Пише: Александар Молнар
Тешко је данас бити грађанин Србије и одупрети се искушењу идиотије – окретања главе од политике, како су је стари Грци схватали. Arcana imperii – непрозирна дубина владавине, закопане у крхотинама јавности, недоступна оку грађанина којем је место на Агори – данас је у потпуности метастазирала, обесхрабрујући у старту свакога ко жели да се оријентише у политичком простору како би заузео јасан став и позиционирао се у односу на актуелне догађаје. Ипак, једна ствар се чини извесном: главни извор дисторзија, фрагментација и замућења које нам се јављају у слици коју добијамо о свом окружењу, можемо да идентификујемо у ономе што се назива „процес придруживања Србије Европској унији“ и што почива на три лако уочљива парадокса.
Први парадокс: нема никакве сумње да је главну магистралу по којој Србија све ове године „путује“ ка Европској унији припремио Слободан Милошевић својом политиком „наравно да хоћемо да се придружимо, али под нашим условима“. Тај кредо ће његов противник на председничким изборима 2000. године, Војислав Коштуница, чак унети у актуелни Устав: наравно да хоћемо да се придружимо, али само под нашим условом да у свом саставу Србија има Косово и Метохију.
Други парадокс: ако се за реално ступање Србије на пут ка Европској унији узме почетак приступних преговора 21. јануара 2014. (након што је 1. септембра 2013. ступио на снагу Споразум о стабилизацији и придруживању [ССП], на основу којег је Србија добила статус државе придружене Европској унији), онда је све што је на том „путовању“ постигнуто искључива заслуга Александра Вучића и тима људи (што у институцијама власти, што ван њих) око њега. Током дванаест година власти политичара изворно окупљених у ДОС, Србија није путовала ка Европској унији него је лутала около-наоколо по беспућима идеолошких недоумица и институционалног разарања. Тако су крај председничког мандата Бориса Тадића обележили интензиван рад на новом (ко зна којем по реду) „плану о Косову“ и окончање процеса уништења правосуђа као власти – последње бране на путу бујајуће корупције. И док оно прво нико није озбиљно схватао, друго је Европска унија схватила најозбиљније, пошто је до почетка 2012. број представки грађана Србије Европском суду за људска права прешао 5.000. Сасвим је могуће да је неспособност за обрачун са врхом те корупције (са тзв. „24 спорне приватизације“, на којима је инсистирао Европски парламент због тога што су у њима биле оштећене европске фирме) била кап која је прелила чашу и определила европске политичаре да почну да размишљају о имплементацији црногорског модела евроинтеграције на Србију и, самим тим, да трагају за србијанским Милом Ђукановићем. Када је на изборима одржаним 6. маја 2012. Томислав Николић постао нови председник Републике Србије, а СНС најјача странка у Народној Скупштини, куцнуо је час да Србија буде гурнута на европски пут којим се већ кретала Црна Гора и да улогу Мила Ђукановића преузме један од највећих евроскептика у земљи – Александар Вучић.
Трећи парадокс: када је почетком 2021. године откривена и пресретнута преписка са криптоване апликације Sky ECC, која је садржала обиље података о спрези власти и криминала на Западном Балкану, евроинтеграције Црне Горе и Србије трајно су се раздвојиле. Ђукановић (у преписци најчешће помињан као „Ломи“) пуштен је низ воду – нису му допуштене манипулације на председничким изборима 2023, а за сва кривична дела за која се сумњичи награђен је „фактичким“ имунитетом и данас мирно живи животом политичког пензионера – што је Црној Гори омогућило убрзање на путу придруживања Европској унији и стицање реалне шансе да до циља стигне 2028. године. Обрнуто, евроинтеграције у Србији су у потпуности заустављене у децембру 2021. године, а подршка Европске уније Александру Вучићу тврдоглаво опстаје и, чак би се рекло, расте.
Парадокси посебну тежину добијају када се ставе у контекст предстојећих парламентарних избора у Србији (председнички избори следе, али немају ни изблиза такав значај због релативно малих уставних овлашћења председника Србије) и воде ка питању свих питања: хоће ли заиста бити избора на тим изборима. Пре него што се уопште покуша дати одговор на то питање, потребно је расветлити три кључна појма: црногорски модел евроинтеграције, Европска унија и подршка.
Црногорски модел евроинтеграције
Модел евроинтеграције имплементиран у Црној Гори у периоду 2006–2023, а од 2012. наовамо и у Србији, специфичан је по томе што је консеквентно заснован на древном моделу сизеренско-вазалских односа, доминантном у Европи у средњем веку (иако присутном и у другим деловима света и у старијим епохама). У овом моделу неодређени ентитет Европска унија (унутар којег се појављују различити актери) наступа у улози сизерена, а најмоћнија личност у земљи постаје вазал, док се њихов однос успоставља као слободан од било каквих идеолошких примеса и чисто разменски: први пружа подршку, а други узвраћа лојалношћу. По природи ствари, сизеренско-вазалски однос се са међународног плана спушта у дубину, испод државних структура, продирући у само друштвено ткиво. На чело свих институција постављају се људи који се придружују већ успостављеном разменском односу подршке и лојалности, мимо било каквих регуларних, правно прописаних процедура, па и у директној супротности са њима.
