Све наше заблуде (II дио)
Пише: РАНКО РАЈКОВИЋ
Заблуда је да у слободној и деидеологизираној Црној Гори каквој тежимо могу бити међуповезани успон црногорства с падом српства и успон српства с падом црногорства. За здраве црногорско-српске односе унутар заједничке државе мора се побринути разуман, еманциповани грађанин са личним ставом чији ће гарант бити држава са једнакоправним третманом оних који се осјећају Црногорцима и оних који се осјећају Србима.
Заустављањем штеточинске и изнад свега манипулативне политике ДПС-а, разум почиње да ступа на политичку сцену. Преостаје нам велики посао на плану посвећености друштва, изградње институција, афирмације грађанских слобода и пацификовања агресивних и разруларених националних осјећања. Надајмо се да ће се убудуће све категорије националног празнити у романтичном стилу. У прилог томе довољно је вирнути у најповршнији слој поткултуре једних и других, и послушати пјесму која се пјева на масовним идентитетским скуповима у Црној Гори како међу Србима тако и међу Црногорцима. Пјесма је идентичне мелодије и ријечи, са једном једином разликом. Промијењено је једно име. У Србији се пјева: „Kо то синоћ, ко то синоћ кроз Тополу прође, чини ми се, чини ми се да је Kарађорђе“. У Црној Гори се пјева „Kо то синоћ ко то синоћ кроз Цетиње прође, Kрсто Зрнов, Kрсто Зрнов и комитске вође“. И једна и друга пјесма једнаком снагом надимају груди романтичарима. Ни једна ни друга пјесма не треба никоме да сметају нити провоцирају другу страну.
И мимо разумљивих романтичарских заноса, еуфорија, националних заслијепљености, харанга, страхова историја нам је пуна заблуда. У интересу превазилажења заблуда приклонимо се Фернану Броделу који каже да је на Медитерану твоја историја, историја твојих сусједа. Склон сам да више вјерујем историчарима аналистима и Фернану Броделу него балканским националним историчарима. Иначе мало се што од опште историје наших сусједа из укупног простора Медитерана одразило на затворено црногорско друштво племенско родовског карактера. Почев од Првог свјетског рата, Другог свјетског рата, Пада Берлинског зида… па надаље
Но прије ових заблуда које нам пулсирају из прошлости кратко бих рекао нешто о актуелној заблуди.
Још смо под утиском предсједничких избора. Заблуда је да је у предсједничким изборима могло доћи до укључивања неког спољњег свијета како је властодржац увелико најављивао. У наше последње изборе укључио се морални компас и моћ слободе избора која је расла са сузбијањем страха од апсолутне власти којој су полуге моћи измицале из руку. Можда се у изборе укључио бијес, анимозитет а можда подлост и завист које не можемо искључити као дио свог колективног бића. Што год од тога да је ступило на политичку сцену није могло бити опасно по државу. Заблуда је да избори могу ослабити државност Црне Горе у било ком виду. Могу јој само помоћи. Ево и зашто.
Дуго времена смо живјели у заблуди да у политици могу некажњено дјеловати и дуго опстајати на власти привилеговани патриоте ослобођени поштовања закона. Нијесу нас интересовали нити смо се бавили примјерима привилегованог патриотизма који је био повезан са очигледним неморалом и лоповлуком. Заблуда је да се у малој Црној Гори могу сами од себе појавити еурски милионери и милијардери а да притом остану велики патриоти и да владају политичком сценом у народном интересу. Заблуда је да се политика може водити без морала. Својевремено је Андре Марло рекао. „Политика се не може водити са моралом, али ни без њега“. Нашим политичарима је први дио реченице био посве природан. Здушно су га прихватили. Други дио реченице никад нијесу прочитали. Сматрали су га сувишним.
Многе од својих заблуда оправдавали смо увођењем у игру најјаче заблуде. Та заблуда се зове наш начин борбе за идентитетске вриједности. Борбу за идентитет нијесмо водили кроз перспективу садашњости већ у преправљањима прошлости. Борећи се за преобликовање идентитета из прошлости нијесмо схватили да неке наизглед неважне ситнице из садашњости бацају сјенку на нашу укупну историју и културу за чије очување као народ с пуним правом, вјером и ентузијазмом треба да се боримо. Пођимо од елементарног. Carte d’identité. Лична карта је идентитет. Напуниш 18 година, даш отисак прста, скенирају ти зеницу, унесу податке и добијеш идентитет који ти нико не може украсти, поништити, понизити. Међутим, осим индивидуалног идентитета стеченог пунољетвтвом постоји и колективни идентитет који се огледа у начину коришћења личне карте и осталих личних документа из којих проистичу животне обавезе и обавезе према држави. Нијесмо водили рачуна о идентитетима оних који плаћају и оних који не плаћају порезе. Нијесмо водили рачуна о нивоима образовања, културе, начину живота, опхођењу, васпитању, и ексклузивитетима првих људи државе, политичара и бораца за идентитет. Њихови авиони, луксузни аутомобили, лични комфори, велика физичка обезбеђења, затварања улица, блокирања саобраћаја обезбиједили су им идентитет народу очигледан. Пред тим и таквим идентитетима устукнуо је идентитет пјешака пролазника поред којих се возикају статусни симболи идентитетске политике вриједни стотине милиона еура. Државу није бринуо идентитет социјално угрожених чија се егзистенција решавала продајом и куповином личних карата онима који бране свој идентитетски луксуз запошљавањима гласача прије и послије избора. Нијесу нам падали на ум идентитети понижених и увријеђених којима приче из славне прошлости нијесу успијевале уљепшати и поправити садашњост. Нијесмо се питали што се дешава са идентитетом малог човјека који одушевљено кличе властима или дрхти престрашен од власти. Нијесмо водили рачуна о последицама на личности људи које смо засипали причама о издајницима и патриотима Црне Горе од прије 100 година. Нијесу нас интересовале попратне појаве и јака индоктринација која је доводила д траума, неуроза, фрустрација, комплекса ониме што се догодило или се није догодило прије 100 година. Интересовало нас је поправљање прошлости а не идентитетске вриједности у садашњости. На тај начин интерпретирани идентитети из оживљене прошлости само су појачавали наше подјеле и хранили наше заблуде.
Последње двије године влада заблуда о клерикализму и средњем вијеку којем Црна Гора наводно тежи. Бивши предсједник Црне Горе упорно је говорио о средњем вијеку и теократској држави. Ширио је заблуду. Средњи вијек се завршио три вијека прије успостављања Црне Горе као теократије а и наша теократија се одавно завршила још са књазом Данилом. Приче о теократској држави су смијешне и глупе. Теократија је опстала у Ватикану држави без територије, дијелом у Ирану и Сауди Арабији које су далеко од нас и припадају другом цивилизацијском кругу. Осим о средњем вијеку и теократији, сматрам да се данас превише говори о лошим утицајима православља и Митрополије црногорско приморске на савремену Црну Гору. Нећу рећи да је то само заблуда јер ако одређени дио становништва са јаком страшћу то доживљава у свијетлу вјерских слобода онда је то стварно присутни друштвени феномен. Реално је да су се у дугом временском периоду (Од Другог свјетског рата на овамо) када је атеизам био важан дио званичне државне политике намножили неспоразуми, развиле недоумице и контроверзе о којима вреди, разговарати, превазилазити их и уређивати духом закона о слободама вјероисповиједања.
