Пише: Редакција
Предсједник црногорске Скупштине, Андрија Мандић, изразио је, поводом смрти Ратка Младића, саучешће породици. Чак и најстрожа семантичка анализа тешко да би у томе могла пронаћи елементе некаквог величања и слављења човјека који је правоснажно пресуђен за најтеже злочине.
Истовремено су други српски политичари у региону, а превасходно Милорад Додик и Александар Вучић, добрано прешли етичке црвене линије и Младићу су изговарали хвалоспјеве, потпуно занемарујући његове жртве.
Па ипак, хрватски медији и политичари одабрали су управо Мандића за мету своје пропагандне офанзиве, а у том послу су им се придружили и неки бошњачки политичари и невладине организације. Додик, Вучић и други српски политичари у хрватским медијима и саопштењима тамошњих политичара спомињу се, у поређењу са Мандићем, тек узгредно и маргинално.
Из тога се могу извући најмање два закључка. Први, да је Црна Гора приоритетна мета званичног Загреба који не пропушта прилику за додатни притисак на њу, како би је принудио на уступке и испуњавање почесто максималистичких и уцјењивачких захтјева. И други, да је Република Српска, скупа са Федерацијом БиХ, одавно шаптом пала и постала својеврстан вазал званичног Загреба, те стога нема потребе трошити енергију да би се приволила на послушност.
У односу на перформативну и политичко-пропагандну експлоатацију Младићеве смрти у Београду и Бањалуци и на тамошњи манихејски приступ који истиче само један аспект Младићеве биографије, занемарујући неке друге аспекте, што несумњиво може изазвати нелагоду међу потомцима жртава, али и потакнути осветнички набој и крволочност и међу Србима и међу Бошњацима, Мандићев једини гријех је то што је изјавио саучешће и што не пристаје на поједностављену и црно-бијелу интерпретацију грађанског рата у Босни и Херцеговини, али не негирајући правоснажне пресуде и не омаловажавајући жртве.
Зашто је загребачка машинерија задужена за вођење хибридних операција, скупа са својим експозитурама у БиХ и Црној Гори, одабрала Мандића за главни циљ својих напада, показаће најскорије вријеме. А до тада, оно што је најмање потребно Црној Гори, јесте да један израз саучешћа постане пукотина у владајућој коалицији која државу води не само ка Европској Унији, већ и ка коначном рјешавању многих неуралгичних питања накупљених у годинама Ђукановићеве владавине.
