У језику поезије, где се свака реч мери, ништа није обично и нормално, била је јасна пољска песникиња Вислава Шимборска у предавању по добијању нобелобе награде 1996. године
Када је песникињи, есејисткињи, критичарки и преводитељки Вислави Шимборској (2. јул 1923, Корник – 1. фебруар 2012, Краков) додељена Нобелова награда за књижевност 1996. године један од првих који јој је честитао био је Чеслав Милош. Милош, такође нобеловац, поручио јој је да је “то што се догодило јако добро, јер потврђује положај пољске поезије” и додао је, помало у шали, да саосећа са њом јер ће морати да напише предавање које ће одржати у Стокхолму. Славна, вољена и често превођена песникиња, којој велика светла нису баш пријала, своје предавање насловила је “Песник и свет”.
***
Кажу да је прва реченица у сваком говору увек најтежа. Добро, ево је већ за нама. Али имам утисак да ће реченице које следе као што су трећа, шеста, десета и тако даље, све до последњег ретка, бити једнако тешке, пошто би требало да говорим о поезији. Ретко причам о томе, скоро никада. А кад год сам нешто рекла, увек се ту провлачила сумња да и нисам баш добра у томе. Зато моје читање неће бити дуго. Свака несавршеност лакше се подноси ако се даје у малим дозама.
Савремени песници скептични су, чак и сумњичави, можда посебно, према себи. Нерадо јавно признају да су песници, као да се тога помало стиде. Али у наше бучно доба много је лакше признати сопствене грешке, бар оне импресивно упаковане, него препознати сопствене предности, јер су скривене дубље и никада им се потпуно не верује… Када попуњавају упитнике или ћаскају са странцима, то јест када не могу да избегну да открију своје занимање, песници радије користе општији појам “писац” или то “песник” замене називом било ког посла који обављају поред писања. Вест да имају посла с песником бирократе и сапутници у аутобусу примају с благом неверицом или забринутошћу.
Претпостављам да филозофи могу да се сусретну са сличном реакцијом. Ипак, они су у бољој позицији, пошто су најчешће у прилици да своју професију оките академским звањем. Професор филозофије, е то звучи много респектабилније. Али професора поезије нема. То би, на крају крајева, значило да је поезија занимање које захтева посебне студије, редовне испите, теоријске чланке са додатим фуснотама и, коначно, церемонијалну доделу диплома. А то би значило, у супротном, да листови хартије исписани најлепшим песмама нису довољни, да је неопходно, пре свега, неко парче папира са печатом. Сетимо се, понос руске поезије, будући лауреат Нобелове награде, Јосиф Бродски, управо је зато био осуђен на прогонство. Сматрали су га “паразитом” јер није имао званичну потврду којом му је било допуштено да буде песник.
Имала сам, пре неколико година, част и задовољство да лично упознам Бродског. И приметила сам да је он, међу свим песницима које познајем, волео да назива себе песником. Ту реч је изговарао без задршке, чак са неком пркосном лакоћом. Мислим да је то због суровог понижавања које је преживео у младости.
У срећнијим земљама, где се људско достојанство не нарушава тако лако, песници желе, наравно, да им дела буду објављена, читана и схваћена, али они сами нимало или тек мало чине да се издвоје од других људи. А не тако давно, у првим деценијама нашег века, песници су волели да шокирају екстравагантном одећом и ексцентричним понашањем. Али то је увек био само спектакл за јавност. Увек би дошао тренутак када песник затвори врата за собом, збаци све те огртаче, ђинђуве и други поетски прибор и стоји ћутке, чекајући самог себе над још неисписаним листом хартије. Јер то је све што је стварно важно.
Карактеристична ствар. Многи биографски филмови о великим научницима и великим уметницима и даље се снимају. Амбициознији редитељи настоје да веродостојно прикажу стваралачки процес који је довео до важних научних открића или настанка најпознатијих уметничких дела. Рад неких научника се може успешно приказати: лабораторије, разни инструменти, покретни механизми у стању су да задрже пажњу гледалаца. Осим тога, тренуци неизвесности да ли ће експеримент, поновљен по хиљадити пут уз само незнатну модификацију, најзад донети очекивани резултат веома су драматични.
Филмови о сликарима могу бити спектакуларни, можете поново да креирате све фазе стварања слике од прве линије до последњег додира четке. Филмови о композиторима испуњени су музиком, од првих тактова које стваралац чује у себи до зреле форме дела писаног за инструменте. Све то је и даље наивно и не говори ништа о оном чудном стању духа популарно званом инспирација, али бар има шта да се види и чује.
Песници су најгори. Њихов рад је безнадежно нефотогеничан. Човек седи за столом или лежи на софи, гледа нетремице у зид или плафон, с времена на време напише седам редова, које прецрта после четврт сата, и опет прође сат у коме се ништа не дешава… Ко би могао да издржи да гледа тако нешто?
Споменула сам инспирацију. На питање шта је, да ли је има, савремени песници дају околишајуће одговоре. Не зато што никада нису осетили корист од овог унутрашњег импулса. Разлог је другачији. Није лако објаснити некоме нешто што ни сам не разумеш.
