Пише: Војин Грубач
Недавна изјава Социјалдемократске партије Хрватске, објављена и на друштвеним мрежама, снажно је одјекнула у јавном простору. СДП је указао на истовремена хапшења блиских сарадника премијера Андреја Пленковића и смјене руководилаца у државним предузећима на затвореној сједници Владе, оцјењујући да је ријеч о симптомима дубљег институционалног слома. Формулација да се „Пленковићева Хрватска распада пред очима грађана“ представља један од најоштријих опозиционих наступа у новијој политичкој пракси.
Друштвена позадина радикализације: усташоидна санта леда
Јарослав Пецник, хрватски политичар, универзитетски професор и политички аналитичар, у једном од својих последњих текстова под називом „Ковачи лажног новца“ написао је:
„Ескалација усташоидних црнокошуљаша није само посљедица рата, националистичке индоктринације, ревизионизма, политичких манипулација, већ израз друштвене запуштености и социјалне бесперспективности, о чему Пленковић упорно шути или оправдава накарадним ‘двоструким конотацијама’, у којима је усташки поздрав ‘За дом спремни’ само вршак огромне националистичке, усташоидне санте леда која се ваља испод површине мора.“
Војин Грубач: Катаклизма цивилног сектора лажних антифашиста
У истом тексту, Пецник наводи: „И уистину, борба против корупције и више него отворене спреге политичке елите с моћним подузетничко-мафијашким структурама једна је од најслабијих карика Пленковићеве владавине. Он то, наравно, негира и наводи како мијења корумпиране министре (које је сам и одабирао), а полиција хапси све осумњичене за корупцију и криминал.“
Укратко, у овом пасусу видимо подударност с информацијом коју је СДП Хрватске послао јавности. Пецник на концу сублимира ствари, констатујући да је: „проблем у цијелом, накарадно постављеном систему који толерира, подстиче и у коначници штити незајежљиву похлепу партијске, хадезеовске клике,…, која бескрупулозно пљачка властити народ, а све под лицемјерном егидом хињеног домољубља и заштите националних интереса пред силом разних непријатеља (са Србима на челу колоне) који само снују како да нам нашкоде.“
Екстремизам као инструмент политичке канализације незадовољства
Из ових навода који долазе из Хрватске постаје јаснија слика онога што се тамо дешава. Јавност Црне Горе то посебно интересује након ултрашовинистичке, неонацистичке експлозије хрватских навијача у Подгорици на фудбалској утакмици Црна Гора – Хрватска. Тај инцидент, који је био знаковит и бруталан: оцијењен ја као цивилизацијски стрмоглав Хрватске. Али, он је продукт проблема који постоје у тој држави.
Закључак је једноставан: хрватска власт коју води ХДЗ измишља непријатеље Хрватске, подстиче промоцију „вриједности“ злочиначке НДХ кроз многобројне спектакуларне концерте Томпсона, од којих је један имао пола милиона посјетилаца, и организује параде црнокошуљаша усмјерене против врло малобројне српске мањине у Хрватској. Све то се чини како би се прикрили огромни економски и социјални проблеми Хрватске, као и спрега незајажљиве политичке елите с моћним предузетничко-мафијашким структурама. У таквој ситуацији, лако могу пострадати измишљени противници Хрватске.
Паралеле са Црном Гором: инструментализација идентитета
Слична ситуација била је и у Црној Гори за вријеме владавине Мила Ђукановића, гдје је спрега криминалних кланова и нарко-картела са државним структурама у све три гране власти била нераскидива. Тадашње иденитетско дизање тензија с дивљањима, али и хушкањима на све противнике режима било је средство прикривања тих мрачних процеса, који су водили Црну Гору право у грађанске сукобе.
Црногорска власт је у својим провоцирањима грађана такође експлоатисала хрватског неоусташког пјевача Томпсона, користећи његове музичке „подвиге“, чак и на посљедњим изборима у Никшићу. Додуше, није се чуло „Усташки се барјак вије“ и „За дом спремни“, као што су скандирали хрватски навијачи у Подгорици, јер су црногорски симпатизери Томпсона „деликатнији“ у том смислу: представљају се као антифашисти. Додуше, оне присталице Ђукановића које сада експлоатишу бизарног хрватског пјевача: антифашисти су онолико колико и њихов вољени НДХ музикант. Могли бисмо их назвати- антифашисти црнокошуљаши.
Ипак, да резимирамо однос Хрватске према Црној Гори. Хрватска је, својим навијачким групама и несувислим дипломатским притисцима, пренијела у Црну Гору обрасце понашања који кореспондирају са њеним најсрамнијим историјским епизодама. Она се, због својих тешко рјешивих унутрашњих заплета, на жалост: претвара у чудовиште екстремизма.
Парадокс ЕУ пута: условљавање од државе заробљене екстремизмом
У том контексту треба анализирати и чудне, сумануте захтјеве које Хрватска поставља Црној Гори као услове за напредак на европском путу. Када држава са растућим унутрашњим екстремизмом покушава да креира ултимативни однос према сусједу, то неминовно отвара питање легитимности таквог приступа. Црној Гори се тиме шаље порука да њен евроинтеграцијски процес зависи од нечистих политичких калкулација у Загребу, а не од европских институција.
То није само дипломатски неспоразум, већ структурни проблем: механизам којим Хрватска, како критичари тврде, храни сопствени екстремизам показујући му „спољну мету“ на којој се може прелити унутрашње незадовољство.
Логика регионалне стабилности намеће закључак да Црна Гора мора своје европске интеграције темељити на директној комуникацији са институцијама ЕУ и њеним кључним чланицама, а не на вољи појединачних држава чија је унутрашња политичка динамика оптерећена растућим радикалним тенденцијама.
