Деветнаестог јануара ове године навршило се пет и по деценија од премијере „Стилских вјежби“, загребачке представе која је ушла у анале свјетског позоришта. Уз Перу Kвргића и Лелу Маргитић, дио те приче су и Томислав Радић, Тонко Мароевић, Данило Kиш и Рејмон Kено. Прича је то која је дошла до Гинисове књиге рекорда као и до повеље за особит допринос у промицању културног развитка Републике Хрватске
У августу мјесецу прошле године, највећа српска издавачка кућа Лагуна објавила је ко зна које по реду издање „Стилских вежби“ Рејмона Kеноа, у преводу Данила Kиша. Издавач књигу представља као револуционарно ремек-дјело уз ефектан синопсис. Наратор у аутобусу примјећује једног младог човјека дугачког врата са шеширом на глави како љутито прекорава неког путника зато што га гура, а онда сједа на упражњено мјесто. Мало касније наратор затиче на улици истог младог човјека у живом разговору са једним пријатељем који га савјетује да пришије дугме на капуту. Ова кратка, сасвим обична прича испричана је на деведесет и девет начина, сваки пут другачије, и у другачијем стилу: као сонет, александринац, као писмо, ономатопеја или у жаргону. Инспирацију за ово дјело Kено је добио након једног концерта, „посматрајући Бахово дјело не из аспекта контрапункта и фуге, него као нешто што се гради помоћу све бројнијих варијација, скоро ад инфинитум, око једне сасвим танушне теме“. За разлику од неких ранијих издања „Стилских вјежби“ у преводу Данила Kиша, ово ексклузивно издање садржи и тринаест Kишових цртежа у којима варира лик „главног јунака“ ове књиге, а који су настали 1963. године као ликовне вјежбе, паралелне с језичким вјежбама и варијацијама на задату тему.
Прво издање „Стилских вежби“ на српскохрватском језику објављено је 1964. године у издању београдског Нолита. За издање спремљено двадесет и две године касније, преводилац Данило Kиш припремио је поговор који завршава сљедећим пасусом: „На основу мог превода, а са мојом дозволом, двојица загребачких студената романистике направила су загребизовани (рукописни) превод ′Стилских вежби′ (пошто се разликују не само београдски и загребачки говор него у првом реду постоје два различита аргоа у поменута два града) који су годинама играни на загребачкој сцени са великим успехом. Та је представа, без имена преводилаца, играна током последњих десетак година на разним југословенским сценама и приказана на телевизији у извођењу двоје великих загребачких глумаца.“ Kиш из неког разлога у овом тексту избјегава да помене имена. Аутори загребизованог превода „Стилских вјежби“ су Томислав Радић и Тонко Мароевић, док су двоје великих загребачких глумаца, наравно, Перо Kвргић и Лела Маргитић. О важности „Стилских вјежби“ у свјетској књижевности ефектно говори кратка оцјена Владимира Набокова: „Kеноове ′Стилске вјежбе′ су узбудљиво ремек-ђело и једна од најбољих прича у француској књижевности.“
Да би читалац који се још није сусрео са „Стилским вјежбама“ имао утисак о чему се ради, вриједи овђе цитирати прото-текст: „У аутобусу С за време највеће гужве. Један тип од својих двадесет шест година, са дугим вратом као да су му га истегли и са шеширом на коме траку замењује узица. Људи силазе. Поменути тип отреса се на свог суседа. Пребацује му да га овај гурне сваки пут када неко прође. Глас пискутав и злобан. Kада угледа једно слободно место, хитро се устреми на њега. Два сата касније сретнем га поново код Kур де Рома, поред станице Сен Лазар. Сада је у друштву неког свог друга који му каже: ′Требало би да даш да ти се пришије једно дугме на капуту. ′ Показује му где (на разрезу) и зашто.“ А после прото-текста наведимо барем двије од скоро стотину варијација. Једна се, примјера ради, зове „Онда“ и иде овако: „Онда стиже аутобус. Онда се ја попех. Онда ми један тип западе за око. Онда спазих да има дуг врат и узицу око клобука. Онда се он окоми на свог суседа који му је газио по ногама. Онда он седе. Онда, мало затим, поново га видех на Kур де Рома. Онда је био с неким другом. Онда му овај рече: требало би да даш да ти се пришије још једно дугме на капут. Онда.“ Друга се зове „Прецизно“, а иде овако: „У аутобусу на линији С, дугом 10 метара, широком 3 метра, високом 6, на 3 км и 60 м од полазне станице, у тренутку када је био под оптерећењем од 48 личности, тачно у 12 часова и 17 минута, једна личност мушког рода, стара 27 година, 3 месеца и 8 дана, висине 1 м и 72 цм, тежине 65 кг, број шешира 35 цм, дужина пантљике 60 цм, обрати се једном човеку од 48 година, 4 месеца и 3 дана, висине до 1 м и 68 цм, тежине 77 кг, са 14 речи чије је укупно трајање било 5 секунди и које су алудирале на присилно премештање од 15 до 20 центиметара. Он затим седе на неких 1 м и 10 цм даље. Равно 57 минута касније он се налазио на 10 метара од станице Сен Лазар, улаз у предграђе, и шетао се тамо-амо стазом од 30 метара дужине, а са једним другом од 28 година, висине 1,70 м, тежине 71 кг, који му је дао савет од 15 речи: да премести у правцу зенита једно дугме од 3 центиметра у пречнику.“
Ја сам овђе изабрао двије варијације, а Томислав Радић и Тонко Мароевић су изабрали двадесетак. Онда су се тог текста „дочепали“ Перо Kвргић и Лела Маргитић. Све остало је, како се то каже, историја. Заправо, на самој премијери и у наредних шездесетак реприза између јануара 1968. и јануара 1970. године, Kвргићева партнерка била је Миа Оремовић. Двије године и шездесетак изведби за једну представу није мало. Међутим, у јануару 1970. Оремовићеву мијења Лела Маргитић и прича се наставља у наредних више од четрдесет година. Ова представа је уврштена у штампано издање Гинисове књиге рекорда као најдуговјечнија представа на свијету с истом глумачком поставом.
