Piše: Stefan Gužvica
Od jedne od najboljih Titovih biografija ikad napisanih, preko ekonomske istorije Jugoslavije pa do njenih međunarodnih i antikolonijalnih veza, donosimo izbor knjiga o bivšoj Jugoslaviji i jugoslovenskom radničkom pokretu koje nikada nisu prevedene na srpskohrvatski jezik, a trebalo bi da budu
U martu 2024. godine, novinar “Novosti” Srećko Pulig pitao me je zašto se tako malo knjiga objavljenih o bivšoj Jugoslaviji u inostranstvu prevodi i objavljuje kod nas, odnosno zašto imamo “znanstvenu dijasporu” koja je, izgleda, u velikoj meri odsečena od domaće istoriografije i javne sfere.
Rekao sam mu da stvar nije, na sreću ili nažalost, posledica nekakvog našeg provincijalizma i nacionalizma, nego je uslovljena nizom faktora vezanih kako za prekarni položaj ljudi zaposlenih u nauci, tako i za težak položaj naučnog izdavaštva u današnjim ekonomskim uslovima.
Bilo kako bilo, ta odsečenost postoji – i ne samo od ljudi poreklom iz bivše Jugoslavije koji o našim temama pišu iz inostranstva. Vrlo često strani istraživači i istraživačice pišu odlične knjige o temama vezanim za Jugoslaviju koje takođe ne nađu put do naših knjižara.
Ovaj tekst neće biti lament, nego preporuka. U nastavku ću izneti popis nekih mojih ličnih favorita koji nikada nisu prevedeni na srpskohrvatski jezik, a trebalo bi da budu. O knjigama koje slede kod nas je malo pisano i malo su čitane izvan uskih stručnih krugova.
Malo je verovatno da će jedan članak volšebno stvoriti materijalne uslove da te knjige kod nas budu objavljene, ali možda će privući pažnju šire publike, izdavača ili jednostavno entuzijasta i ljubitelja istorije.
Ako se držimo striktno ekonomske istorije, na srpskohrvatski nije prevedeno verovatno najpoznatije delo o Jugoslaviji, knjiga “Socialist Unemployment” Svejn vudvord, koja prva identifikuje uzrok nezaposlenosti u jugoslovenskom socijalizmu: integraciju u svetsko tržište
U krajnjem slučaju, ako nabavite neku od ovih knjiga, nećete se pokajati. Izbor koji sledi nije sistematičan niti na to pretenduje. Radi se jednostavno o radovima koji su meni zanimljivi i koje iskreno preporučujem, zbog čega je fokus pre svega na istoriji Jugoslavije i radničkog pokreta.
Možemo početi od šokantne činjenice da jedna od najboljih biografija Tita ikada napisanih nije nikada prevedena na srpskohrvatski jezik. Knjiga Džofrija Svejna, “Tito: A Biography” (“Tito: Biografija”) praktično je potpuno nepoznata široj javnosti, što je velika šteta.
Svejnova knjiga, kao mnogo kraća od nekih drugih inače odličnih biografija (poput Goldsteinove), predstavlja odlično štivo za “početnike” ili ljude koji nemaju vremena da čitaju biografije od preko petsto strana.
Svejn je iskusan i studiozan istoričar komunizma i njegova biografija odlično rekonstruiše neke specifičnosti Titove misli i ideja koje bi inače domaćoj istoriografiji promakle. Knjiga je pisana bez mistifikacija i mnogo hladnokrvnije nego što su to činili neki raniji britanski istoričari, kao Fulis Auty ili Stevan K. Pavlowič, ali svejedno sa jasnom dozom simpatije prema Titu.
Možda najslabija oblast što se tiče prevoda jeste ekonomska istorija. Jugoslovenski ekonomski sistem privukao je i još uvek privlači ogromnu pažnju istraživača iz celog sveta. Ako ne verujete, odite na sajt worldcat.org i pogledajte koliko je prevođen samo Branko Horvat kao svojevrsni glasnogovornik tog sistema.
Literatura o samoupravljanju inspirisana Jugoslavijom na španskom i francuskom tako je široka i raznovrsna da bi se tom temom morao pozabaviti neko stručniji od mene. Ako se striktno držimo ekonomske istorije, na srpskohrvatski nije prevedeno verovatno najpoznatije delo o Jugoslaviji, knjiga “Socialist Unemployment” (“Socijalistička nezaposlenost”) Suzan Vudvord.
