Пише: Војин Грубач
Свеприсутни, помамљени босански публициста Драган Бурсаћ упорно настоји да се накарадним начином бави друштвеним процесима и симболима, гдје халуциногене приче о „четницима“ често заузимају централно мјесто. Зато његов приступ темама више открива личне, радикалне идеолошке фрустрације него што представља објективну анализу друштвене стварности.
Идеолошка замка умјесто анализе
Рецимо, у накарадном тексту „Аман у заман, није проблем у хиџабу, него у кокарди!!!“, објављеном на порталу „Радиосарајево“, умјесто смирене и аргументоване анализе, аутор се поново служи идеолошким генерализацијама, конструкцијама, емотивним испадима и површним закључцима који су у служби беспризорног сијања мржње.
Његово писање одавно је престало бити позив на разум и дијалог. Претворило се у догматски памфлет који стварност тумачи кроз унапријед задату матрицу: користећи искључиву и поједностављену реторику отровног сиктања која не доприноси дијалогу и разумијевању, већ „узгајању“ анимозитета међу народима.
Циљ овог његовог новог идеолошког памфлета су храбри студенти Србије, они исти који су устали против криминалног режима који гуши државу и народ. Док хиљаде младих Србије ризикују будућност да би својој земљи дали шансу, Бурсаћ их проглашава полигоном „кокардијанства“.
То није новинарство. То је отров који се сипа у најосјетљивији дио друштва – у генерацију која покушава да спаси оно што се спасти може.
Банализација симбола и изокретање порука
Најбољи примјер његове једностраности и идеолошке пристрасности јесте начин на који је у дотичном тексту представио загрљај Саве Николића и Надије Делимеђац — догађај који је јавност широм региона доживјела као симбол студентске толеранције, међусобног уважавања и брижне људске солидарности. Умјесто да у том гесту види снагу помирења, Бурсаћ га преводи у политикантску и идеолошку раван, проглашавајући га за симбол „кокардијанства“.
Студент Сава Николић на тој и сличним фотографијама има два беџа – један с натписом „штрајкача“ и други са стилизованим грбом на бијелој подлози. Сава носи беџ „штрајкача“ и стилизовани грб? За Бурсаћа, то је довољно за дијагнозу „кокарде“.
Да ли је примјетио да исти младић маше бошњачком заставом? Да ли је видио студенте из Новог Пазара огрнуте тробојкама, њихово прихватање у манастиру Студеница? Наравно да није – јер се то не уклапа у његов идеолошки фолклор. Кад чињенице сметају, Бурсаћ их једноставно прегази својом фикцијом.
Примјери „силовања реалности“
Његов суманути текст садржи пасусе који најбоље осликавају начин на који Бурсаћ конструише стварност. Ево једног: „Постоји у тој земљи која се још увијек зове Србија нешто што је дубље од мржње, нешто што прелази у системску мултидисциплинарну патологију. Нешто што се преноси с генерације на генерацију, кроз уџбенике, школске химне, литије и телевизијске дневнике. То нешто није ни религија, није нација, није ни политика. То је светосавска идеологија која је одавно прогутала и једно и друго и треће – идеологија кокарде.“
Ево другог пасуса: „Оно што је некад био студентски покрет постало је, како би рекли клинци, „четничка лабораторија на отвореном“. То више није покрет пркоса режиму, покрет знања, него идеолошки ултранационалистички и неостаљинистички полигон. На факултетима, у средњим школама, кроз вјеронаук у и „патриотске секције“, дјеца уче да је кокарда симбол поноса. Да су Бошњаци „Срби који су издали веру“, да су Хрвати „усташе“.
Ове реченице представљају силовање реалности кроз бруталну лаж – колективну оптужбу једног народа, његових институција и културе, али и бацање гомиле камења на студенте у блокадама. Умјесто анализе, читалац од Бурсаћа добија бизарне етикете, а умјесто дијалога – аморалну пресуду из дубина његове идеолошке канализације. Такав дискурс не гради разумијевање, већ подстиче читаоце на нетрпељивост. Овакво банално и бестијално истресање пропагандног смећа наводи на закључак да је Бурсаћ прво ослијепио, а потом и пукао од мржње.
Идеолошка магла, бијег од стварности и друштвена штета
Оно што посебно забрињава јесте што је Бурсаћ овим текстом свјесно произвео мржњу дијела јавности према Сави Николићу и Надији Делимеђац, што је у пракси резултирало пријетњама и нападима на њих. Такав исход показује колико је опасно када се јавна ријеч користи без одговорности.
Ипак, већина грађана, без обзира на националност, вјероисповијест или политичко опредјељење, одбацила је његову интерпретацију. Људи су у загрљају Саве и Надије видјели оно што јесте – гест хуманости, емпатије и грађанског достојанства.
Бурсаћ не види да је стварност далеко сложенија од његових приземних моралисања и тежњи к режираним етничким подјелама. Док непрестано призива духове прошлости и подгријава наративе о „кокарди“ и „светосавској идеологији“, стварни проблеми региона остају у сјени, ван домашаја његових халуцинација.
Наиме, све нове државе бивше Југославије су опљачкане од својих разбојничких националних елита, док су стотине хиљада људи из њих исељене због биједе, сиромаштва и безперспективности. У исто вријеме, наркоманија и безнађе међу младима попримају размјере друштвене трагедије. Он те процесе не види.
Бурсаћ, међутим, својим рогобатним повратком у прошлост и шовинистичким искривљавањем реалности ствара димну завјесу којом прикрива суштину данашњих проблема – истину: да је морално и економски разорено друштво резултат пљачке и корупције, а не „кокардијанске идеологије“.
Бурсаћево писање, иако обавијено реториком „борбе против мржње“, у суштини доприноси њеном ширењу. Његов текст о хиџабу и „кокарди“ није позив на разумијевање, већ примјер како се идеолошки рефлекси могу претворити у оруђе друштвене манипулације.
Војин Грубач: Катаклизма цивилног сектора лажних антифашиста
Галопирање идеолошког криминалца
У покушају да раскринка „мрак прошлости“, Бурсаћ затвара очи пред тешким и тамним покровом садашњости. Тиме не само да промашује смисао новинарства, већ и губи оно што би требало бити његова основна мисија – подршка бунту народа против сваке криминалне и корумпиране власти.
Умјесто тога, он пројектује нетрпељивост кроз грозничаво тражење детаља, па и измишљање да би се они надувавали до граница пуцања. Основно питање је да ли он нехотично или намјерно кроз такво публицистичко дивљање подржава разне криминалне режиме, укључујући режим против којег су устали студенти и грађани Србије? Вјероватно се ради о намјери, дакле подршци свирепом, високо- коруптивном систему који влада у Србији.
Јер, oн je исто то радио својим шовинистичким штивима у Црној Гори, подржавајући тиме режим Ђукановића. Док је скретао пажњу црногорске јавности причама о четницима и Српском свету, кроз Црну Гору су тутњали шлепери цигарета, контејнери коакина, криминални кланови ушли у све гране власти, 220.000 грађана Црне Горе се иселило. Он то уопште „није примјетио“, већ је трубио о четницима и виртуалним опасностима.
Драган Бурсаћ одавно није новинар. Он је произвођач мржње. Човјек који измисли непријатеља да би прикрио стварни проблем. Политичке елите региона добиле су у њему и сличнима савршене савезнике: оне који увијек показује прстом у прошлост, само да би садашњост остала невидљива. Зато није претјерано рећи: Бурсаћ није критичар мржње – он је њен архитекта. Идеолошки криминалац у костиму новинара.
