Годинама вешто пласирани наративи о угроженој независности државе Црне Горе, националним поделама, о проглашавању аутокефалности зарад заокруживања стабилности државе са свесношћу о њиховим друштвеним консеквенцама, градио се пут у политику подела водећи до реакционарних дискурса усмерених против политике саме. Кулминација бумеранг ефекта се десила коначним падом Мила Ђукановића, а чему је још претходило рушење спорног Закона о слободи вероисповести. У општој фрагментарности и разломљености на непрегледно много наратива, хибридност језика као рефлекса хибридног режима, постао је синоним за политику подела.
Интерпретација чињеница представља директан облик политичке комуникације како самих странака у Црној Гори тако и архиве која институционално, колоквијално речено, најдуже памти – архиве оличене у Митрополији Црногорско-приморској. Историјска тежина даје дубину и снагу порукама које шаље ова институција како својим верницима тако и широј популацији. И она, заправо, има најважнију улогу у победи над језиком политике Мила Ђукановића, која се његовим падом потпуно не завршава, јер свест памти, само уколико буде јасно изашла из оквира својих убеђења, а која нису богословска. У овом тексту покушаћемо оквирно да прикажемо дешавања између званичних наратива Цркве и политичких актера, где се употребљавају различита језичка средства помоћу којих се стварају и активирају одређени оквири у којима се унутар жељеног дискурса предочава један исти догађај – литијске шетње, којима је претходило усвајање Закона о слободи вероисповести, као и кулминацијски догађај пада режима Мила Ђукановића. Кроз анализу примера, покушаћемо да разумемо сложене процесе којима се наративи конструишу и делују у друштву, те њихов утицај на појединца и колектив, а самим тим и како су се Црква и држава бориле кроз властите наративе.
Политичко-идентитетска подела је концепт којим је политика Мила Ђукановића манипулисала грађанством, а која је оличена у подели на различите групе на основу њихових политичких уверења и идентитета. Поделе укључују различите факторе, рачунајући идеологију, културу, религију, етничку припадност, језик. У Црној Гори се фундаментална подела заснива на националној основи.
Политичко-идентитетска подела може да буде дубока и да доведе до знатног конфликта у друштву, нарочито када је подела јака, јер тада људи могу да виде своје сопствено опште добро и интересе као опозицију интересима других група. Ово може да доведе до подстакнутог политичког конфликта, парализације одлучивања и слабљења демократских процеса. Кључно за разумевање политичко-идентитетске поделе је да она не мора увек да буде јасна или једноставна. Многе групе и људи могу да имају комплексна и променљива политичка уверења и идентитете, јер идентитет је слојевит на много различитих нивоа, и могу да се преклапају са другим групама и људима. Све ово може да ослаби поделе или да доведе до нових и неочекиваних облика сарадње и солидарности, што се у Црној Гори показало као контра ефекат који дотадашња власт није очекивала. И што јесте кључ њеног даљег кретања.
Када говоримо о почетку анализирања наратива који су праћени од стране и једних и других актера најподесније би било почети од оних који су у том тренутку били на власти и који су заправо иницирали улазак у сукоб са Митрополијом Црногорско-приморском. СПЦ у Црној Гори заиста је била чинилац који је дефанзивно реаговао на све што се дешавало у периоду претходне две деценије па тако логичан след анализе захтева да видимо изјаве људи који су нападали ову Институцију, а које су најпрецизније и најподесније за разумевање контекста и изузетно добро приказују идеје које су изнели политички чиниоци како би повећали политичку мобилизацију и самим тим хомогенизовали ,,своју” групу.
У изјавама Мила Ђукановића видимо сталну потребу за доказивањем постојања црногорске нације и понављањем анти-српског наратива на коме жели да гради црногорску националност. То можемо посматрати и кроз призму саме његове личности која је у току историје имала више конфузних политичких, етничких и идеолошких лица која су се врло често мењала. Он алудирањем на осећаје поводом националне припадности такође покушава да самопотврди своју позицију која је ишла од некога ко је склон мењању застава иза свог лика. Изјава Мила Ђукановића: „Црногорска нација стварана је вековима, кроз борбу за слободу и независност, и ми смо наставили ту традицију и обавезујућу историјску мисију”, (изјава за РТЦГ, новембар 2020. године) еклатантан је пример злоупотребе националног идентитета у циљу збрајања изборних гласова и очувања позиције власти. Након перманентног понављања оваквих матрица постаје нам разумљиво како је могуће да се догоди да странка попут СДП-а буде представљена као „херој демократизације.“ Ђукановић је користио већ познате матрице које су њега раније издигле као „шампиона демократије“ и, касније, као „државотворца“ и „оца нације“.
