Необична природа људске свести дозвољава нам да размишљамо о себи. Можемо себе да видимо у тренутку, док читамо ову страницу, или док шетамо између рафова продавнице са прехрамбеном робом, или да се видимо пред огледалом док се ујутру умивамо. Али можемо себе да замислимо и ретроспективно, док размишљамо о детињству, као и у перспективи, када се видимо унапред како лежимо на плажи следећег месеца, порађамо се за три месеца или догодине проналазимо нови посао. Ништа није извесније од тога што постојим, јединствен(а) у односу на све друге који живе, живели су или ће тек живети. Kако су то све ове засебне личности препознатљиве као “ја”, с обзиром на то колико се “ја” мења кроз животни век?
Неуролог Анил Сет наводи да је очигледни континуитет својстава личности донекле добар и користан трик који нас одржава у животу. Тело спознаје себе кроз непрекидну комуникацију између мозга, желуца, удова и свих чула. Сет објашњава да су биолошке функције погрешног тумачења ризичне по самоодржање. А том континуитету личности није потребан свесни напор. Потребно му је једино сећање. Способност да одржимо вишеструко ја на окупу је основа нашег трајања у свету који се непрекидно мења.
Антон Чехов је у својим причама и драмама описао сећање као витални линк који не само што људе одржава физички и ментално целовитим, него је на дубљем нивоу извор одакле се црпи нада уместо очаја, знање уместо незнања и пажљивост уместо суровости. Памћење је добро сито за људске вредности. Чехов је био лекар који је почео да пише у младости да би зарадио новац за школарину, а потом да би издржавао велику породицу – свог банкротиралог деспота од оца, намучену мајку, посвећене сестре и наметљиву, неспособну браћу. Повремено би се пожалио на то да му је потребан новац, али се дешавало и да одбије наручене текстове.
Док је боравио у Ници 1897. године, Чехову је уредник из Kосмополиса затражио причу из живота у иностранству. Одбио је. “Могу да пишем само по сећању”, одговорио је, “никада нисам писао из непосредног окружења. Тема прво мора да ми прође кроз сећање као кроз филтер који задржава само оно важно и карактеристично”. Те зиме се, уместо да пише о задовољствима са сунцем окупаног Медитерана, окренуо причама о девојкама и младићима који живе у забаченим руским провинцијама са малим шансама да умакну чамотињи, и све то по сећању.
Испрва се ово инсистирање на томе да се препусти времену да уради своје делује парадоксално, с обзиром на то колико живо су у Чеховљевим причама уткани крајње прецизни, добро запажени детаљи из свакодневице – мирис газдинства на сено, још топло ђубриво и млеко које се пуши у јуну; тренутак кад певачица домаши највиши ниво свог опсега гласа па више звучи као птица него као људско биће; љубичасти одсјај мора у сутон на Kриму. Ти детаљи нису тек делови журналистичког хватања атмосфере, нити су ту просто због броја речи (Чехов је почео штанцујући хумореске и шале за новине које су плаћале по броју речи). Ти детаљи били су део света који су његове ликове повезивали са временом и местом одакле нису могли да побегну.
Чехов је запажања о сећању формулисао када му је било 37 година. Презимио је на југу Француске да би одморио туберкулозна плућа од сувог, хладног московског ваздуха. Рођен је 1860. године, када је прогнозирани просечни животни век био негде око средине пете деценије. Атул Гаванде приметио је да се око 1900. године “на старост није гледало као на нешто што је повећавало ризик од умирања као данас, него пре као на мерило срећних околности”.
Чехову та мера срећних околности није била суђена. Умро је од туберкулозе кад му је било 44, након што се годинама патио са симптомима опште слабости, несаницом, неуједначеним пулсом, језом и грозницом. Први пут је са 25 година приметио да је искашљао црвени угрушак. Тој болести тада није било лека, али су симптоми могли донекле да се ублаже тако што би проводио време на југу, па је зимовао на француској ривијери или на Kриму.
Чехов је пажљиво читао Дарвина, Херберта Спенсера и друге који су формулисали револуционарна становишта о људској природи. Према њиховим виђењима, људи се темељно прилагођавају природи, потчињени су распрострањеним еволутивним силама и реагују на насумичне догађаје у природи, на ватру која уништава одговарајуће станиште, на бактерије којима је популација заражена, на деценију дугу сушу.
Не постоји унапред задата судбина. Чехов је био дарвиниста без остатка и са равнодушношћу је говорио о епидемијама колере као о начину на који природа истребљује слабе, иако је данима радио по 20 сати у болници да би ублажио болове и патње погођених том болешћу.
Његов списатељски посао био је идентичан његовом послу лекара и човека од науке. Писац је, поручио је у писму Марији Kисељовој:
…Особа са обавезом, ограничена свешћу о својој обавези и савешћу; кад се најзад подухватио пера онда нема назад и, без обзира на то колико се нешто чини ужасним, дужан је да превлада личну гадљивост и своју имагинацију укаља прљавштином живота…
За хемичара ништа на земљи није чисто. Писац мора да буде објективан као хемичар; он мора да се одрекне уобичајене субјективности и да разуме да хрпе балеге у пејзажу играју улогу вредну поштовања, а да зли нагони једнако чине живот као и они добри.
Па ипак, њему као писцу главне теме нису биле хрпе балеге у пејзажу. Било је то само памћење и моћ сећања да животу, ма колико он скроман био, дарује смисао и, када се за то укаже прилика, стања чистог блаженства. У његовим комадима и приповеткама сећање постаје више од именице. То је и глагол, краткотрајна и пролазна радња, која пружа смисао иначе насумичним и бесмисленим животима какве људи живе.
