Одгледајте последњи продужетак финала светског првенства у кошарци између Југославије и Совјетског Савеза у Манили. За сваку је препоруку. Има га на порталима, не треба много напора да се пронађе. И те 1978. године било је тајфуна, нису се формирали последњих месеци. Тај се звао „Џени” и претио је да одува Филипине.
Селектори су били професор Александар Николић и његов имењак пуковник Гомељски, вероватно највећи кошаркашки тренери оног, овог и сваког будућег доба. Тај састав репрезентације СФРЈ је незамислив. Кићановић, Далипагић, Славнић, Делибашић, Крешо Ћосић, Раша Радовановић, да не набрајам даље.
На совјетској страни Сергеј Бјелов, џин Ткаченко и читава легендарна зборнаја команда. Американци су тада послали некакав крш од екипе, нико их се не сећа. Италијани су били тврди, као и увек, са дон Дином Менегином, али смо их одували као суперћелијска олуја. Почистили смо и остале екипе. И на крају, освојили светско првенство.
У тих последњих пет минута, када се ломио резултат, плејмејкер је био меланхолични Сарајлија Мирза Делибашић, Кићановић је био бек шутер, али заправо су и Мирза и Кића играли на оба места, смењујући један другог и слуђујући совјетску одбрану, јер су обојица имали сјајан дриблинг и стартни први корак као „ламборгини персцопио”, произведен неку годину раније. А Дражен Далипагић? Величанствени Праја, крило шутер, имао је такав одраз и меку руку да је могао да се такмичи и у скоку увис да је хтео. А погађао је кош одакле год можете да замислите. Проглашен је најбољим играчем светског првенства у Манили.
Тада са репрезентацијом није било циле-миле, те хоћу, те нећу да играм. Било је незамисливо да неко од играча одбије позив селектора који је у оно време био моћнији од шефа Удбе или у неку руку раван њему. Јер, ко је и помислио да одбије да игра за национални тим пребачен је у надлежност момака са кожним капутима који су се вукли по земљи. Кошаркашке репрезентације биле су симболи система, а какав систем, таква и кошарка. Онај, југословенски, меког типа, производио је кошарку импровизације, дриблинга и неочекиваних фора, што је, наравно, био само гламур прецизно увежбаваних акција, од професора Николића, Ранка Жеравице и Мирка Новосела па наовамо. Тврди социјализам совјетског типа је био роботизована игра, заснована на петогодишњим плановима Александра Гомељског, али је и у тој гвозденој дисциплини искакао Сергеј Бјелов, па се може сматрати Борисом Пастернаком совјетског спорта.
Тако су југословенска и совјетска кошарка завладале светом – минус Америка, која се бавила самом собом и НБА лигом, тада недодирљивом и недоступном за европске играче. Тек после распада Совјетског Савеза и Југославије, Американци први пут шаљу на Олимпијаду у Барселони 1992. године дрим-тим, најбољу кошаркашку екипу свих времена, коју предводе Мајкл Џордан, Меџик Џонсон и Лари Бирд. Временска коинциденција са почетком тоталног америчког кошаркашког интервенционизма над развалинама Југославије и СССР-а, као јединих репрезентација које су почеле да озбиљно начињу америчку доминацију, веома је интригантна.
Долазак Џордана, Меџика и Бирда требало је да прогласи кошаркашки крај историје, што би рекао друг Фукујама. Наступила је ера глобализације и после првобитног шока европски кошаркаши стидљиво су улазили на врата мистичне НБА лиге, попут Дражена Петровића, Владе Дивца, Сабониса… Али они још нису могли да се привикну на дивове попут Дејвида Робинсона, Карка Мелоуна, Патрика Јуинга. Требало је да европски играчи буду само декор са клупе који повремено улазе у игру, како би забавили и насмејали публику нахрањену хамбургерима и помфритом. Можда би Дражен Петровић био једини који би растурио ту конструкцију НБА, као модел либералног тржишта, али је његова прерана смрт продужила епизодну летаргију играча са ове стране баре.