Постојање таквог модела, по природи ствари, искључује могућност да држава-кандидат на чијем челу је вазал, затвори два кључна поглавља ССП – 23. Правосуђе и основна права, и 24. Правда, слобода и безбедност. Оправдање што се модел ипак примењује у неким, посебно тешким случајевима попут црногорског и србијанског налази се у прагматичној политици кретања од лакшег ка тежем, где се оно што је најтеже, заправо демонтажа целокупног сизеренско-вазалског система, оставља за крај, када је „окружење“ промењено, а остали системи већ усаглашени са европским. Ипак, очигледна мана модела је у томе што државе кандидате ослобађа потребе да раде на затварању најтежих поглавља све док не загусти, када то постаје претешко управо због нагомиланих проблема проузрокованих одлагањем. Да би се тај недостатак отклонио, Европска комисија је усвојила у фебруару, а Европски савет одобрио у марту 2020. Нову методологију за вођење преговора о придруживању. Према тој методологији, држава кандидат не може привремено да затвори ниједно преговарачко поглавље пре него што добије позитиван ИБАР (Interim Benchmark Assessment Report), тј. Извештај о процени испуњености привремених мерила садржаних у поглављима 23 и 24. Није без разлога Црна Гора ушла у само предворје Европске уније у јуну 2024. године када је, коначно ослобођена Ђукановићеве вазалске аутократије, успела да задовољи укупно 83 привремена мерила која су се тицала искључиво ова два поглавља (доношењем Закона о одузимању имовинске користи стечене криминалном делатношћу, Закона о спречавању корупције, Закона о Судском савету и судијама, Закона о медијима, Закона о Јавном сервису итд.) и да на основу тога добије позитиван ИБАР.
Србија се креће у потпуно супротном правцу, нарочито након политичке кризе коју је 1. новембра 2024. изазвао пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду и смрт 16 људи који су се у том моменту налазили испод ње. Кулминација ове политичке кризе десила се 15. марта 2025. године, када се, на позив „Студената у Блокади“, на Тргу Славија окупило око 300.000 грађана да прозове носиоце највише власти и оптужи их да су одговорни за трагедију. Том приликом је пређен онај праг од 3,5% укупног становништва, који је, као неопходан за делегитимизацију власти, утврдила Ерика Ченовет са сарадницима, проучавајући протесте у 323 случаја насилних и ненасилних протеста против власти у периоду од 1990. до 2006. Делегитимација Вучићевог режима прекинута је тада тако што су окупљени грађани током одавања почасти преминулима испод надстрешнице растерани употребом неке, још увек неидентификоване врсте соничног оружја. Иако се чинило да ће представке грађана Србије упућене Европском парламенту и Европском суду за људска права утицати на расплет кризе, усмеравајући је ка једино могућем демократском решењу – превременим парламентарним изборима – десило се супротно: у протеклих годину и по дана радикализована је примена сизеренско-вазалске логике на функционисање не само државе Србије него и друштва, и у потпуности је спречено да незадовољство грађана владавином Александра Вучића буде испуштено кроз демократски вентил. Какав год да је напредак Србија постигла по основу других поглавља ССП, у реализацији поглавља 23 и 24 далеко је назадовала у односу на 2016, када су она била отворена.
Објективни показатељи верно сведоче о томе. Током декаде 2016–2025. Индекс перцепције корупције Србије је полако али сигурно клизио наниже – са 4,2 на 3 поена – дакле, испод 3,5 поена које је имала 2010. године када су напредњаци започели кампању против „лоповлука жутих“. Исти тренд се може пратити и према комплексном Индексу владавине права: са 0.47 поена, Србија је 2025. године постала најгора у Европи. Обрнуто, на Индексу криминалних актера Србија је избила на „одлично“ 37. место које ју је учинило нешто гором од једине европске земље која ју је претекла, Италије (позициониране на 32. месту). Постоји, међутим, огромна разлика између Србије и Италије: Италију највише оптерећује вечни проблем мафије (индекс 9,00), а у Србији криминални амбијент диктира „актер са државном подршком“ (индекс 8,00). Као шлаг на торту стигао је и амерички Закон о ауторизацији националне одбране, који је ступио на снагу крајем 2025. У њему се (Сец. 1272) констатује да „корупција, укључујући и ону међу кључним политичким лидерима, наставља да пустоши цео Западни Балкан“ и не само да „представља једну од највећих препрека даљем економском и политичком напретку региона“ (10), него и реоријентише тамошње државе од Европске уније ка Русији, од чијих су фосилних горива и природног гаса оне зависне (16). У свему томе предњачи Србија, у којој се демократија нашла на удару већ на парламентарним и локалним изборима одржаним 17. децембра 2023. (20), да би након њих државни званичници почели да „оптужују првенствено мирне демонстранте, опозиционе странке и цивилно друштво за ’покушај дестабилизације владе’, што је забрињавајућа тврдња која угрожава безбедност важних елемената србијанског друштва“ (21). Након такве оцене стања у Србији следи поука: „Демократске земље чије су вредности у складу са вредностима Сједињених Држава стварају јача и трајнија партнерства“ (22). Из поуке напослетку јасно произлази да Србија моментално не може рачунати на „јаче и трајније партнерство“ са САД.
Све ово указује да је у Србији најкасније у периоду 2023–2025. успостављен тренд детериоризације свих стандарда који су постављени поглављима 23 и 24, да Србија нема никакве шансе да у догледно време добије позитиван ИБАР и да је придруживање Европској унији, без обзира на то да ли ће у некој ближој будућности бити отворен ових дана много помињани Кластер 3 (који се односи на конкурентност и инклузивни раст), стављен ad acta.