За Чехова се говори да је био нежан, пажљив и саосећајан. Можда је као човек био такав према пријатељима и пацијентима, али као писац није. У својим причама и комадима је људе описивао без ласкања. С обзиром на своју лекарску и дијагностичарску проницљивост, његове опсервације су биле немилосрдне и прецизне. Он таквом искреношћу није хтео да шокира, запрепасти или обесхрабри читаоце. “Уметник не треба да суди својим ликовима и ономе што кажу; његов посао је само да буде непристрасни сведок”.
Малобројни његови ликови су господари своје судбине, а још мање њих је вољно да преузме одговорност за себе, а камоли за друге. Чеховљеви погледи на способност човека да разуме самог себе били су тмурни. Његови ликови се често нађу на удару невоља и излазе поражени. Они варају и варани су. Лажу и себе и друге. Бесни и очајни пију док се не обезнане. Или живе незаинтересовани за све, из кукавичлука, и држе језик за зубима онда кад треба да проговоре. Читамо о људима којима се нуди прилика за срећу, а они је не примећују. Или, ако је и примете, одбијају је, из сујете или тренутног напада пакости, или се уплаше и осете стрепњу од промене и оду у своје кревете.
А пре свега се предају самосажаљењу. Бораве у прошлости, гомилајући кајања. Забринути су за будућност, паралисани тескобом. Не мрдају, а живот промиче крај њих.
Ипак, његове приче проткане су тренуцима неочекиване милости. Она пролеће као метеори ноћним небом без месечине и за њом дуго остају трагови у зеницама и још дуже у сећању. Одакле долазе ти тренуци милости? То су увек плодови насумично потакнутог сећања и појављују се у пуном сјају као осећај и визија. Лик путује кроз време у срећније тренутке и, преплављен задовољством, накратко завири у изгубљени рај, можда, али у том тренутку је он стваран. То читаоца подсећа (али ретко и ликове) колико су догађаји из садашњости, тајанствено и неизбежно, повезани са прошлошћу.
Наде скрхане животом, покопане под слојевима разочарења и горког искуства, могу да нам се врате у бљесковима као што смарагди и сафири очврсну у кристално чисто савршенство под тектонским притисклом тла. Према Чехову, тек када прође време можемо да схватимо значај неког догађаја или осећања. Али морамо да будемо стрпљиви и да поднесемо много бола пре него што нам се ишта разјасни.
Међу Чеховљевим најефектнијим делима су она која се одмах усмере ка горкој неправди тајни живота и застану допуштајући нам да зуримо у њих. Спознајемо их интимно кроз неумољиве слике у његовој прози и необјашњива понашања његових ликова. А онда нас Чехов, у зависности од тога како је расположен, или пљесне (иако прави комедију од тога) или се повуче и остави нас зачуђене, гледајући нас кроз врата која оставља отворена док нестаје.
У “Дами са псетанцетом” ожењени протагониста Гуров необавезно се упушта у љубавну аферу док је на одмору на Kриму. Није он то урадио из досаде или немира, него једноставно из навике да разгледа жене где год да се задеси и једну од њих одабере као мету завођења. Одабрао је једну коју је приметио како шета променадом на обали мора са својим псом.
Ана Сергејевна није била занимљивија, а свакако не и лепша, од било које друге жене са којом се шетао. Али из неког разлога није могао да предвиди да, када се разиђу, неће моћи да је заборави. Пошто се врати свакодневном животу у Москви, њену слику ће “покрити магла у његовом сећању”. Временом су се “успомене распламсавале све јаче”. Онда су се “претвориле у сањарије, и прошлост се у машти мешала са оним што ће бити. Ана Сергејевна му се није привиђала, него је ишла за њим свуда, као сенка, и мотрила на њега”.
Шта је то филтер сећања открио Гурову што он иначе није могао да зна? Пошто је време учинило своје, просејавајући тренутке из његовог живота, оставило је једну појаву која му је ишта значила: чудну, не баш привлачну жену без које није могао да живи. “Kад би затворио очи, видео ју је као у стварности и она му се чинила много лепша, млађа, нежнија; и сам себи се чинио бољим но што је био онда на Јалти”.
Можда су ове слике биле варка сећања, али су њему откриле истину. На крају није било бекства; његова судбина везана је за њену. Дошао је до мучног закључка да је воли. Није никада очекивао да ће волети, никада то није ни желео, није знао ни како да воли. Иако против своје воље, био је везан за њу, а кроз њу је постао везан за свет, што никада није тражио, никада није желео и за шта је веровао да би му само додатно закомпликовало живот: “И чинило се: још само мало – па ће се наћи решење, а онда ће почети нов, диван живот; и обома је било јасно да је крај још далеко и да оно најтеже и најмучније тек почиње”.
Само код Чехова можемо да прочитамо да се љубавници коначно спајају, а да тешкоће онда тек почињу. Само у његовим причама о таштини човекових намера и испразности људских обећања можемо да пронађемо да срећа опхрвава јадне душе толико да оне то осећају скоро као невољу. Шта то значи? Да је кроз успомене Гуров нашао своје место под сунцем. А то место било је уз Ану Сергејевну.
Пише: Ејби Смит Рамиз
Превео: Матија Јовандић/glif.rs
Извор: The MIT Press Reader