Naslov možda najavljuje fokus na nezaposlenost, jer je drugde “socijalistička nezaposlenost” bila oksimoron – država je bila zakonski obavezana da svima nađe posao. Međutim, mnogo zanimljiviji je sam uzrok tog fenomena u Jugoslaviji, koji Vudvord prva identifikuje: integracija socijalističke Jugoslavije u svetsko tržište. Vudvord je uverljivo pokazala kako je upravo taj proces, a ne nacionalizam, bio glavna centrifugalna sila jugoslovenske federacije – ekonomska baza na kojoj se kasnije razvila nacionalistička nadgradnja.
Ekonomijom Jugoslavije ozbiljno se zanima i ruska istoriografija. Jurij Šahin napisao je provokativnu knjigu “Юgoslaviя na puti modernizacii” (“Jugoslavija na putu modernizacije”), koja se izrazito kritički odnosi prema jugoslovenskom socijalizmu, ali iz marksističke perspektive.
Naime, Šahin tvrdi da je, ako se vratimo Marksu, Jugoslavija bila primer “državnog kapitalizma”, a ne socijalizma, sa sopstvenom vladajućom klasom koju on naziva “državnom buržoazijom”. Javna sfera bi nam bila mnogo zanimljivija da se diskusije vode oko ovakvih kontroverznih analiza, a ne oko površnih novinarskih naglabanja o represijama, nestašicama goriva i drugim dosadnim klišeima prepisanim od pamfletaša-desničara iz Poljske i Litvanije.
Pored Šahina obavezno vredi pomenuti i koleginice i kolege sa Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Iako imaju veoma razvijenu naučnu saradnju sa zemljama bivše Jugoslavije, knjige im se ne prevode baš često.
Njihova oblast istraživanja prevazilazi okvire istorije socijalizma, što znači da bi objavljivanje nekih njihovih dela imalo i širi značaj. No, na ovom mestu vredi pomenuti makar njihovo najnovije delo o uticaju jugoslovenskog modela na zemlje Istočnog bloka,
zbornik “Moskva i Vostočnaя Evropa. Юgoslavskaя modelь socializma i stranы sovetskogo bloka” (“Moskva i istočna Evropa. Jugoslovenski model socijalizma i zemlje sovjetskog bloka”).
Ekonomskom istorijom bave se i ljudi koje je Pulig nazvao “znanstvenom dijasporom”: “naši” ljudi koji žive u inostranstvu. Tako je Vladimir Unkovski Korica napisao odličnu studiju “The Economic Struggle for Power in Tito’s Yugoslavia” (“Ekonomska borba za moć u Titovoj Jugoslaviji”), koja u suštini prati Suzan Vudvord i njen argument o integraciji Jugoslavije u svetsko tržište, ali smešta taj proces mnogo ranije, već u sam period uvođenja radničkog samoupravljanja.
On posmatra samoupravljanje kroz prizmu klasne borbe, ali ne kao pozitivnu tekovinu koju je uvela emancipatorska Komunistička partija, nego kao iznuđenu meru uzrokovanu mobilizacijom masa koju je partija aktivno pokušavala ograničiti. Goran Musić se takođe fokusira na ekonomiju, ali više na ono što bismo nazvali istorijom rada. Njegova knjiga ne gleda (samo) makroekonomske procese, nego i dešavanja na nivou fabričkih pogona, odluke i delatnosti običnih ljudi. Drugim rečima, istorija radničke klase.
Upravo je tome posvećena njegova monografija “Making and Breaking the Yugoslav Working Class: The Story of Two Self-Managed Factories” (“Stvaranje i razaranje jugoslovenske radničke klase: Priča o dve samoupravljane fabrike”), knjiga koja nam razotkriva šta se tačno dešavalo u Industriji motora Rakovica i Tovarni avtomobilov Maribor te šta nam to govori o jugoslovenskom socijalizmu. Iako imaju vrlo različite zaključke, Musićeva i Koričina knjiga potencijalno se i dopunjuju.
Na polju istorije ideja, bogato intelektualno nasleđe južnoslovenskog socijalizma, koje seže duboko u devetnaesti vek, često je inspirisalo strane istraživače. Prosto je neverovatno da kod nas nikada nije prevedena čuvena biografija Svetozara Markovića koju je još 1964. godine napisao Vudford MekLin, “Svetozar Marković and the Origins of Balkan Socialism” (“Svetozar Marković i poreklo balkanskog socijalizma”).
