Пише: Зорица Којић
Бог зна све, казала је сестра. Он никога не испушта из вида, ни дању ни ноћу.
(Еден фон Хорват, Дете нашег доба)
Бог је гурнуо прст у моје нерве и неприметно их, без икакве муке, замрсио. А кад је извукао прст, на њему су остала влакна и нити мојих живаца.
(Knut Hamsun, Glad)
Да ли је Ник Кејв дубоко религиозан човек или само интелигентни посматрач рајског врта? Је ли његово разматрање Старог завета тек врста разбибриге или га покрећу много сложенији механизми? Коначно, да ли је он уопште и даље рок звезда или се претворио у шампиона нове шансоне, што се – у најбољој традицији жанра – занесено обраћа публици оним херојским секси певушењем у екстази, попут архетипа грешног отпадника, док додаје потресне речитативе свом неодољивом искупљењу? Када чујете његов најновији албум
Wild God, потписан први пут након ремек-дела Ghosteen поново као The Bad Seeds, биће вам кристално јасно да је Ник Кејв баш тај дивљи бог лично, плаховити месија који се читавог живота уклето потуца по свету, налик на било ког другог од нас смртника, проналазећи најзад обичну људску радост као лозинку за капије вечности. Задивљени смо.
He was a wild God searching for
what all old wild Gods are searching for
And he flew through the dying city
like a prehistoric bird
(Nick Cave, Wild God)
Ник Кејв, тај ненадмашни аустралијски enfant terrible, још седамдесетих година прошлог века дрмао је родним континентом са другарима из The Boys Next Door – доцније The Birthday Party – једном опако оригиналном визијом постпунка, претворивши себе у можда најзначајнији алтернативни звучни извозни артикал географског подручја познатијег под називом Down under. Уследило је пресељење у Лондон одмах затим, из којег је Кејв са бендом и својом драганом Анитом Лејн убрзо побегао главом без обзира, малтене прогнан као “најгори од све деце”, да би креативно уточиште напокон пронашао у граду Берлину где је из многоструко сличних разлога својевремено боравио и стварао његов велики херој Дејвид Боуви, снимивши успут тамо ону незаборавну трилогију Low, Heroes и Lodger, али о томе неки други пут…
Чему овај увод, ноторно већ знан?
Па, зато да обратите пажњу на Лејнову – чији се глас и буквално појављује у нумери
O Wow O Wow (How Wonderful She Is) на новој плочи – као и на Боувија толико духом присутног у Frogs, Conversion или Cinnamon Horses, са приде оним велелепним аранжманом налик на Џека Ничеа из доба Јангове Жетве – дакле, на све оне у мноштву других које такође можемо да пратимо на извориштима албума Wild God, објављеног и дословце пре који дан на етикети PIAS Recordings.
Има, знате, нешто на плочи Wild God дирљиво налик филму Дрво живота Теренса Малика. А опет, тај и такав живот – који на трагичан начин спознаје губитке највољенијих у оном најосетљивијем часу – свеједно радосно пробија кроз ужасавајуће догађаје из прошлости попут набујалог грања, држећи својом тананом обнављајућом вером и властиту породицу и читаво човечанство на окупу. А све то захваљујући оцу који – достојанствено одолевајући очају биолошког губитника – мудро преиспитује законе постања у себи, у природи и сопственој фантазији, да би увезао на једном месту Алису у земљи чуда, Вилијама Фокнера, Шекспира и Бајрона док лута “дугим и кривудавим путем” до тихог скровишта спасења.
Јер, да, овај албум је тих. Неки бар тако тврде. Питајући се где се, дођавола, на њему затурио онај пословично разуздани рок бенд по имену The Bad Seeds? Јер, ова свемирска одисеја Ника Кејва и Ворена Елиса, ношена елизијумским таласима женског хора, метафизичко је сурфовање двојице поузданих пријатеља поврх океана бестелесних сирена. Они изнова проживљавају агонију Одисејевих путовања неустрашиво се излажући погибељи, и ми чујемо древне фантазмагоричне сигнале помешане у њиховим главама, френетичну симфонију родословних стабала, обраћања божанстава из доба када су још увек боравили међу људима, анатемисаних праведника и праскова елемената што уживо сведоче о настанку планете.
Александра Слађана Милошевић (1955–2024): Међу трњем и звездама
Ако је Ghosteen био усамљено место где се изнова проналази сопствена невиност, а Carnage брутална античка драма, огољена до кости, онда је Wild God праскозорје стварања света уживо, тик након што је настао мук. Подивљали архитекта радио је без престанка подижући буку и коначно угледао своје дело… а тамо ни живе душе да му се укаже.
