Пише: Александар Новачић
Прошлог месеца амерички председник Доналд Трамп најавио је посету кинеског председника Си Ђинпинга Вашингтону и прецизирао да ће до ње доћи већ 24. септембра. Пекинг није реаговао. Кинески председник је још у мају прихватио позив да посети САД “у другој половини године”, а да ли баш 24. септембра, са кинеске стране још није потврђено.
Зашто је онда Трамп пожурио да најави посету?
Америка, уз Израел, ратује против Ирана на Блиском истоку и подржава Украјину у рату против Русије. Јасно је да америчком председнику у таквим условима не одговара додатна конфронтација, ни политичка, ни економска, а камоли војна, са другом светском силом. Односи су довољно заоштрени и Трамп жели наставак дијалога. Рана најава посете кинеског председника у том смислу може да значи да Трамп жели смиривање америчко-кинеских односа. Уколико до посете дође, она би представљала важан дипломатски гест и послала јаку симболичну поруку, можда и значајнију од постизања конкретних договора и обећања која су ионако неизвесна, бар када је Трамп у питању.
Узајамни односи
Лидери попут Трампа и Сија највећи део времена посвећују кризама које имају потенцијал да прерасту у директан сукоб великих сила. Али ти преговори се воде далеко од јавности и њихов садржај остаје годинама прекривен велом тајне. Можда ће Трамп покушати да са Си Ђинпингом успостави неку врсту глобалног “кризног менаџмента”, можда не у виду формалног споразума, већ као механизам координације око питања о којима не постоји сагласност, али у којима ни једној ни другој земљи не одговара неизвесност и хаос. Тешко је рећи да ли предстоји даља стабилизација америчко-кинеских односа. Има много старих и све више нових проблема око којих се супротстављају интереси две силе. Трампова политика санкција и рестрикција према Кини није дала резултате. Кина и даље има стотине милијарди долара суфицита у трговини са САД. Кинеска производња чипова, на пример, напредује невиђеним темпом. Поједине компаније у САД затварају своју локалну производњу и поново је пребацују у Кину, јер је тамо јефтиније и профит је већи. Ових дана Вашингтон је донео нове одлуке о забрани увоза хуманоидних робота (највише их производи Кина) и још 40 кинеских фирми ставио на листу санкција због нарушавања људских права. Кина је одговорила санкцијама за седам америчких фирми и строжом контроилом увоза за још десет фирми.
Уза све то, на дневном реду посебно место ће свакако заузети контрола над вештачком интелигенцијом, за коју Трамп сматра да је главно питање у односима са Пекингом, јер ће управљање технологијама вештачке интелигенције наредних година одредити будућност света. Трамп је због тога већ најавио да ће АИ бити једна од главних тема разговора. То показује да обе силе сматрају да ће управо у тој области бити одлучена технолошка и геополитичка равнотежа наредних деценија. Иако су царине, извоз чипова и ограничења и даље предмет сукоба, обе стране имају интерес да спрече потпуно раздвајање својих привреда. Две силе воде потпуно различите политике кад је АИ у питању. САД развија затворене типове вештачке интелигенције, а Кина отворене за све.
Што се Кине тиче, најављена посета Вашингтону, било када до ње да дође, део је кинеске стратегије прилагођавања. Последњих месеци Пекинг шаље сигнале да жели мање идеолошке конфронтације, а више економског развоја. Си Ђинпинг се све чешће и лично ангажује у контактима са великим приватним кинеским предузетницима, укључујући и оне који су раније били потиснути из првог плана. То указује да је приоритет поново привредни раст. Ако је та процена тачна, Кина ће покушати да са Трампом постигне стабилну конкуренцију и спречи нову економску ескалацију.
Доналд Трамп воли конкретне резултате и он би сваки постигнути “дил” у трговини прогласио за своју победу. Успех би у том смислу био да Кина повећа куповину робе у САД, посебно пољопривредних производа, индустријске опреме, авиона и енергената. Тиме би био смањен амерички трговински дефицит.
Поклони и сумње
Јасно је да ниједна страна не жели отворену конфронтацију, посебно не војну. Проблем је у томе што између Пекинга и Вашингтона и даље постоји дубоко неповерење. Мале су шансе да се оно превазиђе. То се, на бизаран начин, јасно видело при крају Трампове посете Кини у мају ове године. Свет је могао да види необичан спој велике обостране љубазности и још већег међусобног неповерења. Пред повратак, чланови америчке елегације морали су да одбаце све предмете добијене током боравка у Кини, укључујући привремене телефоне, акредитационе беџеве и поклоне. Образложење није било политичко, већ безбедносно: америчке службе сматрају да електронски уређаји који се можда у тим предметима крију могу представљати знатан безбедносни ризик.
У кинеској култури поклон је гест који има посебну симболику. То није само предмет, већ део односа у мрежи узајамног поштовања и поверења. Када неко прими поклон, тиме потврђује да прихвата гест пријатељства. Одбацивање поклона пред домаћином веома је непристојно. Ипак, кинеске дипломате разумеју да америчке званичнике обавезују строга безбедносна правила. Једно је одбити поклон из презира, а друго не понети га због државних процедура. Уосталом и кинеске дипломате на исти начин поступају са примљеним поклонима, само што се томе не даје публицитет. Један поклон, међутим, ипак није одбачен. Си Ђинпинг је Трампу поклонио семе ружа из вртова Џонгнанхаја, седишта кинеског државног врха, где је Трамп, приликом посете, рекао Сију да лепше руже у животу није видео. На први поглед то делује као скроман поклон: није од злата, нема уметничку ни историјску вредност, нити показује богатство. Али управо зато има посебну симболичну вредност. У кинеској традицији семе носи клицу будућности: нешто се засади сада, а плод сазрева касније. Руже имају додатну симболику – лепоту, склад и мир. Председник Си је тиме могао да пошаље поруку да односи Кине и Америке не треба да остану заробљени у сукобу, већ да се из Пекинга пресаде у Вашингтон, за будућност. То је мала метафора односа две силе: Кина поручује да заједничка будућност ипак захтева да се нешто заједно засади.
Да ли је кинеско семе руже уопште засађено и да ли је проклијало, па је Трамп пожурио да позове кинеског председника у посету? Могуће, али мало вероватно.
“Америка пре свих” сели се у Кину
“Вашингтон пост” је недавно објавио причу о затварању једне “Трампове” фабрике у Охају. Производња се сели у Кину, у којој су трошкови нижи, а зарада већа.
Прича има посебну политичку тежину јер је већина радника годинама гласала за Трампа, који је популарност стекао, између осталог, обећањем да ће зауставити пресељење америчких фабрика у Кину. Уз то, власник фабрике је милијардер Џон Полсон, Трампов пријатељ и један од најважнијих донатора, који је за његову председничку кампању 2024. уплатио више од 50 милиона долара. Овај случај показује да ни царине ни оштра трговинска политика не могу приморати приватне компаније да производе у САД ако у Кини могу остварити већу зараду. Другим речима, може ли се америчка индустрија задржати политичким слоганом “Америка пре свих” или су силе глобализације ипак јаче?
Извор: Време
