Mnoge porodice ne žele da napuste svoje domove na severu [pojasa Gaze], plašeći se ponavljanja izbeglištva koje ih je zadesilo pre sedamdeset pet godina
Godine 1948. porodica Abu Sada bila je proterana sa teritorije koja je sada južni Izrael. Mnogi članovi porodice zasnovali su nove živote u gradu Džabalija, severno od Gaza sitija, naseljavajući se na parcelama zemljišta gde gaje voće i povrće. Sada, sedamdeset pet godina kasnije, Izrael poručuje njihovim potomcima da se iznova sele. Izraelski vazduhoplovni napadi obrušavaju se naokolo, uključujući i jedan u kojem je stradalo desetoro članova porodice. Ali porodica odbija da se povinuje. „Više me nije briga“, rekao je Basil Abu Sada, trideset petogodišnji softverski inženjer čiji je pradeda bio prvi koji je doveo porodicu u Džabaliju. On se brine da ukoliko odu da neće naći hranu i sklonište – ili da nikada neće moći da se vrate. „Ako poginem, poginuću“.
Stotine hiljada drugih Palestinaca odbijaju da napuste severni deo Pojasa Gaze, koji izraelska vojska bombarduje kao pripremu za očekivanu kopnenu ofanzivu. Mnogi od onih koji su ostali kažu da se boje preseljavanja onoliko koliko i toga što su zalihe hrane i vode sve manje, svakodnevnih bombardovanja i najavljivane invazije. Trauma progonstva je središnja za identitet Palestinaca u Gazi. Od 2,1 miliona stanovnika Pojasa Gaze, više od 1,7 miliona su potomci izbeglica koji su prognani ili su pobegli tokom Arapsko-izraelskog rata 1948. godine sa teritorije koja je postala država Izrael. Više od 720.000 Palestinaca je raseljeno tokom ovog sukoba, događaja koji Palestinci označavaju kao Nakba, što na arapskom znači katastrofa.
U sadašnjem sukobu, koji je izazvan napadom Hamasovih militanata koji su se infiltrirali u Izrael u kojem je ubijeno oko 1.400 ljudi i odvedeni taoci, izraelska vojska je poručila više od milion Palestinaca da se izmeste u južni deo Gaze. Oni koji su ostali u svojim kućama se brinu da će oni koji su izbegli južno biti proterani iz Gaze u Egipat ili neku drugu državu, iako Kairo i druge arapske prestonice navode da se protive palestinskom iseljenju. Ijad Šobaki, četrdeset petogodišnjak, kaže da je njegova desetočlana porodica ostala u Gaza sitiju. „Emigracija iz 1948. počela je upravo ovako“, rekao je. „Ljudi su govorili – „Dobro. napustićemo naše kuće i vratićemo se za nedelju ili dve“, ali nikada se nisu vratili“. „Kako mogu da pomognem svojoj zemlji?“, upitao se Šobaki. „Ostaću u svojoj kući. To je ono što mogu da uradim.“ Izraelski lideri su rekli da žele da se stanovnici Gaze evakuišu na jug zbog njihove sopstvene bezbednosti, iako je njihova vojska do sada bombardovala i južne delove oblasti. Izrael je rekao da će stvoriti „bezbedne zone“ za civile na jugu, i da ne želi da okupira Gazu nakon rata čiji je cilj, kako kažu, da okonča vladavinu Hamasa.
Jug Gaze otpočeo je da prima humanitarnu pomoć u subotu, i u nedelju portparol izraelske vojske Danijel Hagari apelovao je na stanovnike na severu da se izmeste na jug. Ali mnogi Palestinci su rekli da ne veruju rečima izraelske vojske i ostaju tamo gde se nalaze. Neki su zatvoreni po kućama. Desetine hiljada utočište je našlo u bolnicama i crkvama iako su i ovakvi objekti takođe bili mete napada.
