Пише: А.И.
Знате ли онај мит о српским мартовским идама? Постоји ипак један дан – 18. март, који да се баш такав није одиграо пре сто година, штошта би изгледало другачије, дефинитивно горе, писао је у „Времену“ Златко Црногорац.
И наставио: „Деведесет шеста манифестација у Долби театру у Лос Анђелесу 10. марта и концерт Биг бенда РТС, с диригентом Стјепком Гутом 19. марта 2024. слични су и готово идентични догађаји у слави и традицији савремене уметности филма и џез музике, њихових икона и епигона. Стојим вам добар, иако субјективан, да не постоји разлика у музичком квалитету пеформанса нашег Биг бенда, атмосфере гламура и носталгије коју зазива омаж онима који су стварали историју популарне културе и тамо и овде. Велика дворана била је дупке пуна, ишао је директни ТВ пренос.
Отварањем, сопственом композицијом Поздрав Каунту Бејзију, дириговао је времешни али витални Бубиша Симић лично, уз стојеће овације аудиторијума. Све потом што је припремио актуелни диригент Гут, једнако наш највећи живи трубач и последњи из плејаде музичара великана 70’ – 80’, Симићев је ауторски портфолио. Од Игре стаклених перли, преко адаптације У тем Сомбору и Милкине куће до Поздрава Квинсију Џоунсу и Свадбене игре крај Бистрице је цроссовер опус различитих персоналних и просторних утицаја и посвета.
Биг бенд у својој седамдесет петој години постојања на прелазу је четврте и пете генерације музичара и једини је што државни што јавни медијски субјект који се није девалвирао свих ових година општег срозавања“.
Импровизација без устручавања
Војислав Бубиша Симић, Београђанин по рођењу, менталитету и васпитању. Носио је у себи више 80 година симбиозе и љубави према музици. Више од три деценије био је диригент Џез оркестра РТВ Београд. Радознао, интуитиван, свој, човек је којем се Тито на Дан младости „правдао“ да заиста воли џез, и који је на прослави трогодишњице ослобођења Београда уплашио чувеног маршала Толбухина пошто је пре његовог званичног обраћања уместо совјетске хорске композиције Стаљинград грешком пустио дечији хор да пишти Марјане, Марјане, писао је раније Павле Јакшић у „Времену“.
Није ли џез управо импровизовање без устручавања, али уз поштовање правила?
Одрастање
Бубиша Симић је одрастао у угледној адвокатској породици, у којој је поред њега прохујао Други светски рат, након којег је дочекао све мучне, али и ведре дане. Кандирано воће у деликатесној радњи „Вељковић“, хлеб, маст и алева паприка на уличним ћошкићима, посластичарница „Глумац“ у Земуну са чувеним сладоледом са вафлом у куп чаши, Ташмајдан, фудбал и јурцање са друштвом, тинејџерски журеви на којима је са друговима свирао прве композиције као школски оркестар. То су били дани.
Његова мајка је као и све грађанске девојке тог времена учила клавир и француски језик, па је Бубиша од рођења живео уз њен пијанино. Почео је да пребира по диркама у дванаестој, те му је мајка брзо узела професорку и за тили час је почео да свира лакше Шопенове валцере, а већ након две године од баке је добио вредан клавир марке Bluthner. Лепо и безбрижно време трајало је до априлских бомби 1941, које су Немци немилице посипали по Београду. Једна бомба срушила је половину њихове куће у Мајке Јевросиме 39, баш ону у којој се налазио клавир. Енглеска механика ипак је одолела немачким бомбама, тон је био нетакнут упркос поломљеном горњем поклопцу и ногама. Судбина је музици рекла да.
Након савезничког бомбардовања 1944. и након тек угашених сирена, склепан је ансамбл који је имао заказану живу емисију на Радио Београду. Три члана ниси била присутна, из студија је неко однео бубањ, бас и гитару. Генетски музички код прорадио је моментално, и пошто су дошли бициклима, искористили су пумпе за бицикл за ритам. Звучало је као да бубањ свира са метлицама на добошу, те је пумпа први пут промовисана као музички инструмент. Генијалност је већ била ту, припремала се да испише најсветлије странице наше џез историје.
Откривање џеза
Када су у августу исте године Американци ослободили Париз, поставили су радио станицу „АФН“, која је поред кратких вести емитовала углавном џез. Сваког дана у 13 часова емисија би отпочела хитом Тома Дорсија On the Sunny Side of the Street. У то време у београдском биоскопу Авала одржана је пројекција америчког филма Серенада, који је био зачињен џезом Глена Милера – готово надреална сцена након четири године окупације.
Године 1946. он и његово друштво решили су да оснују биг бенд Динамо о којем су одавно маштали, са Бубишом као диригентом и аранжером. Осим нота из предратних оркестара, највећи део им је уступила Америчка читаоница. Свирали су у башти Народног фронта, на ДИФ-у, кошаркашким теренима на Калемегдану, који је тада био Холивуд са америчким џезом у комунистичком Београду. Долазила је грађанска омладина, кошаркаши Шапер, Калембер, Небојша Поповић, боксерски прваци државе, мангупи, најлепше девојке. Године 1948. половина бенда, укључујући Симића, одлази у Забавни оркестар Радио Београда.