Неопходно је нагласити да наратив који је користила владајућа партија није сам по себи био заокружен. Демократска партија социјалиста и на њеном челу Мило Ђукановић били су свесни да национални идентитет Црногораца није довршен процес те је изнова морало да се покреће питање истог. Тежња ка сталном потврђивању управо је довела до оволико честог спомињања наратива склоним политичкој функцији стварања нације.
Неретко је наглашавано да би заправо довршавање овог чина био обрачун са СПЦ која је представљена као странац на територији Црне Горе. Основни проблем код оваквог принципа градње националних темеља заправо је што се новонастала нација базира на противљењу и антиподу српском, па су тиме и темељи таквог друштвеног конструисања неодрживи. Допуњавање овог наратива ишло је кроз историјске фалсификате и коришћење озбиљне манипулације и полуистина које су сервиране у сврху хомогенизације корпуса окупљеног око гласачког тела Демократске партије социјалиста и партија сличног размишљања. У директном обраћању Митрополије или од стране људи који су били на најважнијим местима у истој, можемо да видимо како је Митрополија за мобилизацију својих верника искористила наративе позиције. Црква је гледала да се огрне како законодавном тако и историјском димензијом које су заиста биле изузетно наклоњене чињеницама и аргументима које је уверљиво износила својој циљној групи. Велика питања која су директно била уперена против српског народа и верника саме СПЦ-е били су ударци који су се скупљали годинама што је кулминирало након Закона после ког су уследиле саме литије.
Ђукановићев приступ питању утицаја СПЦ-а је био израз његовог политичког ривалства са Србијом, самим тим и са српским националним бићем у Црној Гори, а не бриге за добробит Црне Горе. Током свог политичког мандата и кампања, развио је наратив о угроженој независности Црне Горе од стране Србије, у политичким наукама познатог као класично конструисање спољног непријатеља.
Он је тврдио да Србија жели да врати свој утицај над Црном Гором, те да се ово очитује у различитим облицима притиска и утицаја, укључујући и притисак путем Српске православне цркве и с тога се мора борити против свих облика утицаја како би се сачувала независност државе. Наглашавајући да је Црна Гора земља која има свој идентитет и културу, да се мора борити против свих покушаја да се тај идентитет и култура униште или потисну, често је у својим јавним наступима говорио да је Србија била против независности Црне Горе и да је подржавала политику која је ишла против црногорских интереса. Оно што му је ишло на руку јесте ојачавање своје политичке позиције стварањем напетости између две земље. Црква се поставила као она која очекује да функционишу државне институције, да владају закони и Устав и да у том смислу нема злоупотреба на штету грађана. Она сама, у том погледу, понудила је афирмацију секуларних вредности. Али не оних секуларистичких, идеолошки радикалних, који желе друштво без присуства Цркве, него оних правих, записаних у Уставу ЦГ, који подразумевају институционалну одвојеност Цркве и државе, али и сарадњу по многим важним друштвеним питањима, која се тичу бољег живота, како на економском плану, тако и на плану јавног морала и друштвене етике. Позив на поштовање Устава је присутан на обе стране, онда када је некој од њих то исто позивање одговарало у датом тренутку. У јавним изјавама наглашавано је да Црква не жели да се меша у политику, али да држава крши Устав и основна људска права, те да је она изазвана на протест.
На другој страни, Мило Ђукановић је користио појам секуларне државе и њене раздвојености од Цркве, пренебрегавајући чињеницу да секуларна држава није антицрквена, већ религијски неутрална. Говорећи да секуларизам као политички став заговара одвојеност Цркве или религије од државе и јавног живота, стварао је анимозитет грађанске опције у Црној Гори према Цркви. Док су на другој страни, црквени представници објашњавали да се сам појам користи да означи друштвени и политички систем у којем се религијске институције не мешају у политику и власти не утичу на верске обичаје и веровања и да се сам секуларизам може разумети као идеја која заговара слободу савести, то јест, право сваког појединца да слободно изражава своју веру или атеизам без присиле или дискриминације.
Изјаве представника Митрополије су биле на фону тога да секуларизам промовише равноправност свих грађана, без обзира на њихову веру или атеистичко уверење, што је утицало на лакшу политичку мобилизацију грађана, а тиме је Црква успела да побуђује на терену приче о праву и Уставу саме државе што би више представљало терен на коме би радије играла држава, може се рећи да је Црква успела колоквијалним речником да, поред убедљивих победа код куће, однесе бодове и на гостујућем терену. У многим земљама широм света, секуларизам се сматра кључним елементом модерног друштва. То је посебно важно у друштвима у којима постоји велика верска разноликост, јер се на тај начин осигурава да се верске разлике не користе као извор конфликта и дискриминације. Црква је у овом случају била принуђена да брани своју аутономију од секуларне државе. Глорификацијом патерна који перманентно наглашавају овакву матрицу, као и сталним подсећањем представника митрополије да је Црква одвојена од државе, Црква у Црној Гори је бранила идентитет секуларне државе.