I woke up this morning with the blues all around my head
I felt like someone in my family was dead
(Nick Cave, Joy)
Ник Кејв, опијен овом чудноватом музом својих позних дана, на Wild God истовремено је и младић и старац, и отац и дете, и магнетични заводник и изнурени проклетник. Он разуме да – уколико га је казна за његову дивљачност већ лично мимоишла, одапета ономад у необузданој младости – она ипак мора да пронађе свој циљ у некој паралелној верзији њега самог. И док ју је као мач над главом читавог живота само престрављен наслућивао – она је постигла своју стравичну сврху. Од тренутка те реминисценције, све на албуму постаје Чехов и Достојевски, чемер свакодневице трансцедира до смртоносног просветљења, након којег ће се показати од какве сте материје сачињени, пропадате ли речју цврчечи или се узносите у слави. А Ник Кејв без сумње је чврст момак.
У реду, једини начин да се овај маштар избори са болом због страдања двојице својих младих синова, очигледно јесте да се натпевава са небесима, чудесно сачуван. Трагајући за одговорима, он трага за бољом – шта бољом, најбољом! – верзијом себе, не проклиње, не каје се, само покушава да схвати тајанствену апаратуру Свевишњег. И док разазнајете скупоцене одјеке гласова у
Joy, ослушкујући између њихових набора песникову опору исповест, све време вас немилосрдно пржи огањ откровења, онај кобни, али толико жуђени дашак комплетног увида у функционисање виших закона васељене. Кривице побуњеништва. Раскида са Богом. Јер Ник Кејв му је у једном тинејџерском моменту свакако морао довикнути оно нон сервиам: “Нећу да служим”. И зато га сада можете замислити на коленима, како у праху и пепелу зазива доброту:“I jumped up like a rabbit and fell down to my knees/ I called all around me, said, ‘Have mercy on me, please’”.
А у том паклу генезе, Ник Кејв је и Боуви и Хитклиф и Елвис Присли – и штавише баш онај Елвис некадашње вољене Пи Џеј Харви са њене прошлогодишње плоче I Inside the Old Year Dying. Тај Елвис из уобразиље Пи Џеј истовремено је и авет умирућег војника и Христ и, дабоме, сам Краљ. Готово да бисте могли помислити како се Харвијева и Кејв редовно дописују путем својих албума, свих ових година након давнашњег растанка. Тотални Оркански висови, шта рећи.
И зато има много романтичарске атмосфере на плочи Wild God. Сви они бунтовни пасажи, обликовани врелом магмом Кејвовог ауторског генија, све оне библијске референце, сва упињања да се затре некадашња распусност кроз стапање са корењем и изданцима свих живих бића – имају базу у љубавним осећањима. Ник Кејв вам можда само делује као верзирани проповедник чији су дивљи дани одавно прошли, али ове стихове и даље дефинитивно изговара страствени мушкарац.
He went searching for the girl down on Jubilee Street
But she’d died in a bedsit in 1993
So he flew to the top of the world and looked around
And said, “Where are my people? Where are my people to bring your spirit down?”
(Nick Cave, Wild God)
Као какав остарели Боуви, који је решио да направи албум заснован на естетици своје екстрасензуалне обраде баладе Wild Is the Wind Димитрија Тјомкина, што затвара величанствени Station to Station из 1976, ето такав је Wild God. Као истеривање духова из старог Ника Кејва, е да би наишли на једног новог Ника који моли за још мало весеља у овом животу, такав је Wild God. Као крај који се опире свом свршетку и никада се не окончава, такав је Wild God.
Најлепша ствар у вези са новим албумом Ника Кејва, Ворена Елиса и бенда The Bad Seeds – ко год они данас били – лежи у чињеници да је потпуно различит од свих других Кејвових плоча – са својим узбудљивим вишегласјем, са својом грандиозном оркестрацијом, са својим цитирањем себе самог, али тако да оштрице и даље жарко бриде, са својом студијом патоса која превазилази све познате дубине патетике. Овако другачији, потпуно апартан у његовој дискографији, Wild God је сам по себи споменик Кејвовој импресивној уметничкој и свакој другој виталности. Изненађујући нас, Ник је и даље способан да изненади и зачуди себе, бесконачно продужавајући свој живот.
Извор: Време