Европска унија
Погледајмо сада шта уопште значи „Европска унија“ у контексту оваквог тренда у процесу евроинтеграције Србије. Недавна иницијатива Европске комисије да се Србији допусти отварање поменутог Кластера 3 занимљива је јер је разоткрила дубоку поларизацију између три велике државе (суштински две, Немачке и Француске, којима се придружила и Италија), које су иницијативу подржале (заправо и покренуле), и осам малих земаља, које су биле против (Низоземска, Белгија, Шведска, Хрватска, Бугарска, Финска, Литванија и Естонија). Вредно је помене и да су три земље (Данска, Летонија и Луксенбург) сагласност дале условно.
Поларизација није нова. Нова је немогућност да актери на супротстављеним крајевима дођу до некакве средине. У чланку „Више Запада или више Истока“, који је 2019. године објавио немачки политиколог Херфрид Минклер, наговештава се овакав расплет управо са становишта неспособности Европске уније да се коначно определи да своју безбедносну политику утемељи на једном од два примата: примату геополитичких констелација или примату заједничких вредности. Да би се уопште могло говорити о „примату геополитичких констелација“, Европска унија прво мора „имати стратешки центар који одређује курс који треба следити и спроводи га“ у виду „геополитичких императива“. Пошто такав „стратешки центар може бити формиран само по осовини Париз-Берлин“, пред Француску и Немачку се поставља задатак да се афирмишу као „центар“ који се „бори против центрифугалних тенденција унутар ЕУ и превазилази их“.
Случај србијанског Кластера 3 показује сву компликованост европске безбедносне политике: да би могла да реализује „геополитичке императиве“, осовина Париз-Берлин је принуђена не само да сузбија обичне „центрифугалне тенденције“, својствене свакој (кон)федералној творевини, већ и да оспорава оне које јој се супротстављају у име „примата заједничких вредности“ на којима се темељи Европска унија. Стога не изненађује што су се у овом случају, према ономе што се може сазнати из медија, на дијаметрално супротним позицијама нашле Немачка и Низоземска (иначе суседи са врло интензивном билатералном сарадњом).
Немачки канцелар Фридрих Мерц је своју политику утемељио управо на једном, могло би се рећи темељном, геополитичком императиву: стварању јединствене и снажне Европске уније, која је у стању не само да се супротстави оружаној агресији Русије на Украјину него и да заустави узнапредовали утицај Русије тамо где је он најдубље пенетрирао стари континент – у региону Западног Балкана (као што је апострофирано и у америчком Закону о ауторизацији националне одбране). У том кључу треба разумети дипломатску офанзиву Немачке која за циљ има убрзање придруживања свих шест држава Западног Балкана (Црне Горе, Албаније, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Србије и Косова – управо као независне државе) Европској унији. Мерц је спреман да овим државама понуди нове погодности као што су потпуни приступ јединственом европском тржишту и пре формалног придружења Европској унији и постепену интеграцију у њене политичке институције, која би текла паралелно са реформом тих институција (првенствено у виду увођења већинског одлучивања). Притом Мерц не заборавља ни НАТО и залаже се и за његову реформу у правцу пожељном за Европљане: „Упркос неким иритацијама, не желимо да изгубимо из вида праву вредност овог савеза. НАТО савез и поверење које је расло унутар НАТО-а током више од седам деценија остају најбоља гаранција слободе, мира и безбедности за све учеснике са обе стране Атлантика. Зато ми као Европљани желимо да сачувамо НАТО и ојачамо га изнутра и из Европе.“
Мерц, међутим, има још један разлог за журбу: домаћу политичку ситуацију. Наиме, од оснивања 2013. године, ултрадесничарска популистичка Алтернатива за Немачку (АфД) полако али сигурно крчи себи пут ка кључним политичким институцијама савезне државе и покрајина. Њеном најбољем изборном успеху до сада – друга је најјача партија у Бундестагу – допринели су различити фактори, али је један од важнијих свакако корупција у владајућој коалицији. О томе сведочи афера са заштитним маскама за време пандемије ковида, када је неколико чланова ЦДУ/ЦСУ искористило своје политичке позиције како би уз провизије посредовали у уговорима између приватних добављача и Министарства здравља. Од тог скандала Немачка се није опоравила све до 2025, када је, додуше, заустављен њен пад на Индексу перцепције корупције (иако се, са 77 поена, она још увек није вратила на оних 80 поена, колико је имала 2021), али тек након што је нанео довољно штете, доприневши етаблирању АфД као јединог истинског борца како против „најезде варвара“ споља, тако и против корупције „унутар зидина“. Пошто се сада већ чини вероватним да ће АфД ући у владу након наредних парламентарних избора (регуларни следе 2029, а челници АфД су себи ставили у задатак да изнуде ванредне парламентарне изборе већ 2027. године), њена скоро проруска политика ће неминовно окончати Мерцову постојећу офанзиву „геополитичког императива“ и, поред тектонских поремећаја које ће изазвати у целокупној европској безбедносној политици, на дуже време ће затворити врата Европске уније за државе кандидате. Самим тим, Мерц се налази у временској изнудици и, шта год намерава да постигне на спољнополитичком плану, мора то да учини релативно брзо, водећи строго рачуна да се то ни на који начин негативно не одрази на ситуацију у самој Немачкој и да АфД не снабде новом политичком муницијом.