У том тренутку Цркви није преостало ништа друго већ да се бори за своју имовину и положај у секуларној држави,а који су директно били угрожени. Тај опстанак је једино било могуће одбранити на основу политичких потеза и уласка у борбу на политичком терену који је у одређеном тренутку био једино могуће решење за Митрополију. Позиција у којој једна верска заједница мора да брани демократију и секуларизацију заиста је ретко виђена појава у друштвеним процесима и то нам заправо даје бољи увид у степен угрожености Цркве у држави Црној Гори у тренутку пре и после изгласавања спорног Закона.
Митрополија црногорско-приморска се држала у целокупној кризи произведеној у Црној Гори као она која објашњава како је дошло до директног судара са владајућим режимом који заправо постаје синоним за државу. Оно што је важно нагласити је да Црква користећи термин ,,светиње’’ не ограничава своју мобилизацијску моћ већ се под светињама обраћа и оном делу грађана за кога су светиње објекти других верских заједница. Светиње заиста узимају метафоричку нијансу за све оно што је битно људима: био то језик, породица, традиционалне вредности, систем живота или први синоним оличен терминима као што су цркве, манастири или други верски објекти. Овакав наратив се показао као изузетно добро осмишљен јер је произвео активно учествовање у друштвеним процесима у Црној Гори. Из свега наведеног видимо да људи када осећају да је један наратив важан и да има моћ да промени свет, он може да их мобилише да дејствују у складу са тим наративом. На пример, идеја о правди или слободи може мотивисати људе да се боре за те вредности, чак и када им је тешко. Наратив по својој функцији има моћ да мења размишљање самог друштва и, као такав, бива препознат од стране организација које желе да комуницирају са одређеном циљном групом. Парафраза реченице аутора из области друштвених наука, Дениса Хермана, да наратив може бити ренесансан и може бити носилац промена (Херман, Д. 1999) најбоље објашњава претходно наведено. Овде се види директна повезница и паралела са политичким наративом који такође може бити ренесансан у одређеном политичком тренутку. Нашу епоху не карактерише толико велики, свеобухватни наратив, већ вишеструки, ком није потребан ауторитет или смисао, а који нас у својој фрагментарности доведу ди жељеног, углавном до погрешног доминантног наратива.
Није велика мудрост рећи да, кроз историју, угрожавамо оне због којих се осећамо угрожено. И то је власт у Црној Гори добро осетила. Појединац је одувек био угњетаван и искоришћаван од стране оних који су били на власти. Митрополија црногорско-приморска искористила је тренутак и извела маргиналног човек на сцену, уводећи га у историјски догађај у ком, појединац постаје онај који може да утиче на стварност.
„Митска конструкција се може тумачити као одговор на неку претњу, или као готово нагонска реакција на осећање угрожености.” (Политички митови и митологије, Р. Жирарде) Тако мала група у осећају угрожености бива јача. Феномен угрожености мале групе је феномен у ком мала група поседује јачу групну кохезију и узајамну подршку, добро је истражен у социјалној психологији и познат је као ефекат угрожености мањине. Таква солидарност може довести до јачег јединства и привржености унутар групе. Та појединачна свест кулминирала је на последњим изборима и показала моћну улогу појединца, нарочито онда када бива мобилисан у групи која може јаче и више да мења стварност. А данашња стварност је да се промена десила и да угроженост или нестајање државе, нестајање једног народа, били то национални Црногорци или Срби, била то Митрополија (катакомбе су музеји), била то прича о грађанској држави није објективна опасност. Митске конструкције морају да се сруше и да се крене у изградњу заједничког живота, без ситних интереса. Наравно да није добро рушење свих митских конструкција, а поготово оних које су се показале као плодотворне и сврсисходне у градњи слободног човека који „не љуби ланце“. Наративи нам заиста у великом броју случаја могу открити ширу и дубљу слику, а они као чињенично стање заиста одређују пулс група којима су упућени. Пратећи наративе у току ових историјских догађања врло јасно можемо видети да су одређене конструкције и матрице уперене против Цркве и српског народа као колеткивних криваца за нестабилност друштва заиста конструкције које су чињенично биле плод опасне имагинације, а посредно и инструментализације политичког деловања кроз слање порука од стране бившег председника Црне Горе, Мила- не поновило се.
Јелена Петровић и Никола Узелац
Извор: Преокрет
