Пише: Вида Огњеновић
Вук Крњевић (1935–2018)
Осим пркосне, младалачки јуришне, исповедне енергије самоувереног девет- наестогодишњака, сасвим је мало, ако уопште и има, почетнички нарогушеног банди- тизма и хвалисаве нарцисоидности у песничким првенцима песника Вука Крњевића (1935–2018). Огласио се још као гимназијалац припремајући прву збирку, и већ својим најранијим стиховима показао да његово опредељење за поезију као књижевни израз није ни питање помодне младићке игре, ни радозналог лутања по непознатом терену. Напротив, судећи по тим његовим раним радовима, млади Крњевић је у поезију ушао знајући куд је кренуо и зашто. У време кад је објавио своју прву збирку под, тада врло изазовним, насловом: Заборављање кућног реда, књижевност је била у бурном замаху.
Пратећи тадашње полетне друштвене програме убрзане Обнове и Изградње темпо културног развоја није заостајао. Песници су тај свеопшти радни напон претварали у ураганско умножавање песничких гласова, славећи отвореност слобод- ног стиха и неомеђене варијације мотива, а све у жестоком ритму поратног елана и воље. То културно раздобље које почиње крајем педесетих година прошлог века, памти се као вихорни замах културе и отварање простора за широке уметничке рас – праве и сукобе на левици и у центру. Надгорњавање између различитих уметничких праваца, у првом реду између реалистичког стила и нових покрета под заједничким називом модернизам, распламсава се на свим нивоима. Оба правца имала су и присталице и опоненте. Књиге се објављују и у једном и у другом кључу, читаоци се слободно опредељују.
Млади песници се не раздвајају на тој линији, већ се јуришном енергијом пробијају у прве редове и освајају књижевну сцену. У помало затворене књижевне поетике нови песнички талас као поводањ наплави своје разбарушене, жестоке, необичне, иновантне тонове, мењајући тематику и обрасце версификације. Пробој тих стихијних ритмова изазвао је велико убрзање на свим нивоима, како у обнављању разрушене земље и организацији мирнодопског живота и обнови културне потребе. Ти су нови ритмови у великој мери одређивали оквире, стандард и услове за општи културни образац, мада су прави уметнички гласови налазили начина да у многоме надјачају заповедни тоналитет. У таквој, политички прилично ригидној атмосфери, песници успевају да често кроз иглене уши провуку своју поетску слободу и запаљивост, тако да се мање издвајају у општој о-рук атмосфери.
Млади гимназиста, Вук Крњевић, као новицијус у поезији тога новог бурног времена, не пробија се међу песнике ударничким корачницама, нити објављује робусне младалачке манифесте. Не позива на барикаде за одбрану новог и другачијег певања и мишљења. Он једноставно већ својим првим стиховима избегава да следи путоказ ка добро утабаним песничким булеварима и бира „стазу варке“, поетску пртину кроз немогуће коју му је много раније, смело прогазио велики, непокорни бард, Тин Ујевић. У песми „Три близанца“, храбро ће, у име своје генерације, наја – вити неке правце њихове нове поетике: Нагињем се у овим улицама у којим ми јесмо ми/ Помало богохулници, помало мрави од воде и ватре истовремено./ Док кораке укочене имамо и зубе мљечњаке. Нагласио је, да су они, створени и од воде и од ватре, али нису за хорско певање, већ бирају своју мелодију, свој пут, свој израз, своје пречице, своје сумње, као и своје буне и забуне. Није у питању дакле никакво песничко одметништво, никаква дисидентска хајдучија, никаква помодна провала снобизма.
Напротив, млади песник је то своје једноставно, али добро формулисано поетичко полазиште сложио у својеврстан став и песнички кредо. Тај млади песник се већ на свом улазу у песничку орбиту определио за оно непознато, неизвесно, непроверено и безимено, негде скривено, негде изобличено, негде сасвим бледо, или мрачно, а негде исфорсирано светлом. Све то што би можда на први поглед изгледало као варка, али ту је песник да свему томе да име, облик и значење. И управо ти, тада тек наслућени, али песмом још неименовани предели света и сна о њему, постаће његови песнички, никад до краја допевани мотиви, изазови, чежње, недоумице и инспиративни потицаји.Оњима ће водити овај свој животни поетски Дневник у којем ће белешке о тек прочитаним записима ветра. Све су то (Ујевићевски заошијане) „стазе варке“ у које ће ући кроз Врата вјетрена не осврћући се, горљиво, без устука, и с неутаженом радозналошћу, у свом поетском испитивању и неизвесности уобличења.
Песник Крњевић ће се озбиљно бавити версификацијом, оштриће бриткост својих поетских чула и своју моћ говора, на стајаћим мотивима којима се непрестано враћа у различитим временима. Он до самог краја исписује своју песму о Сарајеву, мору, стећцима, ратним породичним ожиљцима. Ту су тешка сећања на страдање ближњих, љубавне фуге, све је то сложено у његову песничку повест и интимну исповест. Његове збирке су заправо својеврстан песнички дневник, или животопис, или непрестано ослушкивање ветра и тражење тих вјетрених записа иза вјетрених врата кроз које пролазе само поклоници његове снаге. Крњевић је своје песничко искуство сложио и објавио у двадесет и три збирке песама које су редовно излазиле од 1957 до 2013, по принципу ни дана без ретка, ни две године без збирке. Њихови наслови поређани по реду изласка чинили би једну занимљиву, можда мало зачудну, поему. Ево како би она гласила:
Заборављање кућног реда (Београд, 1957),
Два брата убога (Сарајево, 1960),
Пејзажи мртвих (Сарајево, 1962),
Привиђење господина Протеја (Сарајево, 1964)
Нарицања (Крушевац, 1964),
Жива рана (Београд, 1970)
Пјесме (Сарајево 1970),
Устук (Београд, 1985),
Пут путује (Београд, 1986),
Смртопис (Нови Сад, 1987),
Стећак небески (Београд, 1990),
Караказан (Нови Сад, 1997),
Вјетрена врата (Нови Сад,1998),
Источник берлински (Београд, 1999),
Садево (Београд, 2003),
Источник захумски (Београд, 2005),
Источник сарајевски (Београд, 2005)
Запретани храм (Београд, 2005)
Књига о Сарајеву (Београд, 2006)
Београдски смртопис (Београд, 2008)
Море недодирљиво (Београд, 2011)
Живопис (Београд, 2013)
Ове двадесет и три збирке песама чине импозантну књигу: Вук Крњевић: Врата вјетрена, Сабране пјесме (Београд, 2017, приредио Зоран Бундало). Књига, дело врхунског песничког искуства, истакнутог припадника нараштаја писаца који су с великим поверењем у песнички језик искушавали моћ поетског одгонетања света, у нади да поетска форма крије и формуле промене. Делим то поверење.
Извор: Нова Зора
