Пише: Владан Марјановић
Лепо је кад може да се констатује како је нека влада устукнула пред гневом грађана. Али да су се бирачи прошле године потрудили да у иоле пристојном броју изађу на изборе, и да не препуштају опет кормило странци Бојка Борисова, можда земља данас не би била ту где је.
Да ли су балкански народи, или барем неки од њих, осуђени на то да се стално врте укруг и праве исте грешке? У случају најмање половине државица насталих распадом Југославије одговор је, разуме се, категорично „да“. Али ствари евидентно већ дуго не иду у правом смеру ни у Бугарској, за коју би, макар на основу формалних параметара – чланица Европске уније, НАТО, Шенгенске зоне, од првог дана наредне године и еврозоне – требало да важи како је из тог врзиног кола изашла. (Више туђом него својом заслугом, ако ћемо право; али да не ситничаримо.)
У пословично најсиромашнијој и најкорумпиранијој чланици ЕУ у изгледу су, наиме, још једни превремени парламентарни избори, чак осми од 2021. наовамо, након што је, под притиском масовних протеста у Софији и другим већим градовима, коалициона влада премијера Росена Жељазкова прво повукла спорни предлог буџета за наредну годину; а онда ‒ пошто тај уступак није умирио демонстранте, незадовољне економским приликама и фрустриране свеопштом корупцијом ‒ и колективно одступила с дужности. Иако, формално гледано, Жељазков и екипа то нису морали да учине, будући да у 240-чланом парламенту имају већину.
Протести против евра потресају Бугарску: Жестоки сукоби грађана и полиције на улицама Софије
Могло би се рећи да су протести на којима се тражила смена владе истовремено били и протести против закулисног утицаја некадашњег премијера Борисова и олигарха Пеевског
И околност да је то несуђено гласање о поверењу влади које је иницирала опозиција требало да буде већ шесто од њеног формирања у јануару ове године демонстрира до које мере политичка ситуација у Бугарској наликује Дану мрмота. Али ништа гласније не указује на ефемерност бугарских влада од поменуте чињенице да се земљи смеши осми излазак на биралишта у временском распону у коме би нека стабилна демократија прошла тек кроз два изборна циклуса.
Истина, нови избори нису апсолутно неизбежни. На председнику Румену Радеву било је да, у консултацијама с посланичким групама ‒ почев од оне најјаче, партије десног центра Грађани за европски развој Бугарске (ГЕРБ), која је предводила и одлазећу владу ‒ покуша да пронађе некога коме би поверио мандат за формирање нове. Али како је странка бившег дугогодишњег премијера Бојка Борисова, с далеко највише посланика у актуелном сазиву парламента, на састанку с председником глатко одбила такву могућност и заузела се за што скорије одржавање новог гласања, реалније је очекивати формирање техничке владе која би у међувремену водила земљу.
Тако се, уосталом, у демократским државама разрешавају политичке кризе кад се све друге опције исцрпе: изађе се лепо на гласање, па коме шта западне. Зар не?
У случају Бугарске ствари ипак нису тако једноставне ‒ свеједно што је несумњиво реч о земљи с демократским уређењем (фаличним, али која демократија то није) и смењивом влашћу.
Бугарска поскупљује руски гас, Београд и Будимпешта љути на Софију
Лако је, и природно, солидарисати се с Бугарима који су се у великом броју излили на улице како би протестовали против предлога буџета ‒ првог у еврима ‒ у коме су, осим предвидљивог сваљивања трошкова валутне транзиције на њихова леђа, препознали и нове начине да се замаскира корупција. (Протести су највећим делом протекли мирно, али је у Софији било и обрачуна полиције и хулиганских група које су вандализовале просторије неких странака и, генерално, тражиле кавгу ‒ због чега се верује да је, макар једним делом, реч заправо о провокаторима плаћеним да изазову неред; чак се и софијска полиција потрудила да направи дистинкцију између мирних демонстраната и насилника.)
Објашњив је и страх од виших цена од Нове године ‒ судећи на основу искустава земаља које су евро увеле раније, утемељен ‒ макар он једним делом био и, као што се сумња, вештачки подстакнут руском кампањом ширења дезинформација. Бугари су, показују анкете, готово по средини подељени око тога да ли је увођење евра добро или лоше по њих.
А најлакше је од свега разумети гнев који обузима грађане убеђене да две кључне фигуре бугарске политике у последње две деценије ‒ Борисов и олигарх/политичар Дељан Пеевски ‒ и даље дрмају земљом. Штавише, могло би се рећи да су протести на којима се тражила смена владе истовремено били и протести против закулисног утицаја некадашњег троструког премијера и омиљеног му могула: кад је реч о политичко-пословним шемама, лидер Покрета за права и слободе (ДПС) ‒ који се лане распао на две фракције, али је само његова ушла у парламент, где од марта обезбеђује додатне гласове влади иако сама није била њен део ‒ као да је пупчаном врпцом спојен с Борисовим.
Али ако је већ тако и Бугарима заиста пада мрак на очи на помен ове двојице, зашто онда не користе прилику која им се последњих година свако мало указује ‒ да на изборима за почетак казне макар партије које Борисов и Пеевски воде, кад већ не могу њих лично?( једва је прешла 40 процената.)
Ова гласачка пустопољина евидентно је идеална за ГЕРБ који, попут других популистичких партија, има дисциплиновану бирачку базу: и у јуну и у октобру 2024. Борисовљева странка завршила је на првом месту, освајајући приближно четвртину гласова, што јој је у првом наврату обезбедило 68, а у другом 66 мандата. Али такво стање очигледно одговара и још горима: тајкунском чеду ДПС, другопласираној партији у јуну и четвртој у октобру, те ултранационалистичком Препороду, четвртом у јуну и трећем у октобру.
Бугарској се смеши осми излазак на биралишта у временском распону у коме би нека стабилна демократија прошла тек кроз два изборна циклуса.
Грчка поново отвара палату у којој је крунисан Александар Велики
Није, дакле, потребно бити изборни стратег да би се уочило како екстремно ниска излазност изразито иде у прилог најпроблематичнијих снага на бугарској политичкој сцени. И да се, следствено томе, дискредитованим али и даље моћним личностима попут Борисова и Пеевског не може стати на пут ‒ а на томе су, да се понови, демонстранти инсистирали колико и на оставци премијера и владе ‒ у најмању руку док им се не ослаби политичка база. А с обзиром на слабост бугарских институција, лако могуће ни тада. (Али то тек треба да се види: нема смисла спекулисати о томе док не буде испуњен поменути предуслов.)
Немогуће је да знатан број бугарских бирача није свестан управо описане корелације. Можда их и нема довољно да направе разлику; али како то не могу унапред знати, ни то ‒ као ни било шта друго ‒ не може бити изговор за неизлазак на гласање. Не дође ли на том плану до капиталне промене у главама бирача, све што ће моћи биће да спреме нови пар обуће прикладне за дуг боравак на улици, јер ће им се она коју сад носе на протестима брзо излизати. Можда ће се протести још неки пут окончати привременим успехом, као овом приликом; али ни овај, ни евентуални наредни, неће имати превише смисла ако не буду верификовани тамо где се у демократијама једино рачуна: на бирачким местима.
Аман, људи: изађите на гласање следећи пут.
Извор: Радар
