Пише: Бранимир Пофук
Можда је клеру лакше да влада народом ако га непрестано држи у атмосфери страха и несигурности, трујући га вјерским фундаментализмом, национализмом, популизмом и другим отровима из богате лепезе метода заглупљивања народа. Али клер не постоји да би владао народом, већ да би му служио.
Владан Перишић, доктор филозофије и пензионисани професор, а својевремено и декан Богословског факултета Универзитета у Београду, од 2013. године парох је православне црквене општине у Дубровнику. Упркос заузетости због учешћа у прослави велике дубровачке феште светог Влаха и других обавеза, нашао је времена да одговори на наша питања. Повод за разговор у „Обзору“ су његови недавни јавни иступи који знатно одударају од понашања и службених ставова хијерархијског врха Српске православне цркве. Али, још важније, његове ријечи у многим аспектима односе се на цијели хришћански свијет, па и на Католичку цркву, посебно ону у Хрватској. Многима ће се, без обзира на то да ли су вјерници или не, оно што говори отац Перишић учинити као нешто што се подразумијева, што је нормално и како би требало бити. Но, управо зато што се овако јасни и храбри ставови ријетко чују од припадника клера, било православног или католичког, овај разговор сматрамо изузетно драгоцјеним.
Прошло је више од десет година откако је католички теолог Франо Прцела упозорио на лоше стање теолошког дискурса унутар Католичке цркве у Хрватској и на унутарцрквену јавност лишену „суочавања са супротним мишљењима и интелектуалне тежње за провјером властитих ставова“. Како бисте, када је о томе ријеч, описали стање у Српској православној цркви?
Исто тако. У данашњем СПЦ-у не постоји јавно и слободно сучељавање мишљења без посљедица за онога ко у црквеној хијерархији заузима ниже мјесто. То што јавна сучељавања мишљења изостају, показатељ је несигурности, па чак и неспособности Цркве да се снађе у савременом свијету, чије друштво и културу велики дио хијерархије и клера очигледно не разумије. Колико схватам, ни у Католичкој цркви није много другачије. Томаш Халик је примијетио да је у тзв. „Пијанској ери“ (од Пија IX до Пија XII, тј. од средине 19. до средине 20. вијека) Католичка црква током несрећне борбе против модернизма извршила интелектуалну самокастрацију тиме што је ућуткала многе креативне мислиоце из својих редова.
Тиме је Црква, у вријеме када је модерна достигла врхунац, изгубила способност да води искрен дијалог с тадашњом филозофијом и науком, која се бурно развијала. Са Српском православном црквом последњих година догађа се исто. Њени најбољи, најталентованији и најобразованији теолози прво су противзаконито избачени са Богословског факултета у Београду, а потом је свима осталима забрањено да јавно иступају без дозволе црквеног врха (уведен је „деликт мишљења“). Тако је и СПЦ извршила духовну и интелектуалну самокастрацију. И сада, попут неког еунуха, поносно и „побједнички“ чува „освештану традицију“, не схватајући да традиција забрањивања јавне ријечи, застрашивања хришћана губитком свештеничког чина и избацивања с посла није традиција коју нам је Исус оставио, већ нешто дијаметрално супротно.
Умјесто да слиједи Исуса (а кога другог?) и иде у сусрет другом и другачијем, Црква се затворила у себе и изиграва „чувара традиције“, као да је сама традиција нека апсолутна вриједност. Међутим, потребна је храброст да се превлада тај клерикални страх од другог и другачијег (појединца, друштва, науке итд.) који трује народ и практично га гура у секту. Можда је клеру лакше да влада народом ако га држи у атмосфери страха и несигурности, трујући га вјерским фундаментализмом, национализмом, популизмом, ксенофобијом и другим отровима из богатог репертоара метода заглупљивања народа. Али клер не постоји да би владао народом, већ да би му служио.
Наше цркве су дубоко клерикалне. Оне дају предност закону над љубављу, моћи над истином, идеологији над вјером, моралисању над искреношћу, осуди над милошћу. Оне уопште не трагају за истином. Оне нису „communio viatorum“ (заједница путника). Понашају се као да већ посједују истину. Као да је она њихово власништво. Увјерени су да имају монопол на истину, монопол на Христа.
