Пише: Зоран Јанковић
Последњи круг момци, режија Илија Стојимировић (независна продукција)
Пођимо од тога да је, не само начелно, ових дана изнимно важно вежбати трпило према другости (другачијем, другом…) и на тај начин сачувати бистрину ума, чврстину сопственог етоса и светоназора, те не одустати од поимања света и нас у њему. Ако је тако потребно је зграбити сваку прилику, па и ону која стиже у виду новине са биоскопског репертоара. Наиме, како српски филм већ, ево, четврт века трага за својим затуреним идентитетом, скачући у том процесу од тропа до тропа (а многа од тих општих места су израубована до потпуне обесмишљености), од опседнутости ретро-шиком као тлоцртом што води до (могућег) биоскопског хита (повише је таквих случајева – Монтевидео, Кад љубав закасни, Шешир професора Косте Вујића, Тома, Чувари формуле, Тома, Руски конзул…), преко криминалистичке епопеје (Јужни ветар и сви његови рецидиви и епигони), све до збуњујуће бројне групе аутора који махом тумарују по беспућу лова на једнороге, односно уопштавају искуства савременог европског артхаус филма, истрајно покушавајући да препознају, мапирају, погоде и испуне ионако непогрешиво елузивне преференце селектора виђенијих филмских фестивала.
Управо би у том контекста могла да почне прича о каквоћи, те потенцијалној посебности српског играног филма Последњи круг момци, остварења које је, готово ниоткуда, прошлог викенда стигло на репертоаре овдашњих биоскопа. Поврх свега другог позива нас тај филм да преиспитамо границе свог трпила према оној врсти истински герилског филмског стваралаштва, чији су експоненти, у овом случају, ипак на уму имали и стварање филма који би довољно лако и неусиљено комуницирао и са широм публиком.
У фактографском смислу овај филм је поприлична непознаница, па и езотерија (најпосле, филм нема потписаног сценаристу), круже приче да је (добрим делом) снимљен још пре петнаестак година, а очито је да је ту реч о “приватној иницијативи”, то јест DIY (do–it–yourself) филмском раду без уплива институционалне подршке. Све то део је контекста који нам је преко потребан како бисмо што прецизније, али и што добронамерније, проценили домете овог заиста несвакидашњег филмског остварења. Уз то, Последњи круг момци је постмодернистичка и метафилмска екстраваганца – филм у филму и о филму, при чему имамо џејмсбондаст део у којем тројица не баш спретних агената трагају за артефактом који би могао да спасе, али и уништи свет, док је на другој страну део (унутар 80 минута филма) који приказује збивања на премијери тог филма уз указивање десетина познатих личности из домена глуме, спорта, новинарства, ТВ стваралаштва… И то није све.
Потребно је истаћи и убедљиво изграђен и избрушен – од прве до последње сцене – лакдријашки и поспрдан тон, што га, уз опрезну аналогију, сврстава у ред метафилмских нарација попут остварењу Гори, Холивуде, гори (An Alan Smithee Film: Burn Hollywood Burn из 1996. године) по сценарију Џоа Естерхаса и у режији једнако искусног Артура Хилера (филм за који, упркос бројним крупним холивудским именима (Сталоне, Голдберг, Чен, О’Нил, Торнтон…), публика није показала претерано интересовања. Уз дужно уважавање разлика између Холивуда и овдашње филмске индустрије у непролазном заметку, Последњи круг момци се заиста може довести у везу с аутодеструктивним и деконструкционалистичком холивудским метафилмским радом с краја прошлог века и то понајпре због очигледног уживања с којом се кидише на општа места из домена превасходно српске кинематографије, а посебно на ону силно хињену озбиљност с којом она саму себе доживљава и настоји да представи пред ионако, углавном, равнодушним другима. И ту би могло да се стигне и до већ истакнутог аспекта приче о трпилу – ако нисте филмски стваралац или “само” филмски радник, могли бисте да препознате најпре непатворен шарм, а онда и довољно зрелу и промишљену српдњу којом аутори овог филма (у режији Илија Стојимировића) боје и снаже овај портрет филмских нарави и навада, уз подоста искреног уживања у тој деконструкцији филмског заната наших дана/година.
Као што се већ да наслутити, поштеђена није остала ни (понајпре свечарска, дакле, премијерна и протокаларна) публика, која је у овом филму прозвана као површна и поводљива, те не може да се одреди и одлучи да ли гледа највећу глупост што су је видели у животу, или истински уникатно чедо авангарде, те у само неколико корака из екстатичних овација лако може да склизне у жељу да се физички обрачуна са ауторима дела.
Бранислав Предојевић: „Кољено“(2024) – Сваки осмијех је метак за слободу
Наравно, нема у томе некакве превратничке свежине јер се и Последњи круг момци креће утабаним стазама радова овог профила и тона, али мора се приметити да у Последњем кругу… барем има довољно самосвести, аутоироније и самопоузданости у изразу, као и увек благотворне и, у неку руку, лековите непретенциозности, те динамике и прегледности у излагању. Све то овај филм препоручује на првом месту оном делу гледатељства које је барем начелно упозната са подсојем метафилма, што ће рећи да већ поседује трпило набаждарено на “конзумирање” дела атипичних за српску кинематографију, а ауторима треба честитати на храбрости и истрајности да све одраде сопственим рукама.
Питање је, наравно, да ли и критичари иоле помнијом анализом овог слободарског и шеретског дела долазе у ситуацију да ненамерно отупе оштрицу свесно распојасане критике филмског стања ствари. Свака би, наиме, конвенционалнија критика ово дело превела у воде системског и систематизованог критичарског израза и самим тим се придружила ушкопљеном делу овдашње кинематографске сцене. Лако је разуметити да данас, на ширем “фронту” (ако је искрености), на путу ка опсежној слободи нема погрешних одговора, јер цинично пљуцкање и зановетање са стране, као што је, између осталих, указивао и Труман Капоте, није никакав одговор. У кратком роману Харфа траве написао је Капоте: “Ништа лакше него игнорисати кишу када имате кишни мантил или кишобран”.
Извор: Време