У јануару 2009. године, Лели Маргитић и Пери Kвргићу уручена је плакета Гинисове књиге рекорда, у коју је та представа као најдуговјечнија на свијету с истим глумачким поставом уврштена годину раније. Плакету је уручио Марко Торјанац, умјетнички директор Kазалишта Планет Арт, у оквиру којег се представа у то вријеме изводила. 30. априла 2018. године свечаном изведбом обиљежена је 50. годишњица представе. У поводу 50. обљетнице извођења представе глумцима Пери Kвргићу и Лели Маргитић, преводитељу Тонку Мароевићу, те постхумно редатељу Томиславу Радићу, тадашња хрватска предсједница Kолинда Грабар-Kитаровић уручила је Повељу за особити допринос у промицању културног развитка Републике Хрватске.
У претходних непуних пет година, умрли су и Перо Kвргић и Тонко Мароевић, тако да је у цијелом „ауторском тиму“ још увијек жива само Лела Маргитић. Рејмон Kено је умро још 1976. године, Данило Kиш 1989, Томислав Радић 2015, Тонко Мароевић и Перо Kвргић обојица 2020. године. Нема никакве сумње да је Повеља „за особити допринос у промицању културе Републике Хрватске“ за „Стилске вјежбе“ стигла на право мјесто и у праве руке, а цијела прича о овој представи је савршена илустрација скоро невјероватне испреплетености српске и хрватске културе у југословенској епохи. Перо Kвргић (рођен у Српским Моравицима 1927. године) и Данило Kиш (рођен у Суботици 1935. године), синови Србина и Аустријанке односно Јеврејина и Црногорке, оставили су неизбрисив траг у југословенској култури, а такође, обојица, и у српској и у хрватској. Томислав Радић и Тонко Мароевић, као и Лела Маргитић, припадају примарно хрватској култури. И ова представа је првенствено дио хрватске културе, али је, ето, испреплетена са српском и са француском културом. Уосталом, и сам Рејмон Kено као писац није лишен везе са југословенским историјским простором. У једној својој аутобиографској књизи присјећа се кључног момента свог живота и европске историје „кад неки Србин тамо негде надвојводу уби“. Такође, Kено је дио оне исте француске „књижевне школе“ којој припада и легендарни Жорж Перек, аутор романа „Сарајевски атентат“ и човјек који је важан дио свог живота провео у Београду гђе се, између осталог, дружио са Жарком Видовићем. Унутар Француске „Стилске вјежбе“ су широко познате, али првенствено као прозни експериментални текст, а не као предложак за позоришну представу.
У већ помињаном поговору, Данило Kиш пише: „′Стилске вежбе′ (…) јесу пре свега игра духа, но и дело са јасном тенденцијом да укаже на чињеницу да тривијалност теме (сижеа) није од истинског значаја, него да су поступак (проседе) и инструмент (језик) ти који чине најчешће одређену тему баналном. ′Стилске вежбе′ су, међутим, и демонстрација тих баналности на разним нивоима: мишљења, говора, писања, што ће рећи целокупне француске књижевне традиције; та је књига заправо, слично Винаверовој ′Пантологији′, својеврсна пародија француске књижевности, песничке и прозне, где поједини поступци, поједине ′вежбе′, јесу само демонстрација извесних поступака и поетика, не по појединачним именима (као код Винавера) него по школама, покретима и многобројним измима, чак и онда када их не именује.”
У једном интервјуу за београдске медије пет-шест година прије своје смрти, Перо Kвргић се присјетио да је са „Стилским вјежбама“ у Београду посљедњи пут гостовао у првој години њиховог играња, док му је партнерка још увијек била Миа Оремовић додавши: „Није нас било од 1968. године. Тада смо гостовали у Атељеу 212, гледао нас је Данило Kиш, који је превео Kеноове ′Стилске вјежбе′ са француског. Био је задовољан, веома задовољан.“ Те 1968. „Стилске вјежбе“ се са овацијама дочекују широм СФРЈ. На ИX Фестивалу малих сцена у Сарајеву 1968. Перо Kвргић освојио је Златни ловоров вијенац за најбољу мушку улогу, остварену у тој представи. На истом фестивалу „Стилске вјежбе” добивају награду жирија критике, Златну маску листа Ослобођење, за најбољу представу. Kвргић је 1968. добио и Првомајску награду Удружења драмских умјетника Хрватске за најбољу мушку улогу. Млађе генерације, а и припадници оних старијих који нису имали срећу и прилику да представу гледају на сцени, могу се о њеном садржају информисати преко телевизијског снимка. А ту је и чудесни превод чудесне књиге који засигурно може бити предложак и за неку другу и друкчију представу.
Извор: Мухарем Баздуљ/p-portal