Чињеница да нам се истина у овом свијету не објављује у својој пуноћи, већ да је сагледавамо тек дјелимично, као у огледалу или у загонеткама, њима је страна. Зато што су, забога, увјерени да је истина у њиховим рукама. То да је Исус можда присутан у свима који искрено трагају за истином, добротом, љепотом или љубављу, њима је незамисливо. Рахнерови „анонимни хришћани“ за њих су заблуда слободног ума. Колико сам само пута чуо с врха Цркве реченицу: „Цркви не требају слободни интелектуалци.“ Па се питам: какви јој интелектуалци онда требају? И како уопште могу бити интелектуалци ако нису слободни?
Све ово показује да у њиховим главама влада тешка збрка, из које покушавају побјећи ослањајући се на лажну сигурност коју налазе у прописима, ритуалима, параграфима, заповијестима и забранама. У свему осим у смирењу. У свему осим у милости. У свему осим у љубави. У свему осим у људскости.
Ви сте још прије неколико година, када је због јавног говора без дозволе надређених санкционисан ваш колега свештеник и теолог Вукашин Милићевић, изјавили да „није ни схватљиво ни прихватљиво да неко мора тражити дозволу да уопште (про)говори“. Јесте ли и ви због таквог практиковања слободе говора и изражавања критичког мишљења о појавама и догађајима унутар Цркве доживљавали санкције?
Никада ни од кога нисам тражио дозволу да говорим. То бих сматрао крајњим понижењем и изразом ропског духа. Дозволу да говори хришћанин не смије тражити ни од кога, дакле ни од свог епископа, ни од васељенског патријарха, ни од римског папе. То је нешто што му припада самим тиме што је људско биће. Рационално биће које, као што сама ријеч каже – говори. Слобода говора неотуђиви је дио људског достојанства. А ако је уз то и свештеник, онда је јавна ријеч дио његовог позива. Дакле, о томе да ли ће и смије ли говорити, не смије бити никаквих преговора.
Александар Вучић ових је дана јавно захвалио једном епископу на писму подршке. У том писму владика, иначе склон величању Вучића, каже да у протестима „осим студената, нема ничег студентског ни српског“, да протестима управљају непријатељи Србије из „хајдучких јазбина“ и да већина народа мисли другачије. Ви сте, с друге стране, у грађанском, али прије свега хришћанском и теолошком дискурсу, у свом тексту објављеном у часопису Време, студентима пружили пуну подршку, оцјењујући српску стварност као „мрачну и злослутну због дугогодишњег злочина и свеопште безобзирне отимачине оних на власти“. Има ли простора за дијалог између та два опречна мишљења?
У начелу да, али у стварности – тешко. Сваки разговор заснива се на неким заједничким претпоставкама, а оне овдје, изгледа, изостају. Чини се да ова два опречна мишљења припадају сваки свом универзуму (да употријебим израз са службене странице СПЦ-а). О чему ћете тачно разговарати с неким ко сваког дана крши закон? И с оним ко га због тога велича?
Чешки теолог Томаш Халик добро је примијетио да неки представници Цркве (што из страха, што из опортунизма, што из лукративних разлога) прибјегавају некритичкој и удворичкој лојалности према постојећој власти и кукавички ћуте тамо гдје би се пророчким погледом и храброшћу истинских пастира зло требало назвати злом. Носталгија појединих црквених великодостојника за временима јединства пријестола и олтара, за такозваном симфонијом Цркве и државе, учинила их је неспособним да разумију ново доба и његове захтјеве. Када су представници Цркве почели да склапају несвети савез с представницима државне власти, почели су постепено да личе на њих. Међутим, Црква чији чланови нису слободни и храбри да кажу властима оно што мисле, није Црква Христова.