На другој страни, Низоземска је са новом владом Роба Јетена, формираном фебруара 2026, успела да заустави плиму популизма, која ју је у приличној мери паралисала у протеклом периоду, и да се на велика врата врати у европску политику. Није ни мало случајно што је за овај свој повратак одабрала да, између осталог, у случају евроинтеграције Србије инсистира управо на ономе што чини садржај поглавља 23 и 24. На самом почетку расправе о отварању Кластера 3 Низоземска је видела угрожавање постигнутог вредносног консензуса у Европској унији: њега угрожавају сви ауторитарни, непросвећени и традиционалистички оријентисани „елементи“, било да су у питању поједини емигранти, било да су у питању читаве државе. Више је него јасно да Србија за Низоземску представља изразит пример оваквог реметилачког елемента и да би њен превремени пријем у Европску унију понајпре значио уношење Тројанског коња са оним вредностима на којима почива Русија – актуелни агресор на Украјину. Овакав став нимало не чуди, с обзиром да се с пуно права може тврдити да је Низоземска колевка модерне Европе (од 16. века она је била бастион републиканизма насупрот апсолутизму, федерализма насупрот централизму, и секуларизма насупрот верском и сваком другом фундаментализму) и да њена фокусираност на кључне европске вредности (у свакој амбасади држава кандидата за чланство у Европској унији она има службеника који се тиме бави и извештава своју владу о реалном стању на терену) за сада представља главни бедем о који се разбијају актуелни покушаји осовине Париз-Берлин да Србију прикаже као кредибилног кандидата који регуларно напредује на путу придружења Европској унији. Притом се може приметити да став Низоземске стоји у потпуном сагласју са ставом САД: у евро-атлантским интеграцијама право партнертство успоставља се искључиво међу државама са демократским вредностима (имплицитно, са државама које такве вредности не поседују могуће је партнерство само са онима који тамо владају – управо као вазалима када су у питању субординиране државе). Такав став, иначе, има дугу традицију и може се пронаћи већ код Имануела Канта, који је у спису Вечни мир тврдио да су за један мировни савез способне само државе које имају републиканско уређење и које су се ослободиле јарма деспотије.
Подршка
Тако напослетку долазимо и до питања – шта значи подршка у контексту актуелне србијанске евроинтеграције. Досадашња расправа показала је да 2023. година представља својеврсну цезуру и за Црну Гору и за Србију: док је прва почела да се ослобађа наслеђа ауторитаризма и да убрзано напредује ка пуноправном чланству у Европској унији, друга се у њему ушанчује и тиме само огољује сизеренско-вазалски костур на којем се држава и друштво још искључиво држе. Дугорочне последице таквог тренда су, непотребно је посебно помињати, погубне: чак и ако се по страни остави држава, која у аутократији може да тавори онолико дуго колико је трпи војска, друштво у којем размена заштите за лојалност постаје искључиви спиритус мовенс може да „напредује“ искључиво у правцу средњег века и да рачуна са овековечењем статуса cloaca Europaea – депоније коју никакав геополитички императив ускоро неће моћи да интегрише у Европску унију, таман да се све државе чланице сложе да је приме у своје друштво. Зато се неминовно поставља питање природе подршке коју Немачка (подржана Француском) данас пружа Александру Вучићу – што он са великом захвалношћу упорно и истиче – издвајајући се у улози његовог европског сизерена. Савремену србијанску евроинтеграцију чини специфичном управо ово огољавање изворишта сизеренско-вазалског система који започиње негде у Берлину, наставља се у личности Александра Вучића (на којој год државној функцији да се налазио, пошто је то од најмањег значаја), пролази кроз опробане канале СНС-а (или неке друге канале, свеједно) и завршава се на челним позицијама школа, јаслица, месних заједница итд. широм Србије.
На овом месту поставља се питање у чему се конкретно састоји геополитички императив да се пружа подршка аутократи једне државе која душом и срцем припада Руској федерацији а не Европској унији. То питање се даље може рашчланити на три потпитања: шта се таквом подршком заиста хоће постићи, шта се заиста постиже, и докле све то може да траје. Пошто се одговори, по природи ствари, губе у arcana imperii, може се говорити само о непоткрепљивим индицијама, које се на крају могу показати и као потпуно нетачне. Ипак, вреди их навести, ако ништа као повод за даља размишљања.
Прво, иако се Мерц залаже за повезивање западнобалканског региона, како би све државе које га чине лакше и брже превалиле остатак пута евроинтеграција, очигледно је да ће, како сада ствари стоје, пре „црвене зоне“ (када АфД потенцијално може да угрози постојећу европску безбедносну политику) једино Црна Гора успети да се провуче у Европску унију, док ће Србија остати далеко од ње, највероватније и без позитивног ИБАР (Мерц још увек инсистира на томе да неће бити никаквог „рабата“ за државе које не испуњавају предвиђене услове). Ипак, Србија у међувремену може учинити нешто што је учинила Црна Гора и што је заиста убрзало њено придруживање Европској унији: може постати нова чланица НАТО-а. Видели смо већ да Мерц нарочиту пажњу поклања реформи Алијансе, јачању њеног европског стуба и његовом оспособљавању да прерасте у ефикасну европску одбрамбену снагу. У томе ће важног савезника имати управо у Јетену, који и даље рачуна на помоћ САД у самој Европској унији. Могуће је да ће та тема бити важна на самиту Европског савета 15. октобра ове године, када ће бити изложен план осовине Париз-Берлин о реформи Европске уније, а могуће је такође и да ће се управо у реформама европског стуба НАТО тражити противуслуге да би се обезбедила подршка Низоземске и осталих седам држава за отварање Кластера 3 у Србији.