Ovo je još čudnije kada se uzme u obzir da je MekLin imao veoma razvijene profesionalne i lične veze sa Jugoslavijom. Iako je stara više od 60 godina, knjiga bi već kao klasik sama po sebi zaslužila prevod.
Marković i dalje privlači pažnju, mada više kao jedan u nizu velikih mislilaca našeg socijalizma. Tako je Džejms Robertson sasvim nedavno objavio originalnu i prelepo napisanu knjigu “Mediating Spaces: Literature, Politics, and the Scales of Yugoslav Socialism, 1870–1995” (“Posredovanje prostora: Književnost, politika i razmeri jugoslovenskog socijalizma”).
Knjiga je u stvari na preseku intelektualne i književne istorije te prati ideje nadnacionalnog ujedinjenja na prostorima Balkanskog poluostrva od Svetozara Markovića, preko Dimitrija Tucovića, Krleže i međuratnih avangardista, do nesvrstanosti te na kraju dirljive ode Predragu Matvejeviću i njegovom promišljanju Mediterana kao prostora koji razbija dihotomiju Zapada/Evrope i “ostalih”.
Odmah za Robertsonovom istorijom usledila je još inovativnija i još nežnije napisana knjiga Alesandre Perišić, koja je u svoju priču uplela još i lingvistiku, antropologiju i žensku emancipaciju. Njena knjiga “Forgotten Friendships: Yugoslavia and the Anticolonial Francophone World” (“Izgubljena prijateljstva: Jugoslavija i antikolonijalni frankofoni svet”) počinje sa uzbudljivom pričom o tome kako je “Cahier d’un retour au pays natal” (“Bilježnica povratka u zavičaj”), jedno od prvih remek-dela postkolonijalne književnosti, zapravo začeto u Šibeniku, gde je Aimé Césaire posetio svog prijatelja Petra Guberinu.
Prosto je neverovatno da kod nas nikada nije prevedena čuvena biografija Svetozara Markovića koju je još 1964. godine napisao Vudford MekLin. Ovo je još čudnije kada se uzme u obzir da je MekLin imao veoma razvijene profesionalne i lične veze sa Jugoslavijom. Iako je stara više od 60 godina, knjiga bi već kao klasik sama po sebi zaslužila prevod
Upravo na periferiji Evrope, među ljudima koji su “beli”, ali se ne uklapaju u belu Evropu rasizma i kolonijalnog ugnjetavanja, Césaire je naišao na univerzalizam antikolonijalizma mnogo pre nego što je Jugoslavija koja će podržavati antikolonijalne pokrete uopšte nastala.
Knjiga nas dalje vodi kroz daleki dvadeseti vek, to čudno i misteriozno doba kada su državnici pisali poeziju i knjige, a ne tvitove, te se završava ne samo nama poznatim imenima, kao što su Vida Tomšič i Veda Zagorac, nego i onima koja su nam nepoznata, a to ne bi smela biti, kao što je malijska borkinja za žensko oslobođenje Aoua Keita.
Kada se radi o međunarodnim vezama jugoslovenskog socijalizma, ne mogu zaobići meni dragu i veoma potcenjenu temu, a to je međunarodni komunistički pokret u međuratnom periodu. Ruski istoričar Artjom Ulunjan napisao je vrhunsku studiju o važnosti Balkana u okviru politike Kominterne dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.
Iako ima nedostatke tipične za rusku istoriografiju devedesetih (pisana je sa hladnoratovskom antikomunističkom ostrašćenošću koja je još tada drugde bila naučno prevaziđena), knjiga “Komintern i geopolitika: Balkanskiй rubež 1919-1939 gg.” (“Kominterna i geopolitika: Balkanska granica 1919. – 1939. g.”) empirijski je utemeljena i korisna studija za razumevanje kako KPJ, tako i drugih balkanskih komunističkih partija.
Revjakine “Kominternъt i selskite partii na Balkanite 1923–1931″ (“Kominterna i seljačke stranke na Balkanu 1923. – 1931.”), zasnovana na obilju novih arhivskih izvora iz Moskve, koja osvetljava delatnost komunističkih partija u svetlu odnosa prema njima tada najbližim partijama – levim seljačkim strankama, kao što su bile HSS ili SDS.