Међутим, Шпанац Пол Гасол, а нарочито Немац Дирк Новицки, мада би и Пеђа Стојаковић могао да се нађе ту негде, најављују тотални преокрет. Глобализација брише границе, зар не? Стара гарда из дрим-тима се пензионише, Чарлс Баркли, па потом и Шакил О’Нил постају телевизијски коментатори и блесаве се у студијима, а Коби Брајант је можда последњи великан недодирљиве и аутентичне НБА лиге. Његова трагична погибија само је била мелодрамски завршетак једне епохе. О томе ће једном бити снимљен филм.
Неколико година раније млади странац долази у Денвер. Не изгледа као амбициозни револвераш који ногом отвара врата салуна, тамо где су некада копачи злата подигли насеље, а њихови потомци основали провинцијални НБА тим, Денвер нагетсе. Напротив, момак је дебељушкаст, незграпан, без одраза. Али као да је Никола Јокић, о њему је реч, покупио понешто од дванаесторице величанствених из Маниле. Понајвише од Крешимира Креше Ћосића, кога нећете видети у снимку другог продужетка против Совјета, јер су му судије свирале пет личних грешака.
Крешо Ћосић је био први светски центар који је могао да игра на свих пет позиција у тиму, па је у доба жешћег социјализма отишао у Америку, два пута се појавио на драфту, тражили су га и Лејкерси, али је одбио НБА и вратио се кући. Није трчао за парама. Постао је мормон, па су га чак оптужили и да ради за Цију. И Викиликс је понешто писао о томе.
Јокић је постао самоуки микс Креше Ћосића, Праје и Киће, са карактером бећарских певача и јахача на дуге стазе. Доласком Николе у Денвер, потпуно се мења схватање светске кошарке и он потпуно преузима доминацију у НБА лиги, која све више поприма дух изгубљене школе југо-кошарке. Чак и Стеф Кари, по мом суду најдоминантнији црни играч последње деценије, не заснива игру на бицепсима, што ће рећи сировој снази, већ чистој магији. Погледајте игру Луке Дончића, Словенца повезаног са нашим крајевима. Лука је постао гојазан у Америци. Воли човек пице, хамбургере, пиво и народњаке, а игра као цар.
Такав Јокићев утицај у НБА претворио га је у ходајући мултинационалну корпорацију. Луку такође. Има их још, попут тамнопутог Грка Јаниса. Како је вредност Јокића таква да би био једна од повећих ставки БДП-а Србије, ако би га Синиша Мали убацио у статистику, његово одбијање да игра за репрезентацију Србије је последица чињенице да би његова евентуална повреда угрозила берзанску вредност како Денвера, тако и читаве НБА. Када је Јокић скочио у ледену Тару из чамца вероватно се неколико агената из америчких осигуравајућих кућа шлогирало. Наравно да је Јокић и поред тога могао да оде на светско првенство у Манили, као што ће то учинити Дончић, али узалуд је трудити се да улазимо у његове мотиве. Можда га мрзи, можда једноставно жели да добије највећи уговор у историји НБА, можда га нервира селектор Кари Пешић, што је најизвесније, јер после протеривања несташног Теа капитена, сада су отказали Васа Мицић, Калинић…
И да апсурд буде већи, а то је слика данашњег света, светска првенства у кошарци нису оно што су некад била. Чак то више нису ни олимпијаде, јер се ни тамо не врти огромна лова. Само су светска првенства у фудбалу глобални светски спортски догађаји, јер је Фифа далеко моћнија организација од Уједињених нација. Можда се момци из Фифе сете па формирају Савет безбедности? Није немогуће.
Парадоксално је да они који су сада Јокића узели на зуб јер, наводно, није патриота, не схватају да он на паркету НБА, играјући за Денвер, заправо игра и за Србију. Зато његова жестока браћа усред Америке носе дресове наше репрезентације. Ону су то давно укапирали. Тако је у доба екстремног индивидуализма Никола одавно постао симбол Србије. И већ је освојио светско првенство, предводећи Денвер и поставши МВП финала.
Тужно је, али је тако. И никако да се помиримо са тим. Ако погледате онај стари снимак из Маниле, видећете Моку Славнића како се шали са Александром Гомељским. Били су на равној нози. А недавно замало да велики Мока уђе у Жексов ријалити, као у кућу славних.
Извор: Александар Апостоловски/Политика