Ако је тачна изнета констатација да је на Србију примењен црногорски модел евроинтеграције, онда би пример Црне Горе могао да сугерише да је прави циљ подршке коју Немачка даје Вучићу обезбеђивање услова за скоро приступање Србије НАТО-у (са тек неким утешним наградама у самој Европској унији). Као што је познато, Црна Гора је постала 29. чланица Алијансе 5. јуна 2017, али је припреме за то започела још 29. новембра 2006, када је приступила Партнерству за мир. Србија је Партнерству за мир приступила само две недеље после Црне Горе (14. децембра 2006) и тешко је поверовати да још тада није било предвиђено да обе државе направе исти важан корак на путу којим су кренуле (томе у прилог могу да сведоче случајеви Румуније и Бугарске које су примљене у НАТО 2004, а само три године након тога, по процедури убрзаној геополитичким разлозима, и у Европску унију). Међутим, путеви су очигледно морали бити различити, с обзиром да је због бомбардовања Србије 1999. НАТО у Србији био и остао изузетно непопуларан. Обрнуто, приступање Алијанси је у Црној Гори већински подржано као неопходан корак у правцу придруживања Европској унији и Мило Ђукановић је то расположење искористио да би добио свој последњи председнички мандат 15. априла 2018. (могло би се, штавише, рећи да је до парламентарних избора 2020, када је Ђукановићев ДПС први пут претрпео пораз, чланство у НАТО-пакту већ била заборављена прича и да су тражени нови докази да Црна Гора напредује на путу ка Европској унији).
Небојша Поповић: Између Брисела и Вашингтона – Нова геополитичка рачуница за Црну Гору
Можда је Ђукановићев успех на председничким изборима 2018. охрабрио челнике Алијансе да почну да планирају датум за пријем Србије, рачунајући на то да ће Вучић тај задатак обавити неометан опозицијом која се, под хипотеком прошлости, налазила у потпуном расулу. У том контексту су индикативне и неке Вучићеве изјаве из тог времена, попут оне дате 11. октобра 2018. у Краљеву поводом опозиционих партија: „Неће добити изборе ни 2024. За 2028. још не могу да предвидим, али моћи ћу за две године и то да кажем.“ Ове речи првенствено могу да сугеришу да се у Европској унији на Вучића рачунало да ће током двадесетих година комплетирати евроинтеграцију Србије, али ако се притом размишљало полазећи од црногорског модела евроинтеграције онда је свакако и „НАТО-агенда“ морала играти неку улогу. То би могло да упућује на главни разлог због којег је јачање опозиције у Србији постало непожељно: елементарна политичка рачуница говорила је да ће она за политичку борбу против Вучића користити анти-НАТО сентименте из 1999. (нарочито јаке у оном делу популације која је тада претрпела неке жртве). Шта год да је тај сценарио предвиђао, очигледно је да је од 2020. трпео један ударац за другим: најпре су државе чланице Европске уније којима је дозлогрдио ауторитаризам у државама кандидатима успеле да наметну Нову методологију за вођење преговора о придруживању (њу је и Србија морала да прихвати 9. јула 2020), која тражи позитиван ИБАР пре било каквог напретка у придруживању Европској унији, затим су пресретнуте и дешифроване поруке са апликације Sky ECC откриле да су западнобалкански ауторитаризми најтешње повезани са међународним криминалом, а поврх свега је постало јасно да утицај Русије у целом региону стабилно расте. Најтежи ударац, међутим, уследио је 1. новембра 2024, када је смрт шеснаесторо људи испред прерано отворене реновиране железничке станице (била је у том моменту заправо још увек градилиште) распалила пожар незадовољства владавином Вучића и СНС-а којима је приписана одговорност за трагедију.
У светлу свега реченог, јасно је да је Вучић изгубио шансу да Србију уведе у Европску унију. Ипак, варијанта са НАТО-пактом је и даље отворена. Ако се офанзива Фридриха Мерца у остваривању свеевропског геополитичког императива стави у контекст данашње Србије, долази се до закључка да она највише смисла има управо у истрајавању на циљу приступања Србије НАТО-пакту, након чега би одмах следио и пријем Босне и Херцеговине, омогућавајући стављање целог региона у јединствени фронт против међународног криминала, али и руског утицаја. Форсирање Кластера 3, инсценација грљења Вучића и Зеленског у Београду, па напослетку и слепило за све Вучићеве аутократске ескападе, указују на могућност да је приступање Србије НАТО-у за Немачку ултимативан циљ вредан жртвовања европских вредности барем до тада, ако не и дуже.
Ипак, постоји једна нелогичност у свему томе: како је могуће да Европска унија очекује од Вучића да Србију уведе у НАТО, а толерише његово упорно опструирање санкција Русији. Истина је, Вучић послушно извози оружје у Украјину, па је чак био спреман да у Београду дочека Зеленског и изгрли се са њим, али је истовремено одбио да спољну политику Србије усагласи и са најновијим мерама Европске уније против Русије од 13. јула. Москва изгледа као да је задовољна таквом ситуацијом и не отежава Вучићу седење на две столице. Зато се чини да чак и ако је Вучић још увек у НАТО-комбинацији, он сасвим извесно не стоји као вазал наспрам немачког канцелара, или, евентуално, Специјалног изасланика Савезне владе за Западни Балкан, или некога из Ресора за Западни Балкан Министарства спољних послова Савезне Републике Немачке. Сизеренско-вазалски однос није институционалан већ личан и опире се било каквом реглементирању и стандардизовању: он је флексибилан, усмерен на решавање актуелних задатака и мора бити изразив у сасвим конкретним добитима на које обе стране могу рачунати. Следећи ту логику, долазимо до закључка да Вучићеве везе са Путином не само да нису у супротности са постојећим европским сизеренитетом у Србији него су његов навластити део: то што ће једног дана можда куцнути час да Србија приступи НАТО-у и постане део европског војно-политичког фронта против Русије не противречи могућности да данас служи одржавању оних пословних веза које све стране сматрају неопходним и које не желе да осујете санкцијама. Зараћене стране иначе често прибегавају међусобној трговини, о чему најбоље сведочи управо случај Србије (СР Југославије) и Хрватске, које су наставиле међусобну трговину 1992. године, упркос томе што су њихове војске и остале војне снаге које су оне подржавале биле у директном сукобу. Нешто слично изгледа да Србија сада ради као недефинисани део Европске уније у њеним компликованим односима са Русијом.