Šobaki, inženjer, rekao je da ostaje budan svake noći do pet izjutra, dok ostatak njegove porodice spava, u slučaju da se nešto desi. Tokom dana, gleda Al Džaziru na televizoru koji se solarno napaja u njegovoj dnevnoj sobi, prateći vazdušne napade na obližnja mesta. Prema zdravstvenim vlastima koje su pod kontrolom Hamasa, u izraelskim vazduhoplovnim napadima je stradalo više od 4.600 ljudi [podaci do 23. oktobra; početkom novembra broj stradalih prema istim izvorima je oko devet hiljada, prim.prev], iako američki zvaničnici i neki eksperti osporavaju ove brojeve. Barem 42 odsto stambenih jedinica širom pojasa je uništeno ili oštećeno prema izveštaju Ujedinjenih nacija koje citiraju podatke ministarstva stanovanja Gaze, takođe pod Hamasovom kontrolom. Husein Hamad, istraživač u oblasti ljudskih prava, rekao je da su on i njegova dvadesetočlana porodica ostali u svojoj kući u Tel Zatar četvrti u Džabaliji. Kaže da su njegovi roditelji i njihovi roditelji izbegli iz mesta Barbara između severne granice Gaze i izraelskog grada Aškelon 1948. godine, ostavši bez kuća i deset jutara poljoprivrednog zemljišta. „Mi nećemo ponoviti preseljavanje“, rekao je. „Ostaćemo ovde dok se kriza ne završi“.
On navodi da su uslovi života u Džabaliji sve suroviji: nema električne energije ili vode, slaba je veza sa internetom a zdravstveni sistem doživljava kolaps. Članovi njegove porodice čekaju u dugačkim redovima za hleb, pune kanistere vodom i dele međusobno preostalu hranu. „Suočen sa svim ovim, odlučio sam da ostanem i da čvrsto stojim“, rekao je. „Ili je život pristojan ili nem takav život nije ni potreban“.
Rašid Halidi, palestinsko-američki istoričar Bliskog istoka sa Univerziteta Kolumbija, rekao je da se preseljenje iz 1948. zloslutno nadvija nad Palestince u Gazi. „Drugo preseljenje je nešto čemu se će oni razumljivo suprotstaviti, izvesno iz Gaze ali čak i iz jednog dela Gaze u drugi“, rekao je. Pesnik i esejista Mosab Abu Toha, koji je rekao da su njegovi roditelji prognani iz Jafe 1948. godine ostaje u izbegličkom kampu u Džabaliji gde je njegova majka rođena. U četvrtak uveče, kuća jednog ujaka u obližnjem izbegličkom logoru Al-Šati u kojoj je Abu Toga rođen je pogođena. Izuzev kuće njegovog dede, u kojoj stanuje, četiri druge kuće su takođe bombardovane . „Ispod ruševina su i dalje leševi“, kaže. „Mogu da osetim miris ljudskog mesa“. „Da ponovo postanemo izbeglice da izgubimo ono što smo već sagradili na ovoj namučenoj zemlji je razarajuće i nehumano“, kaže Abu Toha, koji je osnovao jedinu engleskojezičnu biblioteku u Gazi i koji je bio Harvardov stipendista u programu istraživači iz rizičnih područja (Scholar-at-Risk Fellow) tokom 2019. i 2020. godine. Kako raste broj poginulih zapadni lideri pozvali su Egipat da dopusti bezbedan prelazak iz Gaze na njegovu teritoriju. Egipatski predsednik Abdel Fatah al Sisi se tome suprotstavio, zabrinut da Izrael neće dopustiti Palestincima povratak. Egipatske vlasti takođe su zabrinute da bi izbeglice na Sinajskom poluostrvu mogle da budu podložne ekstremizmu nakon što je Egipat naporno radio na suzbijanju tamošnjeg ekstremizma.
„Egipat ne želi da bude uključen u bilo šta od ovoga“, kaže Mohanad Sabri, istraživač sa Odeljenja za odbrambene studije londonskog Kings koledža i autor knjige o Sinaju. Mnogi mladi ljudi u Gazi imaju problem da se zaposle zbog šesnaestogodišnje izralelske i egipatske blokade pojasa koja je ugušila lokalnu ekonomiju. Mnogi dugo ostaju da žive sa roditeljima bez mogućnosti da se venčaju, kupe stanove ili da imaju udoban život. Izrael okupira Zapadnu Obalu od 1967. godine, dok je Hamas preuzeo kontrolu nad Gazom 2007, dve godine nakon što su se izraelske snage unilateralno povukle iz ove oblasti.
Mnoge od palestinskih izbeglica koje su raseljene 1948. i koje su izbegle u arapske države kao što su Jordan, Liban i Sirija, kaže izraelski istoričar Beni Moris, nisu na odgovarajući način apsorbovane. Oni su tretirani sa izvesnim prezrenjem kao došljaci i potencijalni subverzivni elemenat“. Do danas, mnogi od njih i njihovih potomaka žive u prigradskim slamovima i prenaseljenim zgradama. Otprilike 800.000 Jevreja u arapskim državama koliko ih je živelo 1948. godine je raseljeno tokom decenije i po koja je usledila – što je bio veći deo tamošnje jevrejske populacije – a većina njih se doselila u Izrael, navodi Moris.
