Приликом свечаног преноса костију Владике Петра II Петровића Његоша 8. 21. септембра 1925. године на Цетињу.
Витештво
Најзад ево и трећег духовног јела, без кога би се вратили са ове светковине духом гладни. То је Његошево прослављање витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави.
Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они, који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови последњи обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим, од краља Владимира до владике Петра, говоре друкчије. Народна мудрост говори друкчије. Народна Православна Црква учи друкчије.
Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ – то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата, но без карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори:
„Мићуновић и збори и твори.“
За њега је витез у неустрашивој честитости
владика Данило, кроз чија уста песник говори:
„Страх животу каља образ често.“
Витез у искрености, чак и према непријатељу,
војвода Батрић и сердар Иван Петровић:
„Турци, браћо, у кам ударило,
„Што ћемо ви крити у кучине…
„Малени су јасли за два хата.”
Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан,
који се весели витештву и моли Бога за витезове:
„На небу им душе царовале
„Ка им име на земљи царује.“
Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала
множина Црногораца, који не даду да се убију јаребице:
„Пуштите их, аманет ви Божји!
„Утекле су вама да утеку,
„А нијесу да их покољете.”
Витез у човекољубљу војвода Драшко, који
гневно протестује против нечовештва млетачког:
„Када виђех витешку невољу,
„Забоље ме срце, проговорих;
„Што, погани, од људи чините?
„Што им такве муке ударате?“
Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о Исламу, и најлепше што се икада спевало о Стамболу.
Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; без њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез.
Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће прилика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви чак и у шали се показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једној изложби, на којој хтели не хтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим.
Култура је нешто споредно и јевтино у сравњењу са витештвом. Она може бити донекле само средством, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа!
Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време Венеција је била културнија, него што је данас, и културнија од ма које друге државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула.
„Од бруке се гледат не могаху,
„Ђетињаху исто као бебе…
„Бјеху куће на свијет дивота,
„Ама бјеше муке и невоље”
Мандушић пита:
„А бјеху ли јунаци, војводо?
„Не, Божја ти вјера, Мандушићу,
„О јунаштву ту не бјеше збора.”
Сердар Иван пита:
„А судови бјеху ли им прави?
„Бјеху, брате, да те Бог сачува!
„Мало бољи него у Турчина.”
А имаху ли страха од кога?
„Они страха другога немаху
„До од жбирах и до од шпијунах!
„Од њих свако у Млетке дрхташе.”
А да ли истину збораху?
„Обећа ми и што му не исках…
„Кад послијед све оно излиња
„Ка да ништа ни зборено није!
„Од сада му не бих вјеровао
„Млијеко је да рече бијело.
Могу се читаве књиге написати о вредности витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког
духа, него Његош у овоме краткоме диалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешкога духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у
гноју и распадању.
Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности. Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роне се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа.
Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности.
Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама као и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу. Богатство и величина једне државе могу лако да потамне код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања.
Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру. Вековни ратови међутим нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена а не слабили. Примери витештва непрекидно су се умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у каменим рудокопима. Биће људи, који ће тражити злато у овим црногорским планинама. Да ли ће га наћи или не, то је питање. Но није питање но очигледна јава, да је Црна Гора један пребогати златни мајдан витештва, који се вековима не може исцрпсти, и којим се многа будућа поколења могу богатити. Тај морални мајдан и јесте главно богатство Црне Горе, и главни њен принос нашој целој домовини.
Непренебрегнути тај мајдан морални, него користити се њиме, у томе лежи и сада и у будуће дужност државника, мудрост свештеника и задатак учитеља.
Најстарија Држава Српска, Црна Гора, није ушла у јединство наше државе као изнемоћали старац, него као младић, пун духовне свежине и моралне снаге. Као такву ми је љубимо, и као таквој, ми јој се данас клањамо, клањајући се духу владике Његоша.
Поклонимо се Црној Гори
Но кад нас је бесмртни дух Његошев данас сабрао око своје богате духовне трпезе и нахранио нас својом тројаком крепком храном: својом пламеном вером у Бога и бесмртност душе, својим жарким родољубљем, и својим витештвом, дужност нам је, мислим, да учинимо оно што је и сам Владика чинио за живота и што би он то радо и сада с нама учинио, дужност нам је, наиме, да се поклонимо и осталим бесмртницима, које је одњихала Црна Гора.
Ми се клањамо, дакле, светоме краљу Јовану Владимиру, и клањамо се Црној Гори што нам је дала таквог племенитог и светог краља;
Ми се клањамо Немањи и Светом Сави и многима великим светитељима и витешким краљевима из Немањине династије, и клањамо се Црној Гори, што нам је дала ту славну династију;
Ми се клањамо светоме кнезу Лазару, и клањамо се Црној Гори, што нам је одњихала таквога часног мученика за Крст часни и слободу златну;
Ми се клањамо јуначини Краљевићу Марку, и клањамо се Црној Гори, што обрадова нашу историју и нашу песму таквим заточником правде;
Ми се клањамо кнезу Балши и кнезу Ивану Црнојевићу, и клањамо се Црној Гори што обогати нашу историју таквим родољубивим и честитим владарима;
Ми се клањамо мудрим и неустрашивим Владикама црногорским од Данила до Петра II, и клањамо се Црној Гори, што нас украси таквим дијамант-карактерима, таквим узоритим духовним и народним вођама;
Ми се клањамо Светом Петру I, победиоцу Наполеона, клањамо се Светом Василију Острошком, Светом Арсенију, Светом Стефану, и осталим светитељима црногорским, и клањамо се Црној Гори, што нам уздиже такве молитвенике пред престолом Божјим;
Ми се клањамо свима безбројним мученицима и благородним жртвама за веру, част и слободу, из чије је крви већ „изникло цвијеће” за ово покољење, и клањамо се Црној Гори, што их имаде и даде и никоме се не пожали;
Ми се клањамо мукама и страдањима Црне Горе, ранама синова њених, сузама мајки њених, жалостима удовица њених, крви посечених младенаца њених, кроз векове и векове;
Ми се клањамо гусларима и певачима славе и победе, што помињаше мртве и храбрише живе, и тако не дадоше да се угаси пламен духа у Црној Гори, кроз векове и векове;
Ми се клањамо још једном и духу и праху највећег песника нашег, Владике Петра II Његоша, с којим се у песништву може мерити само сав народ укупно, а нико појединачно, и који и нама и целом свету јасније но ико откри мајдан духовних и моралних блага Црне Горе, и клањамо се Црној Гори, што роди и ужеже такву лучу душама нашим;
Ми се клањамо и Теби, Краљу и Господару Црне Горе, Наследниче свих поменутих династија и престола, и свеколиког овог у истини златног мајдана, што се зове Црна Гора, овога богатства витешког, ове раскоши светитељске, ове силе и величине моралне; и благодаримо Ти, што си прихватио жељу и одлуку старешина Цркве Православне још од пре пет година, да се ова прослава изведе, и што си подигао цркву на Ловћену ономе, који је то заслужио, јер је носио цркву у грудима својим. Клањамо Ти се и за то, што се и Ти клањаш једноме од највећих великана народних, и тиме дајеш диван пример целоме народу, пример у томе кога треба поштовати и киме се треба одушевљавати.
Но пре свију и после свију ми се клањамо Господу Богу, Творцу и Промислитељу, и благодаримо Му из дубине душе, прво, што је роду нашем дао таквога реткога човека какав је био Владика Петар II, и друго, што је по милости Својој остварио баш у наше дане сан Владичин о ослобођењу свега нашег народа.
Слава и покој Петру II Његошу!
Слава и хвала Богу ва век века! Амин.
