултат референдума, према томе, делује као сигнал управо супротног.
„Исланд је био обесхрабрујући.Чак ни замрзнута земља не жели да буде део ЕУ“, рекао је један званичник ЕУ.
Реакција Европске комисије за сада се своди на разочарано слегање раменима. Портпарол Комисије дао је кратко саопштење у којем је наведено да „прима к знању“ резултат и да ће остати „близак партнер“ Исланда.
Међутим, дипломата из једне земље кандидата био је много песимистичнији. Он је резултат оценио као велики ударац амбицијама ЕУ у погледу проширења, али и њеном имиџу у ширем смислу. Лидери крајње деснице и евроскептици – од Марин Ле Пен до Најџела Фаража – одмах су искористили неуспех референдума као аргумент против проширења, што ће, према његовим речима, додатно отежати тај процес.
Повратак Рејкјавика за преговарачки сто могао је да да додатни замах кандидатурама Молдавије, Украјине и Албаније, које настоје да напредују на путу ка чланству. И Црна Гора, која је затворила више од половине преговарачких поглавља, желела је да се придружи ЕУ у исто време када и Исланд, како би лакше обезбедила подршку за своју кандидатуру.
Други дипломата, из друге земље кандидата, био је, међутим, оптимистичнији у погледу последица исландског „не“. Иако је његова прва реакција била разочарање, очекује да ће Брисел сада још више усмерити пажњу на напредније кандидате који заиста желе да се придруже ЕУ, посебно на Црну Гору, како би њихов процес био приведен крају.
Безбедност није била довољна
За исландске гласаче разлози за „не“ сводили су се на неколико кључних питања: риболовна права, суверенитет, економију и чињеницу да се Исланд већ налази у Европском економском простору и Шенгенском простору, па ужива многе предности ЕУ без пуних трошкова чланства.
Ипак, највећи адут требало је да буде безбедност. Док Трамп држи Гренланд у фокусу и користи трговину као средство притиска на савезнике и противнике, идеја да је сигурније бити део већег блока одједном је могла да делује привлачно малом и удаљеном Исланду.
„Живимо у потпуно другачијем свету него пре само десет година“, рекла је исландска министарка спољних послова Торгердур Катрин Гунаршдотир, која долази из проевропске странке, за Политико уочи гласања. Пред референдум, један званичник Европске комисије оценио је да је Трамп заправо учинио услугу ЕУ.
Ипак, суботњи референдум показао је да, иако обећање солидарности ЕУ остаје привлачно сиромашнијим посткомунистичким државама на источном крилу Уније, попут Молдавије, Црне Горе и Украјине, сама безбедност није довољна да у чланство привуче богатије и већ снажно интегрисане земље попут Исланда, али и Норвешке и Швајцарске.
Олафур Рагнар Гримссон, најдуговечнији председник Исланда и противник чланства у ЕУ, рекао је да страх од Трампа једноставно није довољно убедљив аргумент, имајући у виду да је Исланд један од оснивача НАТО-а и да има дугогодишњи билатерални безбедносни споразум са САД.
„Не постоји ни најмањи доказ да администрација председника Трампа има било какву намеру да ослаби тај споразум. Провели смо 100 година борећи се против данског краља и данских власти како бисмо стекли пуну независност“, рекао је Гримсон, тврдећи да Исланђани не желе да „на овај или онај начин почну да деле тај суверенитет“.
Извор: НИН