Za razliku od palestinskih izbeglica, kaže on, oni i njihovi potomci nikada nisu želeli da se vrate u države odakle su potekli. Ima oko šest miliona palestinskih izbeglica koje su ili raseljene tokom prethodnih sukoba sa Izraelom ili su u pitanju njihovi potomci, prema podacima agencije Ujedinjenih nacija koja se bavi njihovim pitanjem. Njima često manjkaju puna građanska prava u zemljama u kojima se nalaze. U Libanu, otprilike 210.000 njih uglavnom je i dalje na marginama društva, sa ograničenim mogućnostima rada u nekim sektorima i ograničenim pravima da kupuju nekretnine.
„Mora da postoji humaniji način da se ovo uradi“, kaže Nadija Hardman, izbeglica i istraživač prava migranata u aktivističkoj grupi Hjuman rajts voč. „Potrebno je da postoji put da zadovoljavajućeg pravnog statusa i zaštite a da se i dalje čuva pravo Palestinaca da se vrate tamo odakle su došli“. Abdalah Hasanen, dvadeset trogodišnji nastavnik građanskog vaspitanja i pisac koji je potomak izbeglica, rekao je da ukoliko stanovnici Gaze budu prinuđeni da se isele na Sinaj da će to biti kraj palestinskog pitanja.
„Pre bih umro nego da budem izbeglica na Sinaju ili bilo gde drugde“, rekao je. „Ovo je naša zemlja“. Kako su se pogoršavali uslovi u skloništima za raseljene stanovnike Gaze u južnom delu oblasti, neke porodice su odlučile da se vrate kuće. Dvadeset trogodišnja medicinska dobrovoljka koja je zatražila da se označi imenom Marah, rekla je se njena porodica četiri dana zlopatila u Kan Junisu, gradu na jugu. Kada su stigli vazduhoplovni napad je pogodio obližnju prodavnicu. Kada je počelo da ponestaje prostora u kući prijatelja, oni su spavali u maslinjaku. „Nije bilo bezbedno“, rekla je. „Nestalo nam je vode. Nestalo nam je hrane. Nije bilo lekova. To je kao sporo odumiranje.“ Oni su se vratili u grad Gazu. Nakon još jednog vazduhoplovnog napada koji je pogodio zgradu ispred njihove kuće u petak, ona i njena porodica su potražili sklonište u obližnjoj crkvi, a onda su pobegli južno po drugi put ne znajući gde će na kraju završiti. U nedelju, rekla je, sklonište je našla u kući prijatelja u središnjem gradu al-Zavajdi, stiskajući se sa još šezdesetoro drugih ljudi. Godine 1948, rekla je, njen deda je iseljen iz Bir al-Sabija, grada u pustinji Nagev istočno od Gaze koji Izraelci sada zovu Beeršeba.
Ona procenjuje da je u svakoj zgradi u njenom kraju u Gaza sitiju i dalje ostala najmanje jedna ili dve porodice. U subotu, izraelska vojska je ponovo bacila iz aviona letke u severnu Gazu, u kojima je ovoga puta pisalo da ljudi koji ostaju mogu da rizikuju da budu povezani sa terorističkom organizaciju. Jedan od portparola izraelske vojske je kasnije rekao da Izrael neće tretirati one koji se nisu evakuisali kao članove terorističke grupe i da neće ciljati civile.
Basil Abu Sada, softverski inženjer iz Džabalije, procenjuje da je ostalo oko 10 odsto ljudi iz njegovog kraja u Bir al Nadžateri (Bir Al Na’jathere)
Njegova porodica, kaže, pešačila je više od tri kilometra do najbližeg supermarketa zato što bi vožnja mogla da privuče napad iz vazduha. Oni se za životne potrebe snabdevaju bunarskom vodom ali nemaju pojma koliko će ona potrajati. Kada je kuća njegovog ujaka uništena, porodica je mogla da izvuče iz šuta samo četvoro od deset onih koji su poginuli. „Svi želimo da se rat prekine“, rekao je. „Za budućnost Gaze, želimo da bude dobro i bezbedno“. Anas Babas je doprinela ovom članku
Izvor: Volstrit Džurnal
Pišu: Čao Deng, Stiven Kalin i Omar Abdel-Bagui
Preveo za Žurnal: Miloš Milojević
