Пише: Милорад Дурутовић
„Оно што ме не убије, чини ме јачим.“ Небројено пута смо чули ову Ничеову реченицу, која је заживјела као својеврсна народна умотворина; небројено пута смо у њу повјеровали или посумњали, питајући се шта се заправо дешава са нама када се суочимо са кризом која надилази обичне животне препреке, са оном унутрашњом муком чији узроци често остају запретени дубоко у нама.
Захваљујући Ерику Ериксону, појам „криза идентитета“ постао је дио опште културе, означавајући раскршће на којем се дотадашње представе о себи више не могу одржати и које отвара простор да постанемо другачији.
Но, сама чињеница да смо прошли кроз такву кризу не гарантује сазријевање. Човјек може постати прилагодљивији и отпорнији, научити да живи са сопственим немирима, а да се изнутра ништа суштински не промијени. Истинско суочавање са кризом тражи храброст, поштење и спремност да се сударимо са властитим заблудама, да бисмо досегли нешто дубље. Ако то изостане, криза нас може трајно расијати. Можемо изгубити стари ослонац и остати без снаге да пронађемо нови, остати заточени у продуженој несигурности у којој нам познати хаос дјелује сигурније од непознатог простора који би, можда, могао понудити избављење.
Постоји, међутим, још једна перспектива — старија од модерности, која полази од тога да питање „ко сам ја“ није одвојено од питања „коме припадам“, „коме идем“, „ко ми се нада“. У том погледу, идентитет или самосвијест није само скуп промјенљивих садржаја свијести који се непрестано изнова конструишу, већ и однос, припадност, памћење, одговорност и очекивање.
Ипак, сви ови токови мишљења сустижу се у простору дубљег преображаја, гдје апостол Павле проговара језиком који на први поглед звучи супротно Ничеу: „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4, 16). Ниче претпоставља да нас искушење може оснажити, док Павле говори о обнови, а то двоје није исто.
Шта вриједи уколико смо постали отпорнији, ако то значи да смо постали затворенији или саможиви; ако смо, наиме, кризу пребродили наоружани искључиво дефанзивним механизмима?
Насупрот томе, обнова је нешто сасвим другачије, јер не подразумијева повратак старом себи, али ни његово брисање. Она значи да у ономе што смо јуче били данас умијемо да препознамо оно што вриједи сачувати, а оно што је било лажно или пролазно оставимо иза себе. Пут распадања тако може постати пут одрастања.
Премда ни ту нема гаранције, јер није свака промјена сазријевање, као што није сваки прекид са прошлошћу ослобођење од њеног горког талога. Отуда и једна крајња перспектива, можда важнија од свих претходних, не врхуни у питању шта смо све преживјели, већ шта је након свега у нама преживјело.
Извор: РТНК
