Пише: Вељко Ђуровић
У првим месецима рата англосаксонски новинари у Француској повремено су добијали мало, а често нимало информација за објављивање. Чак и кад је била нека вест, цензори су је забрањивали. На другој страни фронта, немачке Пропагандне чете су биле врло активне, мада је њихова улога била доста другачија од традиционалног ратног извештавања.
Све до пада Француске, јуна 1940. британски извештачи су морали своје извештаје да пишу у четири копије. Онда су их курири носили до штаба где су их читали цензори, а онда до француског Главног штаба, где су их читали други цензори. Ако је вест имала неку вредност, она је после вишеструке цензуре и два дана пута уништена.
Било је готово немогуће телефоном добити Париз из Лондона. Французи су са своје стране имали једноставан систем контролисања дописника. Извештаји за штампу су се састојали од званичних војних саопштења, која су се најчешће сводила на „немамо шта да саопштимо“ или „војска је провела немирну ноћ“.
За разлику од Британаца, Французи су имали једноставан систем контролисања дописника. Извештаји за штампу су се састојали од званичних војних саопштења, која су се најчешће сводила на „немамо шта да саопштимо“ или „војска је провела немирну ноћ“.
Вељко Ђуровић: Тотални рат у коме су и медији изгубили слободу
За то време амерички читаоци, како је то описао часопис Форчен добијали су „полуистину, монтиране информације, затровану статистику, измишљене приче, гласине и гласине гласина“. У америчким новинама су, на пример, француске трупе сваког дана напредовале, да онда на крају недеље не би нигде стигле.
Америчке редакције више су се ослањале на дописнике из Немачке него из Француске
Није чудо што су се америчке редакције више ослањале на дописнике из Немачке да би схватиле шта се заиста догађа. Први разлог је био што су са њима лако могли да ступе у контакт. Док је дописнику Њурок тајмса из Париза требало осам сати да пошаље телефоном извештај, његов колега из Берлина могао је преко Копенхагена да пошаље извештај за четрдесет минута. Због овога су неки извештачи затражили од својих редакција да их повуку. То је први урадио Би-Би-Си и вратио свог новинара Чарлса Гарднера у Лондон.
Ситуација је у првим месецима рата за англосаксонске новинаре у Француској била таква да су овај рат назвали „Досадни рат“ (The Bore War). Повремено су добијали мало информација за објављивање, а често нимало. Чак и кад је била нека вест, цензори су је забрањивали.
Док је дописнику Њурок тајмса из Париза требало осам сати да пошаље телефоном извештај, његов колега из Берлина могао је преко Копенхагена да пошаље извештај за четрдесет минута. Због овога су неки извештачи затражили од својих редакција да их повуку. То је први урадио Би-Би-Си и вратио свог новинара Чарлса Гарднера у Лондон
На другој страни фронта, немачке ПК чете су биле врло активне, мада је њихова улога била доста другачија од традиционалног ратног извештавања. Основни циљ им је био да утичу на дописнике неутралних земаља и тако преко њих остваре утицај на морал непријатељских држава, односно да се створи илузија како је западни фронт несавладив и уверење да Немачка не планира напад на ту страну.
Да би показали мирољубиву намеру према том делу фронта, ПК тимови су поставили велике звучнике окренуте према француским трупама дуж горње Рајне и пуштали француску популарну музику. Поставили су и велике транспаренте на француском језику: „Француски војници, ми имамо наређење да не пуцамо на вас уколико нас не нападате. Немачка нема разлога да ратује са вама“.Алзашке трупе бацале су летке са натписима „Ми ратујемо против Британије, нашег заједничког непријатеља“.
Увек је лакше извештавати са стране која напредује него са оне која се повлачи
„Досадни рат“ се завршио у мају 1940. године. Немци су у налету заузели Белгију, Холандију и Луксембург и кренули у окупацију Француске. Догађаји су се тако брзо смењивали да их је било тешко пратити, а истовремено су се и комуникације распале.
