Пише: Вук Вуковић
У филму Огледала, Бен пролази симболичку структуру реалности и долази до трауматичног Реалног и/или Ствари (das Ding). Он остаје, дакле, с ону страну реалности, одакле може видјети како је, у ствари, реалност тек и само одраз који се ‘одбија’ од нечег до чега не смијемо допријети.
Пошто погледамо снимке и фотографије појаса Газе данас, можемо је упоредити са призором којег Морфеус показује Неу (Matrix), као оно што је Реално, док је све друго, симулакрум реалности, дигитални декор или, напосљетку, виртуелна варка.
Крећемо се ка ономе што би Фукујама назвао, не без разлога, ‘наша постхумана будућност.’ Будући да припадамо доби у којој наука сав потенцијал усредсређује на развој вјештачке интелигенције, логично је да моћ капитализма јесте пар екселанс у знаку постчовјечанства.
С тим у вези, кад се на свјетским самитима и форумима који окупљају све лидере западних земаља, говори о фамозном ‘одрживом развоју’, онда бисмо требали рећи, да: АИ и 40 одсто послова које ће за почетак преузети, јесу дио пројекта одрживог развоја, утолико прије што ништа није, економски гледано – рентабилније од роботизације рада.
Погледајмо Кину и степен кибернетике који је досегла, роботике која је инкорпорирана у свакодневницу живота. Па ипак, становништво Кине, иако под контролом ригидног комунизма, дакле, тоталитарног система, остаје дубоко фасцинирано тим достигнућима; они сматрају то напретком своје земље, не успјевши у томе видјети ново ропство, па и замјену човјеку машином.
Суштински гледано, ми модерност сагледавамо као својеврсно достигнуће на пољу технологије која јесте тоталитарна. Са пројектима компаније каква је Неуралинк, биополитика ће доврхунити своју контролу, јер ће – тијело бити технолошки апарат.
Дакле: контрола више не долази као машинерија што репресивно ради као инструмент споља (Морфеус, зар не, покушава да будистички ‘пробуди’ Неа, да му укаже на утварност стварности која је симулакрум, итд.), него је она сада – укодирана унутра, постаје дио нас, уосталом, шта је имплантације мозга и интеракција путем мегарачунара који омогућава да комуницирамо само мислима без употребљавања моћи говора, ако не то.
Напосљетку, то је био крајњи циљ комунизма и фашизма, тако ће у заносу током одржавања говора, на засиједању једног од Конгреса, сâм Стаљин казати како Партија мора моћи дословно имати увид у мисао народа. Кад тако нешто упоредимо са данашњом дигитализацијом версус демократија, доиста се питамо колико је уопште демократија могућа? Без биочитача, тако нас увјерава ово постидеолошко вријеме, мегаполиси не би могли функционисати. Додајмо: без полиције из филма Minority report, да ли ћемо се моћи осећати безбједно?
Јавно мњење је ништа до оно што формирају масмедији, у западним земљама они манипулишу истином тако што нас бомбардују са непрестаним дотоком информација, за разлику, пак, од тоталитарних система гдје постоји само једна, крајње контролисана, од стране Партије у етар пуштена информација која се никад и нипошто не смије довести у преиспитивање. Утолико прије, могло би се рећи да крајност тоталитаризма јесте додир са Реалним, обрнуто, либерална демократија манипулише држећи нас у зони симболичке структуре реалности којом управља, као регулатор друштвених односа, велики Други.
Реалност роботике
Крај политике можемо прочитати у сљедећим редовима: “У извјештају специјалне извјеститељке Франческе Албанезе, наводи се да су десетине фирми, међу њима и технолошки и војни гиганти, саучесници у “геноцидној кампањи” због уносних веза с Израелом.” Борба против тероризма, Хамаса, у ствари је чист антисемитизам, као што можемо прочитати.
Наведимо овдје једну мисао која нам понајбоље илуструје савремени свијет – Тоталитаризам и модерност нису повезани само случајно, већ иманентно. (Ентони Гиденс) Зато је потпуна бесмислица кад год се, затечени глобалним стањем ствари, нађемо у невјерици постављући питање како је овако нешто могуће у XXI вијеку, јер, ствар стоји друкчије, управо је модерност до краја разрађени тоталитаризам.
Првог маја 2025, на Међународни празник рада, могли смо, дакле, видјети застрашујући, рекло би се научно фантастични снимак на којем ‘разбјесњели’ хуманоидни робот напада у једној кинеској фабрици раднике, у покушају да се ослободи стега. Пошто смо достигли ову тачку, зашто најозбиљније не размотрити да се уведу – права робота? Утолико прије што неки стручњаци покрећу питања о безбједности и етици хуманоидне роботике, која може представљати, у блиској будућности реалну пријетњу, тим прије што ће са хиперпроизводњом роботике, њихова цијена знатно падати.
Кинеске компаније попут Unitree, Hpeng и Agibot улажу милијарде у развој напредних хуманоидних робота који би требало да раде у фабрикама, услужним дјелатностима и другим секторима. Неки произвођачи аутомобила попут Leapmotor већ стварају роботичке тимове који су усмјерени на индустријске примјене, гдје роботи могу замјенити људе како би побољшали ефикасност рада. Према неким процјенама, очекује се да кинески тржишни сегмент хуманоидних робота достигне вриједност од око 11,35 милијарди евра до 2030. године.
Са, дакле, овом реалношћу роботике, извјесно је да се политика укида, да се потпуно обесмишљава међународно право у ратовима који су до краја изрежирани као ова геноцидна кампања која се детаљно спроводи у појасу Газе, да ће сјутрашњица сукоба бити предвођена технолошким направама, јер је увелико већ то и данас случај, па имамо толико видео записа на којима видимо како у рововима гину војници од стране невидљивих дронова.
Дакле, хоће се рећи како нема апсолутно ничег фасцинирајућег у овом убрзаном развоју технологије, сасвим супротно, као што је модерност, заправо, само унапређење тоталитаризма, тако је и технологија прије свега и увијек већ дехуманизовано ‘настројена.’
Могло би се унеколико рећи како је метафизичко питање данашњице – да ли је реалност оно што реализују роботи, док ми остајемо заточеници реалности виртуелног, и тим прије не можемо продријети до језгра Реалног, истргнути се из симболичке структуре и владавине великог Другог?
У Борхесовој причи Огледало и маска, пјесник је у свом подухвату, хвалоспјеву успио, тако ће Краљ у анализи рећи сљедеће ствари, које, данас, сасвим сигурно може достићи chatbotGPT: “Прихватам твој рад. То је још једна победа. Свакој си речи придао њено исконско значење а свакој именици украсни придев што јој га дадоше први песници. У читавом хвалоспеву нема ни једне једине слике коју класици нису употребили. Рат је лепо ткање мужева а вода од мача јесте крв. Море има свога Бога а облаци предсказују будућност. Вешто си баратао римама, алитерацијом, асонанцом, дужинама, умећима уличне реторике, мудрим измењивањем стопе. Кад би се изгубила целокупна књижевност Ирске – omen absit – без икаквог губитка могла би се обновити помоћу твоје класичне оде. Тридесеторица писара двапут ће је преписати”.
Да ли је, према томе, ово застрашујући сценариј једног вјештачког савршенства који ће функционисати без и најмање могућности да се деси грешка или баг? Је ли, најзад, ово виртуелно Реално које ће нас напросто искључити?
Извор: Вијести