Зато, ако заиста има индиција у Немачкој тражити актуелног европског сизерена у Србији, онда то мора бити неко из владајуће странке Демохришћана (ЦДУ), и то по свој прилици из оног дела који је најнепосредније повезан са бизнисом склоним пословању у сивој зони. У прилог томе говори један занимљив куриозитет везан за боравак Александра Вучића, тада „првог потпредседника владе“, у Немачкој марта 2014: посета бившем канцелару Хелмуту Колу ради, како је медијима саопштено, разговора о „инвестицијама и путу Србије“ у Европску унију. Посета је била крајње необична када се узме у обзир да је након операција на мозгу и бубрезима којима је подвргнут 2008. године, Кол једва могао да говори и да се креће и да је избегавао контакте са спољним светом (по некима су такви контакти чак били под лекарском забраном). Поготово је необично било то да је у том стању осамдесетчетворогодишњи Кол имао конструктивне савете за Вучића о „инвестицијама и путу Србије“ у Европску унију. Овде се пре радило о једној колико симболичној, толико и ритуалној посети, којом је Вучић примљен у уски круг сачињен од делова политичке и економске елите Немачке, чији је гуру био Кол (није без разлога Вучић у то време позивао на изучавање књиге Макса Вебера, Протестантска етика и дух капитализма, која се добрим делом бави значајем религије за такву врсту повезивања). Када се узме у обзир да људи који тај круг чине представљају важан део ударне снаге немачке привреде, која је још увек локомотива целокупне европске привреде, јасно је да ту негде треба тражити европског сизерена у Србији. А ако би се хтело бити поштен према Вучићу, могло би се приметити да 2014. он понуду једног таквог круга није могао одбити, с обзиром на катастрофално стање србијанске привреде коју је наследио, скупа са већ успостављеном зависношћу од руског фосилног горива и природног гаса, апострофираном у америчком Закону о ауторизацији националне одбране, а која је настала након што је, под патронатом Бориса Тадића, Нафтна индустрија Србије продата руској компанији Гаспром Њефт 24. децембра 2008. Но, тиме је једној зависности придодата друга и прилично је извесно да би србијанска привреда брзо колабирала када би остала и без руских енергената и без пословних веза са немачким партнерима, који, као и неки други европски привредници, немају намеру да у потпуности прекину трговинске везе са Русима.
Овде треба имати на уму не само то да је Немачка највећи билатерални донатор (са укупно 2,5 милијарди евра), да немачке компаније запошљавају приближно 90.000 људи у Србији, да је она прво извозно тржиште и друго увозно тржиште Србије (са Немачком она има значајан трговински суфицит), него и да пружа идеалне могућности за немачке (као и друге европске) привреднике да заобиђу санкције Европске уније и послују са руском државом или привредницима. Постојање заинтересованости за једну такву сиву зону најбоље објашњава изостајање санкција Европске уније према Србији због системског бојкота званичне европске спољне политике у делу који се односи на Русију. У противном се питањем ко стоји иза мистериозних фирми у Србији које остварују милионске приходе у пословању са Русијом и о којима штампа константно извештава не би најозбиљније бавили – само ти новинари.
Управо један такав европски сизеренитет у Србији се могао и очекивати ако је Хелмут Кол (скупа са својим „ученицима“ у ЦДУ) заиста био кум србијанског модела инвестиција и пута у Европску унију. Јер, не треба заборавити да је он одмах по ступању на свој први канцеларски мандат 1973. успоставио тзв. „Систем Кол“, коруптивни механизам који је омогућавао да се деценијама у црну касу ЦДУ (звану Бимбес – лова) из бизниса упумпавају милионски износи (упор. АРД документарни филм Bimbes – Die schwarzen Kassen des Helmut Kohl). Када је 1999. јавност сазнала за „Систем Кол“ – касније ће се испоставити само за врх леденог брега – и када је избио велики политички скандал, који ће идуће године самог Кола прибити на стуб срама и оставити без статуса почасног председника ЦДУ, огласио се нови канцелар Герхард Шредер и рекао да је тај систем, који је почивао на „личном транге-франге (Кунгелеи)“ уместо на поштовању закона, довео Немачку на ивицу банкротства. „Систем Кол“ није нестао без трага са Коловим падом. Јасно је да један од његових изданака представља и коруптивни систем успостављен у набавци маски за време пандемије ковида, чије је откривање скупо стајало ЦДУ, а са њом и целу Немачку. Ако се такве ствари дешавају сизерену, шта онда тек може снаћи вазала. Ако је Кол својим коруптивним механизмом заиста довео Немачку на ивицу банкротства (како га је оптужио Шредер), оправдано је поставити питање да ли ће Вучић, поучен његовим саветима о „инвестицијама и путу Србије“ у Европску унију, довести Србију до самог краја тог пута, али не до Европске уније него до банкротства.