И ја, када ме повремено питају за то, суштину ствари остављам по страни. Али мој одговор је следећи: инспирација није искључива привилегија песника или уметника уопште. Постоји, постојала је, увек ће постојати одређена група људи које инспирација походи. То су сви они који свесно бирају свој посао и раде га са страшћу и маштом. Има таквих лекара, има таквих васпитача, има таквих баштована и стотину других професија. Њихов посао може да буде непрестана авантура, све док у њему налазе нове изазове. Упркос тешкоћама и неуспесима, њихова радозналост не јењава. Са сваким решеним проблемом појављује се рој нових питања. Инспирација, шта год била, долази из константног “не знам”.
Таквих људи нема много. Већина становника Земље ради да би зарадила за живот, раде јер морају. Они свој посао не бирају из страсти, животне околности га бирају за њих. Рад који се не воли, рад који је досадан, цењен само зато што други немају ни толико, једна је од најтежих људских беда. И не делује да ће наредни векови донети неку срећну промену набоље.
И тако, иако песницима можда одузимам монопол на инспирацију, ипак их стављам у малу групу изабраника судбине.
Овде, међутим, код слушалаца могу изазвати извесне недоумице. Разни мучитељи, диктатори, фанатици, демагози који се боре за власт са неколико гласно узвикиваних парола такође воле свој посао и такође га раде са преданом домишљатошц́у. Па да, али они “знају”. Они знају, а оно што знају довољно им је једном за свагда. Ништа више од тога их не занима, јер би то ослабило снагу њихових аргумената. И сво знање које не поставља нова питања брзо постаје мртво, губи температуру погодну за живот. У најекстремнијим случајевима, као што је познато из древне и модерне историје, може бити чак и смртоносно за друштва.
Зато тако много ценим две речи: “не знам”. Мале, али са моћним крилима. Проширивање наших живота на области које су унутар нас и области на којима се наша мала Земља држи. Да Исак Њутн није рекао себи “не знам”, јабуке у његовом врту би могле да му падају као град пред очима, а он би се у најбољем случају сагнуо и са уживањем их појео. Да моја земљакиња Марија Склодовска-Кири није рекла себи “не знам”, вероватно би постала професорка хемије у интернату за девојчице из добрих кућа, а живот би јој прошао у овом иначе угледном послу. Али она је у себи понављала “не знам” и те речи су је довеле, не једном него двапут, у Стокхолм, где се немирни духови који трагају награђују Нобеловом наградом.
И песник, ако је прави песник, мора у себи да понавља “не знам” изнова и изнова. Он сваком песмом покушава да нађе одговор, али чим стави тачку, оклева, већ почиње да схвата да је тај одговор привремен и сасвим недовољан. Зато увек изнова покушава, а онда те даље доказе његовог незадовољства самим собом историчари књижевности причврсте великом спајалицом и назову их “достигнућа”…
Понекад сањам о неостваривим ситуацијама. На пример, у својој смелости замишљам да имам прилику да разговарам са Проповедником, аутором тако потресне јадиковке над узалудношћу свих људских подухвата. Наклонила бих му се веома дубоко, јер је он један од најзначајнијих песника, бар за мене. Али онда бих га ухватила за руку.
„Ничег новог под сунцем“, написао си, Проповедниче. Али и сам си рођен нов под сунцем. А и песма чији си творац нова је под сунцем, јер је нико пре тебе није написао. И сви Твоји читаоци су нови под сунцем, јер они који су живели пре вас нису могли да је прочитају. Ни чемпрес у чијој си хладовини седео није растао ту од постанка света. Започео га је неки други чемпрес, сличан Твом, али не баш исти. И, штавише, хтела бих да те питам, Проповедниче, шта ћеш сада да напишеш под сунцем. Постоји ли нешто што ће употпунити Твоје мисли, или си у искушењу да противречиш некима од њих? У својој претходној песми видео си радост, шта ако пролази? Па можда ће твоја нова песма под сунцем бити о томе? Да ли већ имаш белешке, прве скице? Не можеш да кажеш: “Све сам написао, немам шта да додам”. Ниједан песник на свету то не може да каже, а камоли тако велики као што си Ти.
Свет, шта год ми о њему мислили, престрављени његовом необухвативошћу и личним осећањем беспомоћности спрам њега, огорчени његовом равнодушношћу према појединачним патњама људи, животиња, а можда и биљака, јер како можемо да будемо сигурни да су биљке ослобођене патње; шта год мислили о његовим пространствима пробијеним зрацима звезда, звездама око којих смо неке планете тек почели да откривамо, планете већ мртве? Још мртве? једноставно не знамо; шта год мислили о овом несагледивом позоришту за које имамо карту, али карту чије је важење смешно кратко, ограничено на два одређена датума; шта год мислили о овом свету, то је запањујуће.
Али у епитету “запањујуће” је скривена логичка замка. Запањени смо, уосталом, оним што одступа од неке познате и општепризнате норме, од неке очигледности на коју смо навикли. Али ствар је у томе да тако очигледног света уопште нема. Наше чуђење постоји по себи и не произилази из поређења са ма чим другим.
Здраво за готово, у свакодневном говору, који се не хвата за сваку реч, сви користимо изразе: “обичан свет”, “обичан живот”, “обичан ток догађаја”… Међутим, у језику поезије, где се свака реч мери, ништа није обично и нормално. Ниједан камен нити облак над њим. Ни дан ни ноћ за њим. А, поврх свега, ничије постојање на овом свету.
Изгледа да ће песници увек имати много посла.
Пише: Вислава Шимборска
Извор: нобел.орг
Приредио и превео: Матија Јовандић
