Пише: Ранко Павићевић, новинар, писац и публициста.
Срео сам се овога пута са највећим глумцем југословенског глумишта. Као и на сцени, ни овом приликом није издао свој постојани глумачки и интелектуални ангажман који га сигурно чини изузетном личношћу. Све то, чини га изузетним и у позоришту које осјећа као мјесто стално пулсирајуће у животу и за животом. И овом приликом, оправдавао је своју тврдњу да је глумац, као и сваки јавни човјек, дужан да каже шта мисли о свијету и друштву у којем живи, чак и када му то не пише у тексту посљедње улоге.Интересује ме Ваш почетак бављења глумом.
Негдје сам прочитао да сте закорачили на сцену као петнаестогодишњак, као гимназијалац у Крагујевцу, давне 1944. године. Како је било играти тада, у том невремену?
Глумац је стално у невремену. Никада глумцу није време баш подесно да каже оно што би хтео, али ако схватимо да је тај подијум, најслободни дио отаџбине свакога од нас који се бавимо тим послом, онда можемо да чинимо на тој позорници све што је одобрено да може да се игра. Може невреме да буде у целој земљи, али у позоришту постоји неки мир и оно мора да прича приче које су понекад и поучне у смислу живота и онога што ми као искуство схватамо.
Љуба Поповић у разговору са Ранком Павићевићем: Сликање је магичан чин
Какво је ово вријеме за позориште? Јесмо ли у невремену и за човјека и за позориште?
У великом смо невремену, без дилеме. Јер, театар не може да достигне толике теме којих је по улицама на претек, да их исприча, мада не мислим да је театар нека слика живота.
Што бих ја ишао да имитирам живот?
Позориште није само живот већ и једна велика поука. Позориште нас учи сјајним стварима. Јер, нема ни једног позоришног комада који је на страни зла. Но, и поред свега, човјек је у великом невремену. Дошли смо у врло ружну ситуацију да се не слушамо. Ја сматрам да не треба да се грлимо и љубимо да бисмо живели заједно. Да се живи заједно, треба бити толерантан, треба прво разумјети себе да би разумео другог.
Како Ви у времену о коме говоримо видите себе?
Ја сам глумац. Ја се бавим вештином глуме, професионално. Ми глумци имамо свој специфичан занат и како време пролази, како зрим, све више ми је ближа она Шекспирова: „Бити зрео, то је све.“
Међутим, шта са толико незрелих около?
Откуда толика завјеса мржње у нашој земљи?Та мржња као да је из неке флаше изашла. Као да смо у ту флашу ставили све наше негативности и кријемо их у њој. Ствари смо довели до парадокса. Немамо основних информација, а један од начина заједничког живота је права информација. Данас свако описује један догађај онако како му одговара. Ја могу да верујем да је истина свачија, али ми смо до те мере дошли да смо поверовали у то да је свака истина истина. А није баш тако. Сви имају своје истине, али ми морамо разговором да дођемо до оне праве истине. Наравно, човек има право да вољи своју културу и своју ужу домовину, али нема право да мрзи друге. Он мора да буде критичан према свом националном бићу, а није тако. Морамо бити више одговорни сви пред свима и морамо се чувати лоших реаговања и лоших делања.
Амир Ор у разговору са Ранком Павићевићем: Језик је дом пјесника
Да ли сте управо због тога закорачили на сцену којој мислим не припадате, а то је политичка сцена?
Има ли Вас још увијек тамо?Не идем више тамо. Тачно је, био сам члан Председништва ССРН Србије, али сам замолио да више не идем, јер ја то не знам и не разумем. Ушао сам у то, морам Вам рећи, са скепсом. Прво, ја сам глумац и никада се политиком нисам бавио, па сам пристао да будем тамо, не да служим, већ да помогнем и да користим. Ипак закључио сам да сам човек ван тога. Јер бавити се политиком значи, имати велику снагу да се избориш на начин да су сва средства добра, ако су ефикасна. Осим тога, како бих се ја бавио политиком када сам одиграо Одерера у *Прљавим рукама* или Доктора у Крлежином *На рубу памети*, и све оно што му се догодило због једне реченице. Ја сам све то одиграо што може да нам се догоди. А секретари који су мени писали говоре били су много мудри: од Софокла, Шекспира, до Сартра, Крлеже, Бекета и Андрића.
Може ли умјетник да се преда дневној политици?
Било би то веома ружно. Уметник није прагматичар, он то не би смео да буде, не би смео да ради из користољубља. Увек сам се питао, шта ће то уметнику да се опредељује, јер уметник не гаји само једну истину. Истине су свачије, а форма је наша. Нешто би морало да буде универзално. Човек мора да бира и добро је ако има прилику да бира. Ја бирам тамо где ми је више радости, где имам могућности да кажем и да помогнем колико могу, свакако у свом делокругу.Имали сте недавно проблема због изјаве о томе колико сте ви Србин?Било је неприлика. То је чудно. Није ми јасно зашто бих непрестано доказивао колики сам Србин. Зар то већ нисам доказао? Било је то на југословенском фестивалу. Мене је гледала цела Југославија, а реч је о традиционалној награди. Добивсхи је, рекао сам да се поносим што су ме прогласили југословенским глумцем, знајући врло добро да сам био и остао Србин, рођењем, осећањем, припадношћу, али не и занимањем. Боже, што су ми тада радили. Као да сам нешто рекао против Србије. Ја сам Србин, али не тражим ништа од Србије. Ја се њој подајем. Моје је занимање глумац а не Југословен. То ми није занимање. Неким мисле, да када се ујутро пробудимо, прво морамо да мислимо да смо Срби. То не може бити нормално. Ми смо пре свега људи. Човек се не буди као Србин, човек се буди као човек и тако треба да буде.
Извор: РТ Будва