Орочавање
Тиме долазимо и до коначне недоумице: да ли је европски сизеренитет Немачке у Србији орочен приступањем Србије НАТО-у и/или трајањем рата у Украјини, или је отворен и може да траје потенцијално ad calendas Graecas (због ископавања литијума, депоновања нуклеарног отпада, итд.). У већ цитираној изјави од 11. октобра 2018, Вучић је можда алудирао на подршку коју ће 2020. добити за победу на изборима 2028. (тј. већ 2026. ако Немачка уз помоћ Француске успе да у октобру отвори за Србију Кластер 3). Данас он већ увелико планира своје активности по Србији у тридесетим годинама, имплицирајући да га више никада нико неће победити на изборима зато што се, ликом и делом, уградио у европски геополитички императив. Уз неопходну резерву да се ради о празној пропаганди (усмереној превасходно према свима онима који данас морају да чине или прикривају кривична дела како би он мирно могао да влада), мора се озбиљно узети могућност да Вучић заиста располаже јаком подршком у погледу постизборног damage control барем до 2028, ако не и дуже.
Већ су избори од 17. децембра 2023. и збивања након њих показали да је Вучић вазал којем не могу да наштете ни резолуције Европског парламента, ни амерички Закон о ауторизацији националне одбране, ни налази истраге Еуропола о наводима из преписке са криптоване апликације Sky ECC, ни ислеђивање Европског суда за људска права о употреби соничног оружја за растеривање учесника протеста у Београду 15. марта 2025. Епилог свега је, рекло би се: тресла се гора, родио се миш. Србија је постала најуверљивији доказ о томе да у Европској унији осовина Париз-Берлин полако али сигурно геополитичке констелације уздиже у примат кадар да потисне заједничке вредности. Остаје да се види шта Европски савет припрема за самит 15. октобра, али је реално очекивати да ће даље јачати геополитички императив са девастирајућим ефектима по демократију и владавину права у Србији.
У том светлу треба посматрати и Стратешки дијалог који су САД и Србија започеле 17. јула 2026. године у Вашингтону. Сарадњом две државе у области енергетике, телекомуникација и војне сарадње (што је предуслов за елиминацију руског утицаја у региону), Вашингтон се прикључио осовини Париз-Берлин у успостављању контроле над Србијом и спречавању Вучића да води било какву аутономну политику. Међутим, то не значи да Србија неће и даље бити коришћена као држава са уходаним каналима неопходне трговине са Русијом, а поготово не значи да ће се већ први избори искористити за подстицање демократије, коју Закон о ауторизацији националне одбране у Сец. 1272, 22 предвиђа као предуслов за „јаче и трајније партнерство“ између две државе.
Иако се на основу свега изнетог не може донети коначан суд о томе докле ће трајати актуелна подршка једног дела Европске уније и САД Александру Вучићу, може се ипак рећи да постоје сасвим уверљиве индиције да је она везана за рат у Украјини и да ће од њега бити тражено да у неком моменту уведе Србију у НАТО. Који су све сценарији након тога могући тешко је предвидети, али у погледу предстојећих парламентарних избора у Србији ствари изгледају прилично јасно: геополитички императив Европске уније налаже да их Вучић добије по сваку цену. А ако баш не може да победи, да нађе излаз из новонастале ситуације (занимљив преседан пружа одлука Савезног уставног суда од 4. октобра 2000, којом се поништавају председнички изборе, а Милошевић оставља да влада до истека мандата) и да онда трпи реакције из Европске уније које ничим неће угрозити наставак његове владавине у Србији (сада са позиције премијера).
Ако се по јутру дан познаје, онда нема никакве сумње да ће сценарио примењен на изборима од 17. децембра 2023. бити примењен и на предстојећим изборима. Према анализи ЦеСИД-а, од укупно 25 препорука које је Канцеларија за демократске институције и људска права (ОДИХР) Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) упутила Србији за побољшање изборног процеса, имплементирано је свега 5, медији се и даље налазе у потпуном мраку, Вучић је увелико у предизборној кампањи како у медијима које контролише, тако и по градовима и селима Србије које обилази, а избори још нису расписани (највероватније зато што поменути Кластер 3 није отворен, како му је Немачка обећала још у јулу, а није била у стању да испуни). Но, чак и ако Кластер 3 не буде отворен у октобру, јасно је да су сви остали облици европске подршке Вучићу спремни да буду употребљени чим буде затребало.
Шта чинити?
Познато је да када се слонови туку страдају мишеви. Србија се моментално налази у позицији миша, чија је судбина небитна са становишта исхода велике борбе који ће определити однос снага у џунгли. Ипак, мишу је и те како стало до његове судбине, јер му ваља опстати не само током борбе, него и након ње. Са „Системом Кол“ у локалној варијанти, у којој би се разноврсни прљави послови гомилали, а корупција постала уобичајени пословни образац, Србија поуздано може рачунати да ће завршити у банкротству.