Све у свему, опет су боље пролазили извештачи који су били на немачкој страни. Увек је лакше извештавати са стране која напредује него са оне која се повлачи. Немци су дозвољавали новинарима да буду у тенковима током напредовања кроз Француску, да лете бомбардерима, да скачу са падобранцима, да марширају са пешадинцима кроз напуштене градове у Белгији и северној Француској. Као што се могло и очекивати, њихови извештаји су величали војнике Трећег Рајха и њиховог лидера.
Да би показали наводно мирољубиву намеру, немачки ПК тимови су користили велике звучнике да француским трупама дуж горње Рајне пуштају француску популарну музику, а Алзашке трупе су им бацале летке са натписима „Ми ратујемо против Британије, нашег заједничког непријатеља“
Британски дописници који су због цензуре напустили Француску вратили су се на прву вест да су Немци кренули у офанзиву. Овога пута су имали доста посла, и више него што су желели, али су зато имали других проблема. Због лоших комуникација нису могли да шаљу своје извештаје, а други, још већи проблем, био је како да остану живи.
Пошто су Французи још увек држали Париз са околином, британско Министарство рата је дозволило мањем контингенту новинара (њих 14) да одатле извештавају, али кад је Париз пао, поново је настала паника. Док се једна од највећих прича рата, капитулација Француске, дешавала испред њих, они о томе нису могли да известе, јер није било комуникација.
Повукли су се према Бордоу одакле су евакуисани бродом за Британију. Радио Би-Би-Си је објавио: „Немачке трупе су рано јутрос умарширале у Париз пошто су се француска и савезничка војска повукле. Непријатељске снаге нису наишле на отпор у главном граду који је јуче француски војни гувернер генерал Херинг прогласио `отвореним градом`. Француске трупе су се повукле да би се избегле борбе и рушење Париза. Они верују да ће успоставити нову линију одбране јужно од града. Немци су убрзо по уласку у град продефиловали од Тријумфалне капије дуж Јелисејских поља до трга Конкорд.“
Блеф због кога је америчког новинара Гестапо хтео да оптужи за шпијунажу
Потписивању капитулације Француске близу Компјења, на северу земље, присуствовао је и амерички радијски новинар Ци-Би-Еса Вилијам Лоренс Шајрер. Хитлер је тражио да се то обави на истом месту где је Немачка потписала капитулацију 1918. године, у купеу старог воза, с тим што су сада улоге замењене.
Шајрер, који је био удаљен 15 метара од вагона, овако је описао чин капитулације: „Сада је 3.15 после подне. Гледамо кроз прашњави прозор историјског вагона шта се унутра догађа. Хитлер и остали немачки официри устали су кад су Французи ушли у купе. Видели смо да их је Хитлер поздравио нацистичким поздравом, подигнутом руком, док су официри поздравили војнички; исто су урадили и Французи… Хитлер, колико смо могли да видимо кроз прозор, није ништа рекао. Климнуо је главом генералу Кајтелу, намештајући му папир, и он је почео да чита. Читао је преамбулу немачких услова за капитулацију. Французима који су били присутни лица су била као од мермера…“
После потписивања капитулације Шајреру је било дозвољено да радио везом из камиона за комуникацију за Берлин пошаље извештај који ће прво бити снимљен, преслушан а потом емитован, али тек после немачког званичног саопштења. Дописник Си-Би-Еса, свестан ситуације и информације којом располаже, није одолео изазову. Одважио се и, надајући се да ће блеф успети, уместо Берлин назвао је директно студио Си-Би-Еса у Њујорку. Када је инжењер у Берлину чуо да Шајрер зове Америку, претпоставио је да он за то има дозволу. Уместо да његов извештај сними, он га је усмерио на краткоталасни предајник. Када су у Си-Би-Есу чули Шајреров глас, пустили су га у етар. Наредних шест сати то је била једина вест у свету, капитулација Француске. Зато су следећег дана сви страни дописници, по наредби фирера, морали да се врате у Берлин.
Шајрера је убрзо нацистичка влада почела да притиска да својој редакцији шаље извештаје за које је знао да су непотпуни или нетачни. Дописнички статус му је постао угрожен а посебно када је сазнао да му Гестапо гради случај шпијунаже што је подразумевало смртну казну. Успео је да напусти Немачку у децембру 1940. Вратио се 1945. да покрије Нирнбершки процес за ратне злочине.
Извор: Радар
