Заборависмо, дакле, то, па му прије неколико година набависмо још један надгробни споменик. Набависмо му нов грандиозни маузолеј, вајарско дјело нашег врло истакнутог умјетника, покојног Ивана Мештровића, које, као што је познато, још увијек нигдје није постављено, а речено је, да је „израђено за Ловћен“.
(Фото: waytomonte.com)
У заносу и тежњи да се што више одужимо сјени неумрлог Његоша, ми у новије доба нешто похитасмо и заборависмо да он над својим гробом, већ од 1855. године, када је из Цетиња пренесен на Ловћен, има свој маузолеј, своју капелу, односно црквицу, којој је он 1845. године, лично поставио камен-темељац и која је, убрзо иза тога, била изграђена с тим, што је његовом вољом и аманетом већ унапријед била одређена за његово вјечно пребивалиште и његов надгробни споменик. Заборависмо, дакле, то, па му прије неколико година набависмо још један надгробни споменик. Набависмо му нов грандиозни маузолеј, вајарско дјело нашег врло истакнутог умјетника, покојног Ивана Мештровића, које, као што је познато, још увијек нигдје није постављено, а речено је, да је „израђено за Ловћен“.
И тако, умјесто да већ одавно извршимо инсталирање поменутог Мештровићевог рада, ми већ дуже времена дискутујемо око тога, гдје да смјестимо новонабављени маузолеј. Јер, да је то споменик а не маузолеј, како је по свој прилици требало да буде, ријешење се и не би морало тражити и он би био смјештен на неко унапријед одређено мјесто, али свакако, не на Ловћен. Питање је, дакле, постало полемично. Једни налазе, да Његошев маузолеј (она постојећа црквица на Ловћену), — не само да задозољава ту потребу, него и да потпуно одговара Његошевом добу и да у својој скромности јасно оцртава и економску моћ Његошеве Црне Горе; да он, као и сваки други споменик, онакав какав је, говори и треба да говори о своме добу, и да у тај маузолеј-споменик ни на какав начин не треба дирати.
Међутим, други истичу, да постојећи маузолеј-црквицу „као неугледну грађевину“, треба порушити и на његово мјесто, уз претходно осјетно закидање ловћенског врха, поставити новонабављени маузолеј, а Његошеве кости извући из гроба у ком почива и смјестити их испод Његошеве гранитне фигуре, у зато предвиђену комору, која фунгира као саставни дио новог маузолеја. Поменута гледишта једних и других позната су јавности с тим, што је Скупштина општине Цетиње, која ово питање одскоро третира као питање своје надлежности, донијела одлуку, да се постојећи маузолеј-црквица са Ловћена уклони и да се, умјесто тога објекта, на претходно заравњеном врху Ловћена постави новонабављени Мештровићев маузолеј Његошу, а радови око овога да се изведу у току 1970. године.
Поред поменутих, има их, који се, очигледно у тражењу компромиса, нијесу противили и не противе се, да се на врху Ловћена постави поменути Мештровићев рад али тако, да се у исти уклопи и садањи Његошев маузолеј-црквица, али је Скупштина општине Цетиње, како је већ познато, одбацила и овакво ријешење и остала при своме гледишту, обећавајући да ће садањи надгробни споменик (Његошев маузолеј-црквицу) пренијети на неко друго мјесто, да би, као културно-историјски споменик био очуван.
Како се, дакле, види, а како је и познато Скупштина општине Цетиње у својој поменутој одлуци није наишла и не наилази на једнодушно одобравање, па мислим, да би уз добру вољу свих по овоме питању требало и да треба тражити и наћи неко ријешење, које би смирило постојећа супротна гледишта. Сљедствено овоме и у тежњи за овим, нека ми буде дозвољено да се пред јавношћу појавим са ових неколико редака.
Понајприје будимо објективни и разборити, па признајмо:
1) Да у свијету још није било случаја да је неко порушио један споменик, да би на његово мјесто истој личности, у знаку признања било каквих заслуга и у знаку пијетета подигао други, без обзира на то, како изгледа први и како би изгледао други, нови споменик.
2) Да је Његошева капела (маузолеј-црквица) на Ловћену, реконструисањем 1925. године, као акцијом која је, као што се зна, услиједила по нужди, — добила исти облик и величину капеле, коју је за свој надгробни споменик 1845. године изградио Његош и да је реконструисана капела постављена на темеље старе, првобитне капеле, тачно изнад већ одавно по- стојећег гроба владике Рада.
3) Да је Ловћен, са Његошевом црквицом на њему (па и без ње), у својој природној љепоти, симболици и грандиозности устаљен и да стоји изнад људских умјетничких остварења.
4) Да ће Ловћен само онакав какав је сада моћи да задржи своју величину, љепоту и симболику слoбоде и слободарства, којом вијековима одише и зрачи, чувајући на своме врху Његоша, као врхунски домет нашег свестраног народног израза.
5) Да би био акт скрнављења на било који начин дирати у постојеће стање на Језерском врху Ловћена.
6) Да никоме на овоме свијету и није ни до какве нужде да на врху Ловћена чини ма какве преправке.
7) Да имамо пред собом један заиста грандиозни нов маузолеј-споменик Његошу, као дјело нашег врло познатог мајстора-вајара покојног Ивана Мештровића, којему што прије треба наћи мјесто.
8) Да поменутом Мештровићевом вајарском дјелу, без обзира на то, што је „израђен за Ловћен“, нема мјеста на Ловћену.
9) Да би нам цјелокупан културни свијет замјерио, ако бисмо у било чему, осим у бољим приступним путевима Ловћену и бољем успутном комфору, учинили на Ловћену било какве споменичке или какве друге преправке.
10) Да је врх Ловћена ионако (без обзира на наведено), с обзиром на метеоролошке прилике на тој планини уопште и с обзиром на честа и јака праж- њења атмосферског електрицитета, временски огра- ничено приступачан.
11) Да је поменуто Мештровићево вајарско дјело у сваком случају потребно поставити негдје, гаје ће на што је могуће лакши начин и што дуже преко године бити приступачно.
12) Да би утрошак милијардских сума на инсталирању Мештровићевог рада на Ловћену несумњиво представљао јалов посао, јер би то монументално вајарско дјело, све и да не би штрчало онамо гдје му мјеста нема, остало негледано и невиђено кроз најмање 250 од 365 дана у години.
Нико Јовићевић
Извор: Нин
Наставиће се…
