Пише: Вук Вуковић
Да ли и Техерану предстоји оно кроз шта је прошла, и на шта сада личи, биомаса каква је појас Газе? Трамп је углавном јасан: поносан што је уништио иранска нуклеарна постројења, међутим, веома је јебено забринут (како каже у ливе преносу) што Израел и Иран ратују толико дуго да ни сами не знају колико то тачно траје.
Трамп на свјетској сцени, у ствари, уколико боље погледамо, настоји изигравати лика из серије Реј Донован: он је, дакле, онај који за ултрабогатима поспрема сваки неред и траг након убистава и оргија, пошто ситуација измакне контроли.
Један детаљ, заправо, као и увијек открива много тога. Наиме, прије него што треба да уђе у хеликоптер, на питања новинара да ли су Израел и Ирак прекршили договор о склапању мира, између осталог, Трамп каже: дао сам Израелу 12 сати, нису смјели у свега сат времена истрести све бомбе које имају на њих.
Дакле: Трамп је, из реченог се јасно чита, самога себе офирао: дао је пуних 12 сати да Израел распореди своје дејствовање, међутим, они су кренули исувише деструктивно у нападу, очигледно рјешени да за свега сат заврше све.
Све су прилике да ‘прагматична’ политика првог човјека Америке стално показује како, у ствари, он уопште не познаје политику која се данас не може завршавати ad hoc. Палестинце, напросто, преселити, као и илегалне дошљаке у Америци, којих има на милионе, и које је, нипошто не заборавимо то, створио систем за властиту употребу. Напосљетку, то фуриозно дјеловање/спремање ствари, дало је резултат таман као и окончање рата у Украјини за 24 часа, како је обећао да ће учинити током предизборне кампање.
Ако је Израелу, дакле, дао 12 сати да завршио шта је започео, да ли то значи да је Америци дао свега један напад, сматрајући да је то сасвим довољно да се Иран апсолутно покори? Мјери ли се демократичност неке земље по томе колико данас учествује у рату?
Због тренутног хаоса на многим пољима (од еколошке кризе па до питања да ли ће се затворити Ормуски мореуз услед чега би скочила цијена нафте и гаса, што би тек проузроковало глобалну кризу, узмемо ли у обзир да је рат у Украјини знатно подигао цијену хране), превиђа се чињеница да је Хамас остао готово нетакнут, а да су израелски цивили још увијек њихови таоци. Тим прије, треба навести сљедеће редове: (прије свега подсјетити да је 1.200 професора у Израелу писало академској институцији да дају глас како би се рат у Гази зауставио) – Израелским грађанима је доста рата и последњих месеци они постају свесни моралних аспеката овог сукоба и злочина који се чини у њихово име. (Мерон Рапопорт)
Будући да се Израел изолује, да губи подршку својих савезника, вјероватно да је то разлог зашто је премијер Велике Британије изјавио како су они, прије свега, овога пута за дијалог. Ако, према томе, Њемачка даје пуну подршку за геноцид у Гази, ипак, макар званично није за овај рат са Ираном, утолико прије што свјетска јавност уопште не зна, нити може у крајњем претпоставити какав одговор може добити не само Израел, већ и Америка, и сви који се придруже.
Засад, дакле, ЕУ не показује интересовање да се прикључи овом рату, али, и даље пружа пуну подршку већ увелико изгубљеној земљи, Украјини, која само биљежи губитке. Стиче се утисак да се Западна цивилизација полако, постепено претвара у милитантног фанатика опсједнутог ратом или ратном осветом. Како је XXI вијек отпочео терористичким нападом, и како тероризам послужује да покрене ратове по Блиском истоку како би се спасила демократија, људска права, загарантоване слободе итд, напосљетку, све указује на то, да ће ратови прерасти у чист тероризам, у масовно убијање цивила.
Оно што ваља нагласити јесте чињеница да се у Техерану настоји копирати оно што се одвија у Гази, с том разликом, што умјесто булдожера и експлозива, пуцања у изгладњеле цивиле који чекају у реду конзерву или џак брашна, сада се у Техерану изводе високотехнолошке операције, гађање мета са удаљености од неколико стотина километара, што у крајњем за циљ има, како појашњава М. Рапопорт, повратак имиџа војсци која је знатно почела губити углед у израелском народу.
Демократија која убија!
Демонизација Блиског истока, масмедијско западно представљање тамошњих земаља као фундаменталистичких, терористичких и теолошких терориста, фанатика који још једино знају за рат, у ствари нам треба рећи како смо ми, тобожњи демократски либерали, један обећани или свијет који треба да спаси вијековима стицане универзалне вриједности. Нико тако патетично, филмски, не зна испричати причу себи о себи која је прије свега једна мелодрама, срцепарајуће срање у којем, увијек већ глобални полицајац у последњем часу спасава планету.
Као и обично, смртно се досађујући у стану, одлучио сам се опет одгледати остварење какво је The president’s Man: A line in the Sand (2002), и наравно, прича тече тако па два тајна специјалца, требају да спасе предсједника и самим тим Америку, од талибана спремних да прву земљу свијета, с њом, дакле, и сâм свијет, разоре до темеља. Филм је у толикој мјери наиван да га управо то чини реалистичним. У једном тренутку бива јасно да је предсједник Отац, да су специјалци синови, а талибани отпадници од небеског учења (Сведенборг), којег на земљи преноси прва сила и/или Америка. – Да: идеологија мора моћи бити на нивоу стрипа.
Због унутрашње ситуације у Америци и прогона илегалних досељеника, због начина како национална гарда третира на коњима голоруке Латиноамериканце и Мексиканце, али, и због спољне, вазда милитарне политике, ваља нам овдје навести сљедећу мисао Алена Бадјуа, дакле: Колосална америчка војска врши терористичку уцену на глобалном нивоу, а затвори и погубљења врше унутрашњу уцену не мање насилну.
Двоструко репресивно кретање непрестано производи хаос, како на спољњем, тако и на унутрашњем плану, но, треба истаћи како за то сасвим сигурно нису Американци (имамо знатан број снимака које су направили грађани ЛА и на којима видимо како жестоко нападају полицајце због њиховог начина терорисања илегалаца), прије свега нису дали потпуну подршку Доналду Трампу да спроводи овакву политику, што ће рећи, да је овај начин – односа према демократији, априорно њена издаја.
О подмуклој, прије свега инсценираној, што ће рећи лажној политици којом се води Израел и ништа мање Америка, Тарик Али ће написати сљедеће, редове који многима могу најзад отворити очи да би, доиста, увидјели шта се ради. Наиме, он пише: “Рат се прелио из Палестине у Иран 13. јуна. То је врхунац израелске опсесије која траје већ четири деценије. Док је Трампова администрација водила неискрене преговоре са Ираном о нуклеарном програму, Израел је искористио прилику да бомбардује Техеран и убије иранске нуклеарне физичаре, генерала и друге званичнике, од којих су неки учествовали у преговорима са Сједињеним Државама.”
Сјетимо ли се приче о фантомском оружју у Ираку, и биће нам јасно да се и поред тога што се, дакле, прича понавља, она сама себи даје легитимност да дјелује на начин новог произвођења рата, који, заправо, нема за циљ да се уништи никакво нуклеарно постројење, него да се уништи израелски непријатељ, и да му се, свакако, одузму сви ресурси, у првом реду нафта и гас. Тако да, неолиберални поредак не познаје ништа друго до голи профит који подразумијева масовне жртве.
Извор: Вијести
