Пише: Вук Јеремић
Новосадска трагедија можда неће из корена променити друштво, али неки знаци трансформације у политичкој сфери су већ видљиви. Оно што је до 1. новембра описивано као запаљива ситуација је букнуло и политичка борба се данас води свуда – у скупштини, у медијима, испред институција и иза мостова. Политички живот у Србији се одувек осећао тесно унутар институција, али последњих дана поприма изглед класичне герилске борбе.
Народна скупштина никада у историји Србије није представљала форум за размену аргумената. Чак и у оним периодима који су означавани као златни периоди парламентаризма, број увреда је увек вишеструко надмашивао број конструктивних критика. Ипак, оно што се десило данас у скупштини ипак представља квантни скок. Да ли навише или наниже, зависи од угла посматрања. Али, сасвим сигурно у непознато.
Транпаренти, вувузеле и туча
Најважнија тачка дневног реда данашње седнице скупштине била је расправа о Закону о буџету. Ипак, и пре саме седнице било је јасно да ће о свему бити речи, само не о буџету, имајући у виду да је председница скупштине раније одбија захтев опозиције да се расправља о неповерењу Влади због трагедије у Новом Саду. Једини конкретни посао који је обављен у скупштини, међутим, било је констатовање оставки које су поднели министри Горан Весић и Томислав Момировић.
Једном када је кренула седница није се дуго чекао на инциденте. Посланици опозиције су развили транспаренте са натписом „Крваве руке“ и „Корупција убија“, док су им посланици власти одговорили са транспарентнима „Жути олошу, корупција и лоповлук су ваше средње име“. То је имало ефекат стратног пуцња пошто је убрзо велики број посланика напустио своја места, па је испред говорнице дошло до општег метежа и туче. Седница је прекинута, али ни након паузе атмосфера би тешко могла да се окарактерише као демократска. Председница скупштине је константно била окружена скупштинским обезбеђењем, док су посланици опозиције све време дували у пиштаљке и вувузеле. На крају је Брнабић закљчила претрес и расправу о свим тачкама дневног реда, тако што је, док је опозиција дувала у пиштаљке, читала тачке дневног реда и питала да ли се неко јавља за реч. Претрес је закључила речима: „Живела Србија, никада нас нећете победити, никада нећете дестабилизовати Србију, ми нећемо рат, хоћемо рад“.
Преломна тачка
Ко је почео, а ко завршио инцидент у скупштини није могуће утвдити, али је и од споредног значаја. Од кључног је – кад је почело? А почело је најмање две недеље пре саме седнице, због чега су и једни и други само чекали да се нађу у истој просторији. Наоружани транспарентима и лошом намером, готово никоме у згради скупштине није било до расправе о Закону о буџету. Генерално, све је мање оних којима је до расправе о било којој теми.
Одговорност за сцене из скупштине свакако деле сви који су у њима учествовали. Представници власти због тога што су затворили све институционалне канале за решавање друштвених конфликата. Други део одговорности је на предствницима опозиције који су, суочени са скепсом грађана и оних делова друштва које доживљавају као сараднике, одлучили да преузму метод борбе који је карактеристичан за грађанске активисте. А ако је до дијагнозе релативно једноставно доћи, до прогнозе није уопште. Јер што је експлозивнији политички живот у земљи, то је мање предвидив.
Просветљујући моменат за опозицију, стиче се утисак, био је слабо посећен београдски протест на којем се тражила одговорност за новосадску трагедију. Протесту је претходила контрапродуктивна размена оптужби са активистима зашто се протест сели из Новог Сада, али и конфузија око дана његовог одржавања. Хладна новембарска киша свакако није помогла, али је људе више одбила идеја да још једном узалуд шетају београдским улицама. А након протеста, уследила је још једна тура узајамног оптуживања око тога ко треба, а ко не треба да говори на протестима, подсећајући све на то колико је крхко привидно јединство опозиције.