Џез оркестар Радио Београда пропутовао је свет. Немачка Демократска Република је на турнеји чула певачке нумере Лоле Новаковић и Иве Робића, и џез репертоар наших и америчких композитора. Будимпешта, тронедељна турнеја у Пољској, свирка у дворцу Вавел у Пољској, Италија, Праг и барокна сала Луцерна, нека су од места која су освојили. Уследила је турнеја по СССР-у 1961, баш у време када је Герман Титов полетео у свемир из Бајконура. У летовалишту Сухуми на Црном мору у његову част одсвирали су блуз, те је Бејзијев Blues Backstage био прекрштен у Блуз за Германа Титова.
На фестивалу забавне музике у Рио де Жанеиру Бубиша Симић представљао је Југославију, и то са својом композицијом. Тада је упознао светске џез великане Хенрија Мансинија, Дејвида Рексина, Џонија Мандела, гитаристу Бадија Пауела, као и аранжера Френка Синатре Нелсона Ридла. Били су изненађени да се у Југославији свира тако добар џез.
Од 1975. до 1991. оркестар РТБ је током зиме, једном недељно, свирао у хотелу Метропол – „Музика моје младости – игранка за стари луди свет“. На крају су увек свирали један сет музике Глена Милера. Једне вечери је са њима цео Милеров репертоар певао један средовечни Американац. Када се сет завршио, Војислав му је пришао да га пита како толико добро познаје репертоар. Испоставило се да је господин био запослен у авио-компанији „Мекдоналд Даглас“ и да је често био у посади авиона који је возио оркестар Глена Милера на турнејама по Америци. Због нашег оркестра, он је тада дошао чак из Букурешта.
Дјук Елингтон, Каунт Бејзи, Џозефина Бејкер, Дизи Гилепси
Бубиша Симић је Дјука Елингтона први пут чуо 1938. године у Врњачкој Бањи. Када је сазнао да долази у Београд, одлучио је да му приреди посебан дочек. Са оркестром је научио Таке тхе А Траин, Елингтонов заштитни знак. Отишли су на аеродром и сместили се у холу код излаза из царине. У моменту када је Дјук улазио у хол, кренула је композиција. Американци су били одушевљени. Те вечери Дјук Елингтон је имао два концерта у Дому синдиката, по многима – најбољи џез концерт икада у Србији. Кад је одлазио, на аеродрому, Симићу је дао програм концерта са посветом To Airposrt Orchestra, Buona Fortuna, мисливши да је он члан аеродромског оркестра. Међутим, када је Бубиша Симић две године касније у Њујорку на Њупорт фестивалу срео чланове Дјуковог оркестра, на питање да ли га се сећају, стигао је промптан одговор – „Свакако, ви сте нас поздравили на београдском аеродрому“.
Фасцинација Каунтом Бејзијем датира од 1939. године када је од оца добио његове плоче. На фестивалу у Жуан ле Пену шездесетих година написао је композицију Поздрав Каунту Бејзију, за коју је добио прву награду, а партитуре композиције је у јесен 1965. Бејзију поклонио када га је срео у Минхену.
Као директор фестивала Београдско пролеће 1975. имао је част да Бејзију и његовом оркестру буде домаћин. Поново су се срели 1982. у Лас Вегасу, када је Симић сасвим случајно видео плакат на вратима хотела „Ceasers Palace“ – „Tnoight Count Basie Orchestra и Sammy Davis Jr“. После концерта пожелео је да види старог познаника. Бејзијев син га је замолио да се не задржава јер је он врло стар и болестан. Ушао је у гардеробу и запрепастио се, у инвалидским колицима седео је изнемогли старац са оком које лута. Једва је потписао аутограм дрхтавом руком. Било је очигледно да је Бејзи онај стари само кад свира и да га џез враћа у живот. Годину дана након тога је умро.
Чувена Џозефина Бејкер, звезда париских варијетеа „Мулен Руж“ и „Фоли Бержер“, у Београд је дошла са 62 године. Иако у седмој деценији, била је пуна живота и снаге, са звонким гласом, шармом, изванредне физичке кондиције.
Бубиша је претходно спремао програм, и оркестру није било нимало лако да је прати, јер је музика повезана са њеним покретима. Бејкерова, оличење перфекционизма, била је врло нервозна, прилично тешке нарави. Нарочито ју је нервирала балканска лежерност и што пробе после паузе никада нису почињале на време. Па ипак, концерт је у Београду имао велики успех. Сутрадан је на концерт у Скопљу Џозефина кренула возом, који је код Лесковца имао судар и она је оркестру послала телеграм да буду спремни за пробу. Када је коначно стигла питала је: „Зашто нисте на сцени?“ И овај концерт прошао је сјајно. Опростили су се уз пољупце и шампањац. Упамтио је њене речи: „Ви сте, (мислила је на Србе) увек уморни.“ Можда је била у праву, присетио се Бубиша.
Након концерта са Дизијем Гилеспијем 1956. године у Београду, Бубиша Симић и екипа позвани су на џем-сешн у клуб у Чика Љубиној улици. Донели су неке старе инструменте, на које су амерички музичари попадали од смеха – нарочито на саксофон чије су рупе биле запушене хлебом. Међутим, када су почели да свирају, гости су били одушевљени њиховом свирком.
Извор: Време