У јавности се прије неколико дана прочуло и за писмо у којем је 24 теолога, свештеника, монаха и монахиња, укључујући и вас као првопотписаног, реаговало на „тенденциозан“ и „недостојан“ текст о студентима објављен на службеној страници СПЦ-а. Ваша порука је била: „Не у наше име!“ Двадесет и четири није велики број. Да ли ви представљате глас мањине или већине која је ушуткана на различите начине?
Ово је била ад хок реакција. Од тренутка када смо нас неколико чуло за тај срамни текст, па до тренутка када је наш одговор био написан и потписан од стране неколико случајних истомишљеника, прошло је само неколико сати. Касније су нам се јављале стотине људи који су хтјели да се потпишу и дистанцирају од службеног става СПЦ-а, али то више није било могуће, јер то није била петиција којој се потписи могу додавати, већ наш изнуђен став којим смо се оградили од службеног става СПЦ-а. Сутрадан је чак и СПЦ тврдио да то није био њихов званични став, иако је текст објављен на њиховој службеној страници. То је био покушај контроле штете у условима страховладе која је успостављена у СПЦ-у, али је био неуспјешан.
Да нам је циљ био да прикупимо што више потписа, реаговали бисмо за неколико дана и сигурно бисмо имали бар неколико стотина потписа. Али то нам овога пута није био циљ. Циљ је био да што прије реагујемо и оградимо се од нечега апсолутно неприхватљивог, без обзира на то са ког нивоа црквене власти долази. Не могу се оправдани студентски протести за поштовање закона исмијавати арогантним саопштењима са службене странице СПЦ-а и тиме индиректно правдати безакоње у које је Србија данас огрезла. На такве ствари ћу реаговати док сам жив.
Да ли је овдје ријеч о храбрости или о дужности хришћана да кажу „не у моје име“ и тако се супротставе већини или хијерархијској власти своје заједнице, било да је у питању држава, нација или Црква?
Ово је прије свега дужност за коју је потребна и храброст. Волио бих да није тако, да се другачије мишљење подразумијева и да се може изнијети слободно и без страха од посљедица. Али ја не желим другу Цркву. Желим Цркву која је другачија – semper reformanda, тј. Цркву која се стално мијења и обнавља, како би у свијету који се непрестано мијења могла извршити своју изворну мисију – да свијету за узор поставља Исуса Христа.
Да би се то догодило, много тога у Цркви мора умријети да би оно што је сада мртво могло васкрснути. Морају умријети ароганција, непотизам, симонија, безосјећајност, обезвређивање разума, похлепа за новцем, улизивање свјетовним властима – да би могле васкрснути емпатија, искреност, милосрђе, доброта и људскост. Али прије свега мора умријети страх да би могла васкрснути љубав, јер „љубав изгони страх“.
Шта вас је подстакло на писање писма подршке студентима и видите ли у њиховим протестима нешто потпуно ново и другачије од досадашњих грађанских и политичких акција?
Ко год има имало савјести, морао би подржати студентске захтјеве, јер они нису само студентски, већ су захтјеви чије испуњење чини основу сваког здравог и нормалног друштва. Несрећа је у томе што смо уопште дошли до тога да морамо захтијевати једну тако саморазумљиву ствар. Да подсјетим, студенти траже само да институције профункционишу, да раде оно на шта их обавезују устав и закон. А ко ће обављати које функције, њих то не занима, све док се поштују закони.
Према томе, овдје се очигледно не ради о страначким протестима и тзв. обојеним револуцијама, како то инсинуира власт огрезла у криминал. Овдје је ријеч о нечему новом и сасвим другачијем – о захтјеву за владавином закона која треба довести до праведнијег друштва. Јер, као што је давно схватио свети Августин: „Шта је држава без правде до гомила разбојника?“ – дакле, данашња Србија.
И коме може сметати захтјев за поштовањем закона? Очигледно само ономе ко гази устав, крши закон и поништава независност институција. Студенти и народ то више неће трпјети. Може ли им то ико замјерити? Дао сам им пуну подршку јер и ја желим да живим у уређеној држави у којој владају закони и у којој се криминалци кажњавају затвором, а не награђују највишим државним и црквеним одликовањима.
