Пише: Наташа Вујисић Живковић
Разумљиво је што влада у јавности толики интерес за избор новог ректора Универзитета Црне Горе. Бојим се само да јавни разлози овога пута нијесу вођени чињеницом да је Универзитет Црне Горе тзв. интегрисани универзитет, па ректор има знатно већа овлашћења од нпр. ректора Универзитета у Београду, на коме су појединачни факултети правна лица.
Тако да док се током студентске побуне у Београду морао конституисати „Проширени ректорски колегијум“ да би заступао јавни глас Универзитета (оставимо сада по страни таблоидну хајку на ректора професора Владана Ђокића); у Подгорици је ректор професор Владимир Божовић могао да ради на својој визији једног динамичног универзитета, инфраструктурно развијеног, научно све релевантнијег, са педагогијом отвореном према изазовима савременог тренутка.
И резултати нијесу изостали и не могу се порећи.
Сада је вријеме да се бира нови ректор, и управо због те специфичности (која није европски изузетак већ правило!) Подгоричког у односу на Београдски универзитет, поставља се питање не само хабитуса, политичког итд опредијељења новог ректора/ректорке, него његових/њених идеја и организационих способности у научном и друштвеном пољу. Колико домаћем, толико и међународном.
Јавила се дилема и захтјев неких колега са Универзитета Црне Горе, да ректора бирају непосредно професори, колико ја разумијем њихов предлог Сенат УЦГ, а не Управни одбор на предлог Сената.
На већини свјетских, престижних универзитета на које желимо да се угледамо, ректор (у англосаксонском подручју: предсједник) Универзитета не бира се непосредно од професора. Но, то су приватни универзитети, а ми би на државном какав је Универзитет Црне Горе, могли да имамо већа права у избору, сматрају неки професори. Други их питају зашто се за такво рјешење нијесу заложили приликом дуге процедуре доношења новог Закона о високом образовању?
Било како било, за јавност која не мора бити упућена у све тајне избора „универзитетских звездочатаца“, како би се нашалио Имануел Кант, битно је објаснити да се ректор увијек бира из редова редовних професора универзитета, који су приликом претходних избора „просијани“ кроз сито и решето, требало би, квалитетом свог научног и педагошког рада.
Досадашња управа Универзитета Црне Горе инсистирала је на професорству као динамичној категорији која носи научно-образовни рад универзитета и његову друштвену мисију. Управо по томе је државни универзитет знатно надмашио приватну конкуренцију у Црној Гори. Отуда је често на мети суревњиве критике, али и то „иде у рок службе“. Наравно не треба никада и нигдје идеализовати остварени степен професорства; већ површно пратећи медије у Црној Гори види се један број професора који као Бурдијеови „нарциси у огледалу“ подлијежу не само зову пролазне славе, већ и племенског политичарења.
Велика већина професора, ипак, брани професорство. И то је довољно: да професори остану професори! Да ли ће се ректор, између њих, бирати овим или оним начином, мање је битно. Разумије се, интегрисани универзитет захтјева личност на челу какву смо описали. Радоваћемо се новим идејама за развој Универзитета Црне Горе. И новом ректору/ки који ће надмашити досадашњег.А највише ако колегијални дух професорства у Црној Гори донесе значајне научне резултате.
*Ауторка је редовни професор историје педагогије Филозофског факултета Универзитета у Београду.