Шта Вучићеви политички противници – од Студентске листе до опозиционих партија – могу да учине да овај расплет спрече? Изгледа да би најпаметније било сести за сто и заједно пажљиво размотрити разлоге за и против изласка на изборе у постојећим условима, пошто је сасвим могуће да је за Србију боље да се они бојкотују. Већ годину и по дана у Србији постоји ентузијазам за превремене парламентарне изборе, који су распалили Студенти у блокади са великим успехом организујући протесте по целој Србији против Вучића и СНС у зиму 2024/2025. Међутим, СНС мора бити на изборима не само побеђена, него и декласирана, да би се као недостатни показали сви већ припремљени и 2023. примењени механизми изборне крађе. Да ли је то реално данас, након годину и по дана унапређивања тих механизама и вршења разноврсних притисака на академску заједницу Србије како би се у јавности дезавуисала Студентска листа? Да ли ће превремени парламентарни избори напослетку ипак бити превремено расписани само да би дали легитимитет проглашеном победнику, без обзира на то како је до победе дошао, и појачали ризик од насиља (што спонтаног, што од власти инсценираног), које би могло бити искоришћено за увођење ванредног стања? Ко се у таквим условима нада понављању 5. октобра лоше се нада, пошто је Слободан Милошевић пао не зато што је тријумфовала истина да га је Војислав Коштуница победио на изборима, него зато што врх војске, у страху од НАТО-снага распоређених на границама Србије и спремних да спрече нову хуманитарну катастрофу, није послушао његову наредбу да се пуца на побуњени народ. Тога овога пута не само да неће бити већ ће НАТО снаге бити спремне да притекну Вучићу у помоћ чак и ако се којим случајем деси да се војска окрене против њега.
Обрнуто, бојкот избора под постојећим условима оголио би реално стање ствари и послао јасан сигнал да демократија у Србији није угрожена, већ укинута. Краткорочан ефекат би био исти као и у случају покрадених избора – Вучић би остао на власти онако како то „геополитички императив“ Европске уније захтева – али би то дугорочно омогућило појачавање притиска унутар и изван Европске уније на Немачку да (скупа са Француском) почне озбиљно да размишља о престанку садашњег европског сизеренитета у Србији и рехабилитацији заједничких вредности. Ово тим пре што ће задржавање Вучића на власти, ако напослетку буде увео Србију у НАТО, бити неупоредиво ризичније у држави у којој је демократија потпуно укинута, а не само угрожена.
Маринко М. Вучинић: Велеиздаја на Косову и Метохији и мук наше јавности
Бојкот избора на којима се не може победити у сваком случају не значи пасивизацију, већ само преусмеравање активности у другом правцу. О томе најбоље сведочи скоро осам векова стари спис О владавини највећег схоластичког теолога Томе Аквинског, поменутог у наслову овог рада. У 6. поглављу прве књиге он разматра шта народ треба да чини ако закључи да се његов владар преметнуо у тиранина. Прва опција – да га смени ако га је сам изабрао – у Србији није релевантна ако се стане на становиште да Вучић није ни изабран, ни смењив на изборима. Друга опција је оно што изгледа као заправо најпримереније данашњој Србији: народ који не може да смени владара који се преметнуо у тиранина треба да се обрати сизерену, и то како оном земаљском (ако постоји), тако и оном небеском, окајавајући грехове због којих је кажњен тиранијом. Видели смо да су се прошле године Студенти у блокади, видећи да ништа не могу да постигну протестима против режима и његове полиције, почели да се обраћају инстанцама ван Србије тражећи помоћ. То је пут којим треба наставити. Иако до актуелног европског сизерена у Србији (као што произлази из досадашњег излагања) није могуће доћи, људи из политичког врха Немачке у сваком случају могу да посредују и зато се ка њима мора усмерити највећи део политичке активности у наредном периоду.
И ту сада долазимо до најделикатнијег дела. Да би уопште био у позицији да од сизерена тражи да му склони тиранина са врата, народ мора, по мишљењу Томе Аквинског, да схвати због којих својих грехова је њиме кажњен и да престане да их чини. Пренесено у контекст савремене Србије, то значи да је Александар Вучић праведна казна за грехе почињене у периоду 2000-2012, међу којима су они највећи: злоупотреба државе надомештањем Устава партијским транге-франге договорима, злоупотреба Устава надомештањем поделе власти и заштите људских права косовском етиком, и напослетку злоупотреба саме косовске етике заменом страдања на бојном пољу дремежом по београдским фотељама. Александар Вучић никада не би дошао на власт да разарање државе, које је започео Слободан Милошевић, нису наставили Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница и Борис Тадић, стварајући ону институционалну мочвару у којој више није било места за њих саме. Тек када те своје грехе окају сви они који су их починили – било да су били у партијама на власти, било да су за њих гласали – и када они млађи који их нису починили схвате да ће бити погубно ако их буду поновили, стећи ће кредибилитет потребан за било какав озбиљан разговор са сизереном, како оним земаљским, тако и оним небеским (ако постоји). А ако то изостане, онда је најбоље молити се Богу за што дужу Вучићеву владавину, следећи пример сиракушке старице на коју је пажњу скренуо и сам Тома Аквински. Када ју је, наиме, тиранин Дионизије позвао на двор да му објасни зашто због његовог доласка на власт не тугује као сви остали грађани, већ моли богове за његов што дужи живот, она му је на следећи начин објаснила свој необични побожни чин:
„Кад сам била девојка, имали смо једног окрутног тиранина, па сам желела да умре; пошто су њега убили, дошао је други, понешто окрутнији наследник; била сам веома срећна када се и његова власт окончала. А онда смо добили за трећег владара тебе, још већег насилника. Стога, ако би тебе смакли, на твоје би место дошао још гори тиранин.“
Извор: Пешчаник
