Пише: Вук Вуковић
Ућуткивање универзитета јавља се као нови тренд надмоћи власти, од Америке до Тел Авива, професори као и студенти бивају ускраћени основног права, да, дакле: искажу мишљење поводом актуелних ствари како унутар, тако и на плану вођења спољње политике.
Јавност засигурно није у довољној мјери упозната са херојским подвигом преко педесет професора који су у Тел Авиву, има томе више од пола године, покренули петицију за прекид геноцида у Гази!
Је ли ово можда, што сада свједочимо, у најави укидање универзитета? Или: стварање студента по мјери владајућег модела власти? Униформност мишљења? Генерисање генерација које неће знати како да артикулишу политички став?
Углавном, било је много полемика поводом Болоњског модела студирања, посебно се проблематизовао онлајн начин студирања током епидемије ковид-19, присјетимо се, овдје, изванредних редова Ђорђо Агамбена, који пише: ‘Нема сумње да су наши универзитети досегли тако висок степен корупције и експертске игноранције да их је практично немогуће оплакивати’ (Реквијем за универзитете).
Постојање универзитета није могуће, напросто, не представља ништа без онога што ће Кант назвати ‘јавна употреба ума.’ (Грци су нам у насљеђе оставили дужност да мишљење чинимо јавним, уосталом, од њих смо научили шта је и колико представља – институција трга. Ту се се родиле и развиле расправе које су породиле идеју каква је Европа. Она, према томе, мора моћи остати заснована на супротстављеним ангажманима, на проблематизацији политичког, без тога, цивилизација (за)пада у варварство.)
Полифонија полемоса, претендовање на истину, страст за истраживањем, то је, да кажемо, укратко, живот студирања. Из њега нужно произлази, јер се у њему конструктивно развија, критичко мишљење. Међутим: откако су се знањâ стриктно специјализовала као одговор на потражњу тржишта, отада она у потпуности бивају стављена у службу репродукције капитала.
Илон Маск дијели савјет према којем ће, дакле, у будућности преживјети два занимања: биологија и аутономна кибернетика. Спајања које ће реализовати ‘ужичене мозгове’, мисаону интеракцију преко дигиталне платформе без да се користи говор који, према власнику корпорације Неуралинк, само оптерећује збрком.
Џудит Батлер је недавно писала: ‘Укидање слободе јавног ангажмана универзитетских професора само је један од примера цензуре под претњом губитка посла.’
У многим мањим земљама које још увијек пролазе подугу фазу оног што се у јавности назвало ‘порођајне муке демократије’ (којој је потребна интервенција царског реза којим би се ријешила дивља транзиција), немају оно што је за свако друштво основно: академско мишљење, а да исто није наклоњено тренутној власти под непрестаним изговором да се тако чува идентитет, некаква свијест о обједињујућем бићу којем заједница припада.
Из текста Џудит Батлер, између осталог, дознајемо да су слободе у Америци системски угрожене, професори изван наставне учионице као грађани ризикују уколико посегну за промоцијом слободе. Утолико прије, више је него важно било окупирати универзитете, из разлога што су универзитети све више окупирани од аутократског начина управљања!
У тоталитарним система, не може постојати Универзитет, јер, Универзитет који постоји на темељу строго идеолошки контролисаног знања то није. Уза све то, шта се увијек већ мора грађански контролисати? Ништа мање до сама метода преношења знања, које без отворених дискусија не развија слободу у ономе који изучава и тим непрестаним поступком бива оплемењен.
Кад Арто каже како треба ‘наговарати на живот’, бићемо слободни да у тај свети закон учитамо и ово: слободу као отвореност спрам другог. Без тог трансфера, у којем се ствари трансцендирају на виши ниво, да ли би, примјера ради, Универзитет Бостон изњедрио једног Мартина Лутера Кинга који ће током студија помно изучавати Хегелову филозофију, да би резултат тога било утирање његовог револуционарног пута, што је данас, ипак, практично незамисливо, да црни човјек покрене побуну против бјелачког супрематизма, да напредак разумије кроз развијање побуне.
Закон против универзитета, репресија против знања – деструктивна доминација моћи која дјелује без остатка, на моћ знања које све слабије или готово па више и не преиспитује докле се доспјело са дисеминацијом демократије, обзиром да ју је, што није тешко уочљиво, у њеном сабласном постојању забрањено критиковати. Сажетије: нема критике демократије јер нема демократије што понајвише одговора властима које се иза тог привидног постојања скривају!
Тотални напад на ‘херменеутику сумње’, сузбијање политичког поља побуне, надаље, прекидање покушаја промјене постојеће парадигме, све то спада у савремено доба технодигитализације у којем, већ сад, у сусједној нам држави за министара долази АИ, да би се на такав експеримент гледало као на напредак који се мора слиједити. (У Њемачкој је АИ одржала прву проповијед у Цркви, преноси Глас Слободне Европе.)
Опет Батлерова: у Америци се, с једне стране деактивира демократија, с друге се гласало против ње (у шта не можемо бити баш тако сигурни, обзиром на чињеницу да је током кампање Камала Харис обећала како ће чврсто стајати уз Израел у “рату” у Гази), док се остатак изузео из демократије.
Опасност – без оног хелдериновог додатка које доноси спасоносно – јесте чињеница да све више младих не показује интересовање за оно што актуелизује политика, а то омогућава истој да све мање заправо буде политика. Аполитичност је та захваљујући којој прљава политика управља нашим судбинама.
Зар не би универзитети требало да – кваре омладину? Напротив: они прерастају у нешто што би се дало назвати – идеолошким инкубатором за узгајање мозгова. Да, оних који се потом ‘пресађују’ на Мрежу, гдје престаје/нестаје свако мишљење.
Треба размислити куда, заправо, води одвајање нпр. економије од питања религије или умјетности од политике, зато што је посљедица тога стварање стриктно стручног, рецимо, оперативног мишљења које уколико није пробитачно, испада из игре. Потребно је ова знања приближавати, епистеме учинити еластичним, неопходно је деструисати доксу, указати/показати на празнину која обитава у срцу идеологије око које гравитирају приче које себи причамо о нама. (То је оно племенско које проналазимо код Радомира Константиновића.)
Прочитајмо, уосталом, шта је о универзитету на универзитету у форми предавања саопштио Дерида, дакле: ‘Уколико данас посвуда на свету постоје универзитети, они су најчешће установљени на моделу европског модерног универзитета. То потврђује извесну хомогеност – узнемиравајућу и узнемирену – између мондијализације и европеизације, или онога што doxa верује да препознаје под тим речима’ (Безусловност или суверенитет: Универзитет на границама Европе).
Не само да је ријеч о хомогености, о узнемиравајућој чињенице ширења евроцентричног, на идеалистичкој критици подигнутог/заснованог знања, него је та узнемиреност данас достигла врхунац у ономе што ће саопштити Доналд Трамп, а тиче се побуне на универзитетима: ко се дрзне то учинити у Америци а да притом није Американац, слиједи му депортација.
Извор: Вијести
