Доналд Трамп је оценио како се САД могу распасти до 2024. године. Наравно, он ту могућност приписује неспособности Џозефа Бајдена. Али Трамп није једини са таквом прогнозом
„Када би на мој сто за истраживање стигла нека земља чији се показатељи потпуно поклапају са подацима које имамо за САД, сврстала бих је у категорију – постоји ризик од грађанског рата!“
Ово је закључак професорке Барбаре Волтер са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, која је истовремено, и не мање важно, ангажована у радној групи ЦИА задуженој за анализе нестабилности које могу узроковати грађанске ратове у државама широм света.
Методолошки оквир пре свега је заснован на праћењу два индикатора – колико је нека земља анократија и да ли у њој постоје групе способне да искористе расне, верске или етничке разлике како би стекле политичку моћ. Анократија је појам за означавање политичких система који су „између“ демократије и ауторитаризма, формално демократских са слободним изборима и контролом власти, али унутар којих се институције злоупотребљавају, заобилазе или су једноставно – блокиране, па је због тога и њихов демократски карактер упитан или „изгубљен“.
За стање у САД професорка Волтер одговорним сматра Доналда Трампа. Мада, пре „упирања прстом“ ка кривцу, ваљало би се запитати: зашто су амерички бирачи тако масовно подржали Трампа? Чак и на изборима 2020. године Трамп је, посматрајући број освојених гласова – одлично прошао, без обзира што на њима није победио.
Узроци и последице
Можда је Трамп само последица, а узроци поларизације, раста тензија и могућности злоупотребе расних, верских и политичких разлика крију се негде другде. Јер, по неким питањима, стање у САД не разликује се много од стања у, рецимо, источноевропским земљама. Елита је наметала вредносне обрасце и културне моделе, за то на бројне начине користила институције, медије, чак све увијала у „обланде научности“, без обзира на став „широких народних маса“.
Политички коректни искључивали су или дискредитовали, колико год су могли, све оне које су означили за политичке некоректне. Онда су ти искључени и дискредитовани сачекали прилику и осветили се на првим изборима када им се пружила прилика за тако нешто.
Несрећа за САД је што се тај „политички рат“, који се, иако не сасвим, али у највећој мери одвија по линији демократе против републиканаца, надовезао на „историјске размирице“, а оне се односе на непомирљиве ставове у неколиким стварима. Зато су данас опет „на столу“ проблеми за које су нас амерички теоретичари убеђивали како су „давно превазиђени“, попут оптужби за расизам, односа према мигрантима, питања људских права и шта се под њима подразумева, религијске тензије (у том контексту посебно се издваја релација ка муслиманима).
Спољнополитички неуспеси, као што је „бежанија из Авганистана“ додатно утичу на колективно самопоуздање и продубљују поделе, чине их непремостивим.
Због тога је и сам Доналд Трамп оценио како се САД могу и распасти до 2024. године. Наравно, он ту могућност приписује неспособности Џозефа Бајдена. И Трамп није једини са таквом прогнозом. Роберт Кејган такође указује на „непомирљиво непријатељство“ међу присталицама два блока, што може завршити жестоким сукобом и рушењем федералне власти:
„Сједињене Државе иду ка својој највећој политичкој и уставној кризи од Грађанског рата, са предвидљивим изгледима да у наредне три до четири године дође до масовног насиља, колапса федералне власти и поделе земље на зараћене црвене и плаве енклаве.“ Он још процењује да ће „сигнална ракета“ за „колапс Америке“ бити наредни председнички избори.
„Национални развод“
Отуда и „увођење у политички саобраћај“ појма „национални развод“ и како Џес Кели предлаже – повлачења нових, правих граница.
Ово се објашњава примером да, рецимо, три округа из Мериленда, у којима доминирају републиканци, желе да се придруже Западној Вирџинији. Или, два округа из Орегона би да припадају држави Ајдахо (иначе, територија Орегона је по површини отприлике иста као и територија СФР Југославије, док је Ајдахо за петину мањи).
Покрет „Промена граница Орегона за већи Ајдахо“ већ је добио на масовности, пошто пропагира „напуштање“ „либералног северозапада“ који гравитира ка агломерацији Портланда, а са којим их не везују исте вредности. Промена граница савезних држава у САД јесте компликована и у пракси нереална, тешко изводљива, али у случају још веће кризе отворено је – како то спречити?
Непомирљиво непријатељске „црвене и плаве енклаве“ кренуће својим путем, не обазирући се на досадашња правила игре. Уосталом, „такав филм“ смо гледали много пута у разним државама током претходних деценија. Зашто би САД биле изузетак?
Посматрано споља, упоређивањем војне, економске и политичке моћи са осталим актерима, САД и даље делују као „џин у међународним односима“, незаобилазан стуб светске политике. Још се именују специјални изасланици, прети санкцијама, звецка оружјем, врше притисци и дисциплинују савезници, наоружава Кијев, говори о ширењу НАТО.
Најдубља криза
Међутим, посматрано изнутра, САД се налазе у најдубљој кризи у савременој историји. Кејган наводи – највећој од „великог“ Грађанског рата. Ситуација је таква да се помињу и нови грађански рат и национални развод.
До пре само пола деценије, тако нешто бејаше незамисливо. Али ни то није нешто невиђено. Слична судбина задесила је Совјетски Савез.
Хоће ли се историја поновити? Нико то не може предвидети са великом поузданошћу. Тек, не може се ни тврдити како је све исто као до скора. И како се буду ближили наредни председнички избори, то ће постајати све уочљивије! Упркос томе што је индуковањем кризе у Украјини и поновним стварањем слике о Русима као „исконском злу“ покушана хомогенизација Американаца, односно још тачније – хомогенизација бирача америчких демократа!
Јер, тај процес, а што укључује и пребацивање терета украјинске кризе на ЕУ, док би САД из свега требале да (како је замишљено) профитирају, у многоме зависи и од „стања на терену“ (пораз украјинске војске довео би до слома овог плана и наштетио Бајдену) и од последица са којима ће се суочити и Американци (раст цена енергената и опадање реалног животног стандарда).
Извор: Душан Пророковић Спутњик
Насловна фотографија: Adam Cairns/Тhe Columbus Dispatch