Isto tako nikada nije prevedeno ni kapitalno delo vodećeg ruskog balkaniste Sergeja Romanenka od skoro hiljadu strana o jugoslovensko-sovjetskim odnosima u dvadesetom veku, “Meždu ‘Proletarskim internacionalizmom’ i ‘Slavяnskim bratstvom’” (“Između ‘proleterskog internacionalizma’ i ‘slavenskog bratstva’”).
Neke od knjiga koje još nisu prevedene kod nas svakako imaju bolje šanse za prevod jer su, iako prvobitno objavljene na engleskom, napisane od strane autora koji žive i rade na prostoru bivše Jugoslavije. Uprkos tome ili baš zbog toga, i ta dela zaslužuju da budu pomenuta: u najmanju ruku, da bih vam najavio knjige koje ćete, nadam se, vrlo brzo imati priliku da čitate i na srpskohrvatskom jeziku.
Želim da se nadam da je takav slučaj sa knjigom Mislava Žitka i Marka Grdešića “Socialist Economics in Yugoslavia: A Critical History” (“Socijalistička ekonomija u Jugoslaviji: Kritička istorija”). Radi se o tek izašloj istoriji ekonomske misli u socijalističkoj Jugoslaviji. S obzirom na to da oba autora žive i rade u Zagrebu, moguće je da ćemo vrlo brzo dočekati prevod ove veoma zanimljive i korisne knjige, koja se ozbiljno hvata u koštac sa idejama koje su pokretale praktične politike jugoslovenskog socijalizma.
Isto tako, Paul Stabs je sasvim nedavno objavio knjigu “The New International Economic Order: Lives and Afterlives” (“Novi međunarodni ekonomski poredak: Životi i nasleđa”), koja se bavi pokušajem Jugoslavije i drugih zemalja globalnog juga da zaustave nalet neoliberalizma i očuvaju intervencionistički i developmentalistički ekonomski model, kao i da ga postave na nove osnove kroz uspostavu alternativnih globalnih ekonomskih institucija.
Iako je ove planove na kraju osujetio Volckerov šok za kojim je usledila duga kriza politike državnog intervencionizma, a potom i sveopšta liberalizacija, značaj ovog pokušaja samo raste u trenucima kada sve više država globalnog juga stidljivo dovodi u pitanje nezaustavljivu logiku kapitala koja je bila jedina neprikosnovena globalna sila u prve tri decenije nakon pada Berlinskog zida.
Pored toga, Stabs je pre tri godine uredio i veoma zanimljiv zbornik “Socialist Yugoslavia and the Non-Aligned Movement” (“Socijalistička Jugoslavija i Pokret nesvrstanih”), koji se bavi raznim aspektima nesvrstanosti: rodnim, diplomatskim, umetničkim, ekonomskim, filmskim i obrazovnim. Samo ova raznovrsnost bila bi dovoljna za kupovinu ove knjige, u kojoj praktično svaki radoznali čitalac može pronaći nešto za sebe.
Za kraj vredi spomenuti knjigu koja nije, striktno govoreći, isključivo “o nama”, ali bez koje nam nema razumevanja “nas”. Radi se o knjizi koju je napisao američki sociolog mađarskog porekla Andrew C. Janos i koja se zove “East Central Europe in the Modern World” (“Istočna centralna Evropa u modernom svetu”).
Simbolično objavljenu na pragu novog milenijuma, knjigu je napisao učenik Imanuela Volerstejna koji je primenio njegovu teoriju svetskih sistema na oblast koju zove “istočna centralna Evropa” – drugim rečima, njegov predmet analize su Balkan, teritorije bivše Habsburške Monarhije i Poljska.
Ovo kapitalno delo bavi se istorijom ovog ambiciozno obuhvaćenog regiona od pojave kapitalizma do kolapsa socijalističkih režima 1989. godine. Janosa ne zanimaju kunderovske mistifikacije o Miteleuropi. On pokušava da pokaže specifiku ovog regiona na osnovu materijalističke analize i razumevanja dinamike razvoja kapitalizma na periferiji, te uticaja koji to ima na zemlje koje kapitalizam zahvati.
Drugim rečima, ako želite da razumete “naše” pojave kao što su partokratija i korupcija, ali zaista razumete, bez moralizma ili hvatanja za kompleks niže vrednosti koji čini osnovu identiteta svih Balkanaca sa univerzitetskom diplomom, Janoseva knjiga predstavlja obavezno štivo. Ono što je još Svetozar Marković naslućivao čitajući Marksa i kritikujući birokratiju, Janos je empirijski dokazao 130 godina kasnije.
Izvor: Poral Novosti
