Piše: Aleksandar Novačić
Prošlog meseca američki predsednik Donald Tramp najavio je posetu kineskog predsednika Si Đinpinga Vašingtonu i precizirao da će do nje doći već 24. septembra. Peking nije reagovao. Kineski predsednik je još u maju prihvatio poziv da poseti SAD “u drugoj polovini godine”, a da li baš 24. septembra, sa kineske strane još nije potvrđeno.
Zašto je onda Tramp požurio da najavi posetu?
Amerika, uz Izrael, ratuje protiv Irana na Bliskom istoku i podržava Ukrajinu u ratu protiv Rusije. Jasno je da američkom predsedniku u takvim uslovima ne odgovara dodatna konfrontacija, ni politička, ni ekonomska, a kamoli vojna, sa drugom svetskom silom. Odnosi su dovoljno zaoštreni i Tramp želi nastavak dijaloga. Rana najava posete kineskog predsednika u tom smislu može da znači da Tramp želi smirivanje američko-kineskih odnosa. Ukoliko do posete dođe, ona bi predstavljala važan diplomatski gest i poslala jaku simboličnu poruku, možda i značajniju od postizanja konkretnih dogovora i obećanja koja su ionako neizvesna, bar kada je Tramp u pitanju.
Uzajamni odnosi
Lideri poput Trampa i Sija najveći deo vremena posvećuju krizama koje imaju potencijal da prerastu u direktan sukob velikih sila. Ali ti pregovori se vode daleko od javnosti i njihov sadržaj ostaje godinama prekriven velom tajne. Možda će Tramp pokušati da sa Si Đinpingom uspostavi neku vrstu globalnog “kriznog menadžmenta”, možda ne u vidu formalnog sporazuma, već kao mehanizam koordinacije oko pitanja o kojima ne postoji saglasnost, ali u kojima ni jednoj ni drugoj zemlji ne odgovara neizvesnost i haos. Teško je reći da li predstoji dalja stabilizacija američko-kineskih odnosa. Ima mnogo starih i sve više novih problema oko kojih se suprotstavljaju interesi dve sile. Trampova politika sankcija i restrikcija prema Kini nije dala rezultate. Kina i dalje ima stotine milijardi dolara suficita u trgovini sa SAD. Kineska proizvodnja čipova, na primer, napreduje neviđenim tempom. Pojedine kompanije u SAD zatvaraju svoju lokalnu proizvodnju i ponovo je prebacuju u Kinu, jer je tamo jeftinije i profit je veći. Ovih dana Vašington je doneo nove odluke o zabrani uvoza humanoidnih robota (najviše ih proizvodi Kina) i još 40 kineskih firmi stavio na listu sankcija zbog narušavanja ljudskih prava. Kina je odgovorila sankcijama za sedam američkih firmi i strožom kontroilom uvoza za još deset firmi.
Uza sve to, na dnevnom redu posebno mesto će svakako zauzeti kontrola nad veštačkom inteligencijom, za koju Tramp smatra da je glavno pitanje u odnosima sa Pekingom, jer će upravljanje tehnologijama veštačke inteligencije narednih godina odrediti budućnost sveta. Tramp je zbog toga već najavio da će AI biti jedna od glavnih tema razgovora. To pokazuje da obe sile smatraju da će upravo u toj oblasti biti odlučena tehnološka i geopolitička ravnoteža narednih decenija. Iako su carine, izvoz čipova i ograničenja i dalje predmet sukoba, obe strane imaju interes da spreče potpuno razdvajanje svojih privreda. Dve sile vode potpuno različite politike kad je AI u pitanju. SAD razvija zatvorene tipove veštačke inteligencije, a Kina otvorene za sve.
Što se Kine tiče, najavljena poseta Vašingtonu, bilo kada do nje da dođe, deo je kineske strategije prilagođavanja. Poslednjih meseci Peking šalje signale da želi manje ideološke konfrontacije, a više ekonomskog razvoja. Si Đinping se sve češće i lično angažuje u kontaktima sa velikim privatnim kineskim preduzetnicima, uključujući i one koji su ranije bili potisnuti iz prvog plana. To ukazuje da je prioritet ponovo privredni rast. Ako je ta procena tačna, Kina će pokušati da sa Trampom postigne stabilnu konkurenciju i spreči novu ekonomsku eskalaciju.
