Пише: Војин Грубач
Било какво укључивање у студио ТВ Вијести, у емисији Петра Комненића, одбјеглог криминалца правоснажно осуђеног на десет година и два мјесеца затвора, који се налази у бјекству, како би се некоме „разјаснило“ да ли је стваран или не, показује да водитељ те политичке емисије више не дјелује у домену одговорног и професионалног новинарства, већ у сфери субреалности.
Поруке одбјеглог осуђеника
Хајде да за почетак погледамо те „бисере обраћања“ који су били у дијелу фокуса јавности. На примјер, медији су пренијели прву поруку одбјеглог Милоша Меденице у сљедећем облику: „Овом приликом желим да се захвалим министру Шарановићу и директору полиције Лазару Шћепановићу на великом разумијевању због срамне пресуде којом сам невин осуђен на велику казну затвора и што су ми омогућили да ме склоне на сигурно, уз поруку – нема стреса и беса.“ Укратко, имплицира да су му бјекство омогућили Шарановић и Шћепановић јер су, наводно, разумјели да је „срамно и невин осуђен“. Потпуно нелогична порука, јер се јатаци не одају.
У другом снимку Меденица се „обраћа“ Милану Кнежевићу ријечима: „Брате Милане, нека си напустио Владу геј афераша. Подршка велика за тебе и за Ботун. Ако те крену опет хапсити, имаш мјеста код мене, само понеси мало пипуна и паприка. А да ко и Љубо нешто помогне.“ Ово је већ „политичка порука“ о „геј аферашима“ и Ботуну, која би имала смисла једино у неформалном ћаскању, на пијаци, у вези зарађивања новца по теми експлицитних снимака.
Сљедећа порука гласи: „Велика подршка за директора полиције Лазара Шћепановића у емисији ‘Начисто’, уз поруку – о, мој директоре, немој, молим те, да поднесеш оставку. Ако је поднесеш или те смијене, обећавам да ћу да се предам.“ Ова изјава је још нелогичнија: ако му је, како тврди, Шћепановић помогао да побјегне, зашто би се предао уколико он поднесе оставку?
Затим слиједи порука: „Добро вече, Црна Горо и ви у ЗИКС-у. Овом приликом бих предложио Петру Комненићу да ћу се укључити у његову емисију с намјером да ове болеснике из Демократа који руководе безбједносним сектором, заједно са Шћепановићем, раскринкам до краја, јер безобразно обмањују јавност без икаквих посљедица само да би сачували своје фотеље. Имате ли ви мајке, срам вас било, вршите притисак и уцјењујете људе са намјером да жену пошаљете у притвор јер нијесте били у стању мене да ухапсите.“
Потом иде њен логички наставак: „Добро вече, заробљена Црна Горо и ви у ЗИКС-у. Само желим да поручим Петру Комненићу да сам му послао поруку. Ако је вољан, нека ме прихвати – позваћу га уживо у његовој емисији да скинемо сумњу са аутентичности моје личности. Такође, желим да поручим Шћепановићу и челницима безбједносног сектора зашто се стресирају кад им добро иде на приватном плану. Знају они на шта ја мислим.“
Дакле, Меденица у овим порукама наводи да жели да се укључи у емисију како би „раскринкао“ челнике безбједносног сектора у домену „нечега“ што им „добро иде на личном плану“. Међутим, умјесто да се емисија бави тим наводним раскринкавањем, она се свела на расправу о томе да ли је он „стваран“ или не. Зар није било логично да се разговор усмјериo на суштину изречених оптужби? Гдје су докази, има ли их или нема? Мада је за такво „раскринкавање“ била сасвим довољна обична видео-порука, а не читав телевизијски спектакл на челу са „поглавицом“ Петром Комненићем. Извод је једноставан, Петар је на овоме желио зарадити гледаност и новац, наравно. Међутим, овакав приступ намеће нове теме.
Овај случај има шири значај, гдје су границе
Рецимо, да ли овај случај значи да ће и други одбјегли преступници: силеџије, наркодилери, убице, преваранти и пљачкаши – као и они који су свирепо уништавали животе људи (зеленашењем, убијањем, мљевењем) – добијати простор у масовним медијима да изнесу своје небитно „виђење стварности“? Постоји ли уопште етичка граница оваквог медијског концепта, званог суноврат?
Војин Грубач: Регионалне марионете и криминално политичко подземље
У конкретном случају, у Комненићевој емисији се десио неприхватљиви ријалити приступ умјесто озбиљног развијања теме. Кога заиста интересује презентовање личне перцепције „стварности“ одбјеглог лица чије се изјаве крећу у домену јефтиног, петпарачког глупирања? По којој логици таква трућања могу добити озбиљан јавни третман?
У студије медија који форсирају овакву врсту приземног сензационализма не треба ићи. Ако аутори желе шоу-програм, специјално прављење медијских помија, нека такав програм реализују са саговорницима одговарајућег, исто тако бизарног и површног нивоа.