Из оквира догађаја – недавног празника светог Саве, и мјеста – Билеће, изашла је у јавност ваша бесједа у којој сте изрекли нешто по мом мишљењу веома важно, а што се ријетко чује: да се духовно насљеђе, па тако и оно светог Саве, не преноси преко крви и тла, те да се појам светосавља често погрешно тумачи и злоупотребљава. Како ви тумачите појмове светосавље и светосавска црква?
Да, покушао сам објаснити веома важну разлику између духовног и материјалног насљеђа, јер то двоје нипошто није исто. Наиме, духовно насљеђе се не насљеђује на начин како се насљеђују материјална добра, тј. једноставним констатовањем чињенице крвне или националне везе. За духовно насљеђивање неопходна је намјерна и свјесна активност усвајања духовних вриједности.
Дакле, једноставном чињеницом да припада некој нацији човјек не може сматрати да је духовно насљеђе аутоматски његово, ако о њему ништа не зна, ако ништа од тог насљеђа није прочитао и још мање разумио. Духовно насљеђивање не иде преко крви и тла, него, као што и име каже – преко духа. Није нимало промашено оно што је Т. С. Елиот рекао: „Традиција (духовна) се не може наслиједити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом.“
У складу с тим, ако Срби желе бити духовни насљедници светог Саве, онда нипошто није довољно да само понављају како је свети Сава основао српску цркву (као да није много важније то што су Срби били хришћани стољећима прије њега). Ако се неко опредијели да иде Савиним путем, онда то мора показати не само празним ријечима него и својим дјелима, у свом животу. То је једини начин да постане његов духовни насљедник.
Јер начином на који живимо показујемо у шта вјерујемо. Све друго је само заваравање. Зато, ако кажемо да желимо бити насљедници и настављачи светог Саве, онда и ми морамо радити оно што је радио он – мирити браћу, односно уносити мир међу све балканске народе, јер по томе је остао познат. То је сигурно много теже, захтјевније и изазовније, али је свакако и много хришћанскије и Богу милије.
Једном сте изјавили како вам данас популаран термин „идентитет“ није омиљен, а још сте неповјерљивији према појму „националног идентитета“. Зашто?
Термин „идентитет“ није ми омиљен и сматрам да га треба користити с великим опрезом. Под кринком очувања онога што неком припада као важна одредница, овај термин обично служи да се покаже на који начин је тај неко различит, другачији, а онда и често културно или вјерски супериорнији од других.
Тако се ствара оно што бисмо могли назвати „идентитетска паника“, односно страх који може завршити у параноји да нам неки непријатељ угрожава национални идентитет и тиме саму егзистенцију. На тај начин дискурс о идентитету лако нас води ка новим подјелама.
Такође, термин „национални идентитет“ често функционише као замјена за појам „раса“, који је у прошлости био идеолошки злоупотребљен.
Но, ако већ морамо говорити о идентитету, сваком хришћанину би требало бити јасно да његов идентитет даје једино Исус Христос. Крштењем, биолошки и културни идентитет сваког хришћанина постаје ирелевантан. Његов нови идентитет укоријењен је искључиво у Христу.
Не у раси, не у нацији, чак ни у традицији или култури, већ искључиво у живом Богочовјеку, распетом и васкрслом. Сваки други идентитет којем хришћанин тежи представља издају Христа. Крштењем и миропомазањем Духом Светим ми престајемо бити Грци и Јевреји, Срби и Хрвати, Нијемци и Французи, и постајемо само и искључиво хришћани, дјеца једнога Бога. Бога љубави и милости, правде и мира.
Зато и јесмо саблазан овоме свијету – јер иако смо у свијету, ми нисмо од овога свијета. Можда то није лако носити, али не ради се о томе да буде лако, већ да буде исправно.