Donald Tramp voli konkretne rezultate i on bi svaki postignuti “dil” u trgovini proglasio za svoju pobedu. Uspeh bi u tom smislu bio da Kina poveća kupovinu robe u SAD, posebno poljoprivrednih proizvoda, industrijske opreme, aviona i energenata. Time bi bio smanjen američki trgovinski deficit.
Pokloni i sumnje
Jasno je da nijedna strana ne želi otvorenu konfrontaciju, posebno ne vojnu. Problem je u tome što između Pekinga i Vašingtona i dalje postoji duboko nepoverenje. Male su šanse da se ono prevaziđe. To se, na bizaran način, jasno videlo pri kraju Trampove posete Kini u maju ove godine. Svet je mogao da vidi neobičan spoj velike obostrane ljubaznosti i još većeg međusobnog nepoverenja. Pred povratak, članovi američke elegacije morali su da odbace sve predmete dobijene tokom boravka u Kini, uključujući privremene telefone, akreditacione bedževe i poklone. Obrazloženje nije bilo političko, već bezbednosno: američke službe smatraju da elektronski uređaji koji se možda u tim predmetima kriju mogu predstavljati znatan bezbednosni rizik.
U kineskoj kulturi poklon je gest koji ima posebnu simboliku. To nije samo predmet, već deo odnosa u mreži uzajamnog poštovanja i poverenja. Kada neko primi poklon, time potvrđuje da prihvata gest prijateljstva. Odbacivanje poklona pred domaćinom veoma je nepristojno. Ipak, kineske diplomate razumeju da američke zvaničnike obavezuju stroga bezbednosna pravila. Jedno je odbiti poklon iz prezira, a drugo ne poneti ga zbog državnih procedura. Uostalom i kineske diplomate na isti način postupaju sa primljenim poklonima, samo što se tome ne daje publicitet. Jedan poklon, međutim, ipak nije odbačen. Si Đinping je Trampu poklonio seme ruža iz vrtova Džongnanhaja, sedišta kineskog državnog vrha, gde je Tramp, prilikom posete, rekao Siju da lepše ruže u životu nije video. Na prvi pogled to deluje kao skroman poklon: nije od zlata, nema umetničku ni istorijsku vrednost, niti pokazuje bogatstvo. Ali upravo zato ima posebnu simboličnu vrednost. U kineskoj tradiciji seme nosi klicu budućnosti: nešto se zasadi sada, a plod sazreva kasnije. Ruže imaju dodatnu simboliku – lepotu, sklad i mir. Predsednik Si je time mogao da pošalje poruku da odnosi Kine i Amerike ne treba da ostanu zarobljeni u sukobu, već da se iz Pekinga presade u Vašington, za budućnost. To je mala metafora odnosa dve sile: Kina poručuje da zajednička budućnost ipak zahteva da se nešto zajedno zasadi.
Da li je kinesko seme ruže uopšte zasađeno i da li je proklijalo, pa je Tramp požurio da pozove kineskog predsednika u posetu? Moguće, ali malo verovatno.
“Amerika pre svih” seli se u Kinu
“Vašington post” je nedavno objavio priču o zatvaranju jedne “Trampove” fabrike u Ohaju. Proizvodnja se seli u Kinu, u kojoj su troškovi niži, a zarada veća.
Priča ima posebnu političku težinu jer je većina radnika godinama glasala za Trampa, koji je popularnost stekao, između ostalog, obećanjem da će zaustaviti preseljenje američkih fabrika u Kinu. Uz to, vlasnik fabrike je milijarder Džon Polson, Trampov prijatelj i jedan od najvažnijih donatora, koji je za njegovu predsedničku kampanju 2024. uplatio više od 50 miliona dolara. Ovaj slučaj pokazuje da ni carine ni oštra trgovinska politika ne mogu primorati privatne kompanije da proizvode u SAD ako u Kini mogu ostvariti veću zaradu. Drugim rečima, može li se američka industrija zadržati političkim sloganom “Amerika pre svih” ili su sile globalizacije ipak jače?
Izvor: Vreme
