Пише: Вељко Ђурић Мишина
Аутор књиге „Степинац и геноцид над Србима у НДХ” с правом поставља један број питања чији одговори зависе само од отварања архива у Ватикану, а тичу се НДХ.
Улога Римокатоличке цркве и надбискупа загребачког Алојзија Степинца у затирању српског народа у Независној држави Хрватској (1941–1945) није била одвећ занимљива тема у српској историографији. Слабо је и неубедљиво правдање да је о томе Виктор Новак објавио „Magnum Crimen”.
Судбина српског народа у НДХ је у доброј мери позната, али није до краја разјашњена, нарочито у квантитативним размерама страдања. Основни разлози за то налазе се у усташком затирању трагова својих злочина над Србима и у комунистичкој политици релативизације и заборава, због прокламованог „братства и јединства”. Ни улога Римокатоличке цркве у контексту политике хрватских странака према јужнословенској краљевини и нарочито српском народу, и поред десетине радова различитих квалитета и обима, није потпуно разјашњена.
Предраг Илић, политиколог и доктор правно-политичких наука, стекао је својим радовима завидно место у историографији. Његово основно интересовање јесте Римокатоличка црква у Краљевини Југославији и Другом светском рату, што потврђују два веома вредна рада: „Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату” (Београд, 1995) и „Степинац и Холокауст у НДХ” (Београд, 2018).
Остајући у оквирима свог вишедеценијског научноистраживачког пројекта, Илић је недавно објавио тротомно дело под насловом „Степинац и геноцид над Србима у НДХ” (Нови Сад – Београд, 2024, стр. 385+379+484), Сам наслов указује на садржај, а иначе је у „Политици”, од 18. септембра до 7. октобра прошле године, излазио фељтон под наднасловом „Идеолошка пропагандна припрема геноцида у НДХ”, што је део ове тротомне књиге.
Илић је у средиште своје студије ставио надбискупа загребачког Алојзија Степинца, председавајућег Бискупских конференција и врховног војног викара Независне државе Хрватске и његов однос према српском народу.
Виктор Степинац заклео се као војник аустроугарском цару, као надбискуп Алојзије краљу Александру Карађорђевићу и поглавнику Анте Павелићу. Није прихватио Јосипа Броза иако му је по завичају и народности био најближи.
Хрватска јавност надбискупа велича кроз известан број историографских радова и кроз огромну католичку хагиографију (чије је темеље поставио геополитичар Иво Пилар, а остварују савремени становници Каптола у Загребу). Срби га доживљавају као клеронационалисту, србофоба и саучесника у усташком злочину.
Илићева студија је подељена у три дела. Први има наслов „Црквено-политички погледи и деловање надбискупа Степинца у Краљевини Југославији”, друга „Геноцид над Србима у НДХ” а трећа „Надбискуп Степинац и геноцид над Србима у НДХ током 1941”.
Први том је посвећен Степинчевој биографији, његовим црквено-политичким и политичким ставовима и деловању последњих година Краљевине Југославије са столице надбискупа загребачког. Посебан део односи се на његове ставове према Србима, православљу, Српској православној цркви и јужнословенској краљевини.
Наслови другог и трећег дела указују да се аутор временски ограничио на период април–децембар 1941. године, то јест на првих осам месеци постојања НДХ. То се може разумети ако се има у виду чињеница да су већ у то време извршени највећи злочини над Србима, односно да је плански и систематски геноцид усташа над њима испољио све своје битне карактеристике.
Други том садржи генезу, хронологију и најважније карактеристике затирања Срба спровођеног током 1941. године.
Трећи том посвећен је надбискуповом односу према Независној држави Хрватској и према затирању Срба у њој. Овде треба нагласити да се прва два тома Илићеве књиге могу читати и као засебне књиге, односно монографије, али да се трећи том не може исправно разумети без познавања претходна два.
У сва три тома лако је уочљива анализа дневника, који је водио сам надбискуп или његови секретари (под његовим надзором). Студија обилује бројним наводима из ондашње усташке и црквене штампе. Посебну вредност представља коришћење богате архивске грађе која се чува у хрватским архивима (готово непознате српским историчарима) и обимне литературе.
Полазећи од наведене архивске грађе и литературе, Илић, први пут у нашој историографији, детаљно анализира Степинчеве прве сусрете са поглавником НДХ Павелићем, затим Степинчев однос према крвавом затирању СПЦ у НДХ, као и његову улогу у организовању прве две бискупске конференције у НДХ, које су на специфичан начин дале подршку усташкој владавини.
Посебно место у овој књизи има поглавље „Закључак”, у коме аутор даје завршну и заокружену анализу Степинчевог понашања у контексту геноцида над Србима и над Јеврејима и Ромима. И својим чињењем и, још више, својим нечињењем, надбискуп загребачки је одбацио основне темеље хришћанског учења, приклонивши се политичкој идеологији и злочиначкој пракси усташког покрета (а коју је, уз њега и због њега, прихватио знатан део хрватског народа).
Аутор с правом поставља један број питања чији одговори зависе само од отварања архива у Ватикану а тичу се НДХ. Кад је реч о хрватским архивским фондовима, треба нагласити чињеницу да оригинал надбискуповог дневника још увек није доступан професионалним историчарима.
Предраг Илић у одређеним деловима користи право да износи претпоставке о могућим догађајима, које заснива на оном што се претходно десило. Сами потоњи догађаји потврдили су претпоставке.
После ове студије Предрага Илића треба очекивати реакције са разних страна. Уосталом, полемике и расправе доприносе преиспитивању тумачења прошлости. Зато ће и евентуални напади на ову књигу бити корисни у процесу разјашњења живота и дела надбискупа загребачког Алојзија Степинца, а нарочито његовог односа према српско-православном народу.
Извор: Политика