Све друго је апсолутно небитно у поређењу са оним што произлази из слијеђења Христа – јесмо ли заиста људи и има ли у нама човјечности. То је оно што би требало да се чује са црквених проповједаоница, а не да смо чувари традиције, нације или обичаја. Нисмо ми никакви чувари. Ми треба да будемо преносиоци Христовог учења, чија је суштина у томе да, ако у себи не развијемо и на дјелу не покажемо истинску људскост, Бог с нама неће жељети имати ништа. А суштина Христовог учења је да, ако у себи не развијемо и на дјелу не покажемо истинску људскост, Бог са нама неће жељети имати ништа. Када дође апсолутно – када се сусретнемо са утјеловљеним Богом – све друго постаје релативно: нација, раса, обичаји. Ако наше српство или хрватство надвлада наше хришћанство, то значи да наше крштење није успјело, да Христа нисмо примили искрено, да Дух Свети није постао дио нас и да нисмо стекли „ум Христов“. У том случају настављамо да живимо и мислимо као да нисмо у Христовој Цркви, у којој би све разлике међу нацијама, класама и расама требало да изгубе сваки значај.
У Дубровнику сте већ дванаесту годину. Како се ви и ваши вјерници осјећате у том граду? Да ли се развијају међусобно повјерење и екуменизам између већинске и мањинске заједнице, чему су својевремено значајан замах дали бискуп Узинић и владика Григорије?
У Дубровник сам дошао 2013. године. Истина је да су тадашњи бискуп (садашњи надбискуп) Мате Узинић и тадашњи епископ (данашњи митрополит) Григорије Дурић дали снажан замах дубровачком екуменизму, и мислим да је то одјекнуло и шире од града. Са њиховим насљедницима, бискупом Роком Гласновићем и митрополитом Димитријем Рађеновићем, наставили смо да градимо веома добре међусобне односе. Слободно могу рећи да су ти односи искрени и пријатељски, и због тога сам веома срећан. То је драгоцјеност коју треба сачувати и, ако је могуће, још више увећати.
Морамо бити свјесни да је прави непријатељ екуменизма фундаментализам, јер он у религији дјелује као кич у умјетности. Жели да буде вјера, али није вјера – он је болест вјере. Он не разумије суштину вјере и тражи слијепу послушност. А вјера без ума је опасна. Тома Аквински је био у праву када је рекао: „Страх ме је човјека од једне књиге.“ Јер једноумље је готово исто што и безумље. Папа Фрањо додаје: „Не бојим се људи који не вјерују, него оних који не мисле.“
Мислите ли да ћете доживјети оно чему се надате – да католици и православци славе Божић и Васкрс истог дана, што би могао бити симболичан, али важан корак према јединству двије цркве?
Не знам да ли се смијем надати, али веома бих волио. Одувијек ми је сметало то што највеће празнике славимо у различите дане, јер то раздваја не само католике и православне, него и саме православне међу собом. Као да је календар важнији од заједништва. Али, већ у другом вијеку Црква је закључила да је заједништво важније од календара. То значи да би календар требало прилагодити заједништву, а не да заједништво губимо због календара, који је ипак само људска конвенција.
Раскол између Католичке и Православне цркве једна је од највећих трагедија у историји хришћанства. Проблем је у томе што су обичне разлике с временом претворене у непремостиве супротности, често злом вољом или једноставним незнањем. Али разлике које су постојале од самог почетка нису увијек биле препрека јединству. Трагедија је у томе што смо се с временом помирили с тим нејединством и више се ни не питамо зашто смо двије, а не једна Црква. То је постала готова ствар коју прихватамо као непромјењиву датост.
Међутим, подијељена Црква је у супротности с Исусовом молитвом „да сви будемо једно“. Ако смо заиста хришћани, морамо дати све од себе да покажемо да се Исус није узалуд молио. Слажем се са француским теологом Ивом Конгаром да јединство Цркве не треба препустити Христовом другом доласку, као да ће он једног дана све ријешити, а ми до тада можемо да живимо као да је све нормално. Али исто тако, то јединство не треба да дође тако што ће се сви вратити једној од ове двије Цркве. Ја мислим да ће се разлике између њих превладати тек онда када свако од нас превлада те разлике у свом срцу.
Извор: Вечерњи лист