А када је одбијање председнице скупштине Ане Брнабић да закаже седницу о неповерењу Влади још једном показало да институционална борба води у ћорскокак, опозиција је одлучила да мења методе борбе. Окупљањем испред зграде новосадског суда и тужилаштва ухватили су власт ван баланса и брзопотезно анулирали све промашаје београдског протеста. Барикаде на улазу у зграду суда су данима биле главне вести у медијима, а углавном миран ток протеста, уз повремено гурање са полицијским кордоном, су отежали власти да цео перформанс уоквире као насиничке. Паралелно, протест покрета Крени-промени на Старом савском мосту уз насилно хапшење Сава Манојловића су имали кумулативни ефекат.
Резултат се није дуго чекао. Већ у трећем дану блокаде опозиционаре је изненадила вест да су осумњичени за пропусте који су довели до трагедије су ухапшени, а међу њима и министар грађевинарства Горан Весић. Паралелно, део одборника и активиста је пуштен из притвора, а шлаг на опозиционој торти представљало је Владино повлачење измена Закона о виском образовању чије усвајање је деловало неминовно. Власт, додуше, каже да нису они ти који су подлегли притиску опозиције, већ Тужилаштво. На крају, како било, све то је само уверило представнике опозиције да су на добром путу.
Активистички приступ политичкој борби у којој лидери странака стоје у првом реду није само утицала на власт да устукне. Истовремено је избила аргумент из руку активистима који све гласније оптужују опозицију да је сувише пасивна и да повлачи кораке који никуда не воде. Одмах након успеха новосадске диверзије, чланови ССП-а су се преорјентисали на Стари савски мост, отварајући нови фронт. Како време буде одмицало, за очекивати је да се овај фронт шири и даље, а није да нема где. У део те промењене парадигме, свакако потпадају и инциденти у скупштини Србије.
А ако је одлука опозиционих лидера да изађу у први ред донела неке опипљиве победе, она истовремено има и својих ризика. Активистички покрети се темеље готово искључиво на енергији својих чланова, а за било какву смислену промену потребна је стуктура, план, јасно дефинисан циљ. И тешко да ишта може да се уради без људи, а баш ту су опозиционе странке танке. На свим блокадама претходних дана у првим редовима јесу били опозициони лидери, али у другом реду није било никога.
Јасно је да опозиција више није у стању да генерише масовну подршку, али овде није реч о грађанима који подржавају опозицију. Реч је о „обичним“ члановима опозиционих странака, онима који су вољни да одвоје слободно време за странку, члановима који ће да раде све што је потребно – од лепљења плаката, до контроле гласачких места. СНС их има у изобиљу, опозицине странке немају. Без изградње снажне страначке инфраструктуре, сваки активизам ће нужно довести до расипања енергије.
Улазак у нову фазу
Најзад, ни преузимање активистички метода не гарантује „примирје“ са тим истим активистима. То се најбоље видело у првом гоствању Мише Бачулова након што је био пуштен из притвора. Иако је признао да је пуштен захваљујући блокадама тужилаштва и суда, чим се нашао пред камерама напао је ту исту опозицију оптужујући их да раде за власт, те да су одговорни за цурење информација. Он је најавио уједињење активистичких група и опозиције, али тек пошто се промене одређени људи на челу опозиционих странака. О начину на који мисли да спроведе ову лустрацију у опозиционим редовима, није желео детаљније да говори.
Ту је и још једна ствар. Герилски начин политичке борбе можда јесте на прву лопту изненадио власт, али не треба испустити из вида да је то терен на којем се они најбоље сналазе. Колико год Александар Вучић настојао да на површини „европеизује“ своју странку, она је изникла из Српске радикалне странке, родоначелницима политичког театра на овим просторима. Напредњаци су се увек пријатније осећали у ванредним околностима, најбоље раде у условима повишене политичке температуре. Из тог разлога они воле да организују митинге подшке, никада не оклевају када треба расписати ванредне изборе и пред сваки проблем потурају „референдум о подршци председнику“. Зато су и спремни дочекали наоштрену опозицију у скупштини. Додуше, једна је ствар када ти на улици диктираш темпо, а сасвим друга када мораш да се браниш од истих тих метода.
Када се ствар сагледа из свих углова, евидентно је да је политички живот у Србији ушао у једну нову фазу. Фазу у којој је и оно мало неписаних правила игре бачено кроз прозор и у којој адреналин постаје примарни мотиватор политичког делања. А кад политика почне да иде на адреналински погон, нико не може ни да претпостави докле ће да стигне.
Извор: НИН
