
Када се друштво налази у политичкој кризи и пред изазовима, често се таква ситуација описује – раскрсницом. На томе посебно инсистирају они који желе да, оправдано или не, унесу дозу драматичности. Ако се данас пред црногорским политичким субјектима налази неколико опција, а најпознатије су – формирање нове владе, реконструкција постојеће или излазак на ванредне парламентарне изборе, то и даље не значи да је у питању – раскрсница. Просто, сва три предлога или ако их сведемо на два – реконструисана влада или избори, не разилазе се нужно односно могу водити ка истом циљу, на примјер – демократизацији друштва односно наставку демократских процеса. У том случају долазимо до следећих питања: који је пут најсигурнији, а који најбржи? И коме какав пут одговара? У таквој ситуацији ми се суочавамо са утврђивањем посебности које се тичу општег и партијског интереса, а ови интереси некада се разликују а некада поклапају. И то зависи од много фактора.
Идеја о новој, тзв. трећој по реду влади од пада аутократије, добила је сагласност парламентарне већине али тек у “фото финишу” или фудбалским речником – на граници офсајда. Улогу помоћног судије преузео је предсједник Ђукановић (чији мандат истиче за неколико мјесеци) и подигао заставицу, што је пропраћено негодовањем “публике”.
Како је Уставни суд у блокади тако нема ни, да се поново послужимо фудбалским речником, “вар собе” да одлучи. Оно што је извјесно јесте кршење процедуре у Ђукановићевом случају – није на консултације позвао све странке, а у образложењу ослонио се на “лични утисак”. Његови критичари би рекли – није му први пут да сопствене утиске ставља изнад чињеница посебно оних које произилазе из Устава. У међувремену, изгласан је закон о предсједнику, који се већина сматра средством “разраде устава” и његовом “продуженом руком”, а то је управо улога сваког закона. На другој страни, парламентарна мањина, која држи рекорд у кршењу Устава, одлучила је да исти – “одбрани” уличним протестима. Они такође захтијевају и ванредне изборе. Реконструкција постојеће владе је упитна јер се поставља питање – може ли се реконструисати влада која је изгубила повјерење у Скупштини? Многи ће казати – може, све док Уставни суд не саопшти да не може. А он у овом тренутку није комплетиран. Нова влада састављена од парламентарне већине могла би да донесе одређену стабилизацију прилику и покаже могућност и способност парламентарне већине да се – договара, сарађује и води државу. Њен легитимитет не би био упитан док год постоји најмање 41 према 40 у Скупштини.
И таква влада би у сусрет наредним изборима, ванредним или редовним, била добра препорука за бираче, јер се основна замјерка која се тиче парламентарне већине односи на неслогу у минуле двије године. Ипак, то се такође може тумачити као динамика транзиционих процеса. Нема једноумља – има демократије.
Пролонгирање идеје о ванредним изборима, опозицију предвођену ДПС-ом ставља пред нови изазов: Како задржати бирачко тијело које се увелико осипа? ДПС јесте успио да ублажи пад али процјене говоре да су се у томе највише ослањали на обећања да ће “побиједити на локалним изборима”. А на локалним изборима су као што је познато изгубили. Аналитичари су и раније уочили да гласачи ДПС губе мотивацију да остану у окружењу ове странке док је иста у опозицији. Продужени боравак ДПС у опозицији, без важног догађаја на видику (избори), ДПС-у доноси много непознаница, а познате чињенице им не на руку – нису власт на државном, неће бити власт ни у већини општина, укључујући и Главни град. Једина “карта” на коју ДПС у оваквој сценарију може да се ослони јесте да рад евентуалне нове владе – буде неуспјешан. ДПС није једина странка која захтијева изборе. То све чешће траже и челници покрета Европа сад. Они сасвим извјесно желе да искористе успон који су забиљежили и да у том залету – на ванредним парламентарним изборима освоје на државном нивоу проценат који су освојили у Подгорици. А можда и више од тога. Нова влада и неодржавање ванредних парламентарних избора нису скроз неповољни за ПЕС.
Разлог лежи у чињеници да што им следују челна мјеста у Подгорици и Даниловграду а имаће могућност да партиципирају у власти у другим општинама. Они на тај начин имају својеврсну шансу, да промовишу свој рад на локалном нивоу, буду ангажована политичка структура на државном нивоу, како критички тако и конструктивно, и да искористе вријеме до нових избора да изграде своју инфраструктуру.
Како се у самом наслову овог текста налази питање, тако се питањем може и завршити: Зашто би се уопште чекало на нове изборе, ако ДПС биљежи пад, није ли то шанса да, не само коначно побиједи, већ и њихов број сведе на мањи број посланика који имају сада? А тиме би и њихов “уцјењивачки капацитет” у наредном сазиву Скупштине значајно био сужен.
О томе у другом дијелу ове анализе.
Редакција
