Пре самог изласка албума, већина песама се нашло у филму „Тесна кожа“, који је на комичан начин презентовао омањи нервни слом малог човека заглављеног у социјалистичком систему који не функционише више. „Бувља пијаца“ је таквом сценарију легла као будали шамар.
Албум „Бувља пијаца“ је угледао светлост дана пре 40 година, 29. октобра 1982. године. Означио велики дискографски успех, али и крај златног периода бенда Рибља чорба, након чега су се дешавали већином екцеси, негативни али и позитвни. Позитивни би били понеке добре песме, док негативни…па све оно остало, виђено и у музичком али и раду фронтмена бенда Боре Ђорђевића, мимо наступа и сцене.
Ипак. Рибља Чорба са албумом „Бувља Пијаца“ успела је да направи свој најшарениј и најразноврснији албум. Сачували су хард рок рифове и снагу првих албума („Ја ратујем сам“, „Нећу да живим у блоку 65“), али донели си у експерименте у виду регеа („Правила, правила“), баладе са гудачима („Добро јутро“), као и корачнице („Слушај сине“) али и карневалски веселе композицаје, иронично интониране наравно („Како је лепо бити глуп“).
Ђорђевићева поетика улице је и даље била свежа, занимљива и даље заиста оштра и без пардона се бавила сликањем свакодневних глупости друштва, урбаним отуђењем, са, наравно, заокретима у љубавно-брачне проблеме устајалости заједничког живота. Критика у почетку није била одушевљена албумом, али публика је похрлила у продавнице плоча и касета, а касије и на саме концерте. Продукцију је поново радио њихов стари (и страни) сарадник Џон Меккој са којим су претходно радили на „Мртвој природи“. Сем песме „Добро јутро“, која је и данас на концертним сет листама бенда, остале данас, можда нису на прву лопту велики хитови, што се испоставља као добра ствар, јер кад решите да их послушате и вратите им се, нису потрошене сталним радијским емитовањем.
Пре самог изласка албума, већина песама се нашло у филму „Тесна кожа“, који је на комичан начин презентовао омањи нервни слом малог човека заглављеног у социјалистичком систему који не функционише више. „Бувља пијаца“ је таквом сценарију легла као будали шамар.
Међутим, пре изласка „Пијаце“, у периоду између трећег и четвртог студијског албума бенда, појављују се први већи проблеми, кад је Бора својим изјавама и понашањем постајао мало више од „симпатичног“ трна у оку. На турнеји поводом трећег албума, испоставиће се ужасног назива, „Ко преживи причаће“, ова узречица је добила своју катасторфалну конотацију кад је четрнаестогодишњакиња из Загреба подлегла повредама, с обзиром да је стампедо људи оборио и прешао преко ње. У Леденој хали у Загреби се нашло те вечери петнаест хиљада људи, иако је капацитет био за десет. Након овог трагичног случаја, и медији као и јавност почињу мало другачије да гледају на Чорбу, а и да мало подробније анализирају Борине стихове.
Прво је све почело писмом забринутог омладинца у „Илустрованој политици“ који је писао о њиховим текстовима, да би се јавило неколико господе из СУБНОР-а који су се жалили на песму „На западу ништа ново“, поготово на стихове „За идеале гину будале“ и „Кретени дижу буне и гину“. Након тога се настављао низ оних који су имали шта да кажу и пљуцну против Чорбе, неки концерти су отказани, а Бора је једном приликом морао да потпише изјаву да ће песму „На западу ништа ново“ изводити на сопствену одговорност.
Ситуација се у међувремену смирила, а званично објашњење из тог периода је да је групу одбранио председник борачке организације. Међутим, Бора ће неколико деценија каснити у неком од интервјуа рећи да је ствар испеглао, јер нечија швалерка је желела да постане певачица и он јој је направио песму. Наравно, није рекао ко је дотична уметница, али данас се то може лако утврдити, уз неколико кликова.
Наиме, Ђорђевић је те године поред песама Рибље чорбе, био аутор и на албуму Генерације 5, као и Колибрија, али и опскурне поп певачице, која није добацила до неких висина, иако су од ње желели да направе југословенску варијанту Самнате Фокс или Сабрине. Певачица се звала Алма Екмечић, а њен највећи хит „Секс бомба“ је управо песма Боре Чорбе, са истоименог албума који је изашао, гле чуда 1982. године. Па ви спојите два и два. Да ли онда можемо да кажемо да није било Алме Екмечић, не би се смирила ситуација око „Мртве природе“, па можда не би ни било „Бувље пијаце“?
На омоту албума налазили су се Гоџила и Кинг Конг, а и само име је оџвањало тако да призива на неко закопано благо поново пронађено, пошто га је неко други одбацио. „Бувља пијаца“ али албум, са друге стране и јесте одбачан из стремљења и погледа рок критике, можда не својом кривицом, али је чињеница да данас неће добити многе похвале које заслужује.
Зато 40 година касније, овом албуму можемо да приђемо отвореног срца и ушију и изненадиће вас, пре свега колико је модеран албум, поготово кад знамо да овако шаренолики албуми који не поџтпадају под један жанр, су данас актуелнији више него икад. Наравно, приступити свему са оним добрим старим народним геслом по ком би било најбоље одвојити аутора од уметности.
Извор: Данас
