Подстакнут озлојеђеношћу и незадовољством, хималајска нација кренула је истим путем масовних протеста против политичке корупције и елитизма који су раније прешли Шри Ланка и Бангладеш
Вандана Менон је награђивана новинарка која је извештавала о политичким и културним темама из различитих земаља Јужне Азије
Превео: М.М. Милојевић
Било је потребно свега тридесет шест часова да падне непалска влада. Попут домина које падају широм Јужне Азије, мајушна хималајска нација пратила је кораке Шри Ланке и Бангладеша и постала последња земља у региону која је посведочила народни устанак. Онима који имају између шеснаест и четрдесет година, и који чине скоро половину укупног непалског становништва, било је доста корумпираних политичара и њихове богате деце – „непо беба“ (nepo babies) које се размећу својим раскошним животима преко ТикТока и Инстаграма. Ови видео снимци постали су вирални пре протеста, што је допринело појачавању беса јавности. Погрешно процењени покушај ондашњег премијера К. П. Шарле Олија да угуши протесте забраном друштвених мрежа имао је потпуно супротни ефекат када се младеж земље једноставно прикључила на играчку апликацију која се користи за комуницирање Дискорд како би наставила са организовањем. Непалска дијаспора, укључујући велике таласе економских исељеника у државе попут Индије, где су отишли трагајући за повољнијим приликама, придружила се онлајн састанку.
Када су 8. септембра хиљаде људи изашле на улице, протест против владе брзо је водио насиљу када је полиција отворила ватру, што је на крају довело до погибије најмање педесет људи и рањавања више од хиљаду. Чак и када су почетни извештаји наводили да је број погинулих деветнаест, то је био највећи број страдалих у вези са протестима које је изазвала полиција у једном дану у модерној непалској историји. У бесу, демонстранти су попалили симболе државне моћи, као што су Парламент, Врховни суд, премијерова резиденција, председничка канцеларија и друге владине и страначке зграде, заједно са, дан касније, кућама политичара.
Међународни медији у почетку су извештавали о протестима као и типичном бесу генерације Зед изазваном Олијевом забраном друштвеним мрежа, да би убрзо спознали да је незадовољство много дубље и да проистиче из озлојеђености због корупције, непотизма, економске неједнакости и политичког елитизма.
Непалски лидери можда су могли да игноришу незадовољство јавности, али не може се игнорисати регионални тренд широм Јужне Азије, где млади људи заузимају улице борећи се против своје владе око корупције и изостанка политичке одговорности. Некада моћни лидери нису имали избора него да побегну пред народним незадовољством.
Почело је још 2022. године када су масовни протести на Шри Ланки принудили некадашњег председника Готабају Рајапаксу да напусти земљу. Земља је пролазила кроз жестоку економску кризу и доспела је у ћорсокак пошто су демонстранти месецима позивали Рајапаксу да поднесе оставку пре него што су јурнули на парламент. Пратио их је Бангладеш са својом „Јулском револуцијом“, због које је премијерка Шеик Хасина напустила земљу пошто су велики студентски протести против система квота које стављају у повлашћен положај потомке некадашњих бораца за ослобођење у распоређивању владиних послова прерасли у општенационалне немире. Комисија Уједињених нација за људска права проценила је да је шестсто педесет људи погинуло у насиљу током ових догађаја.
У Непалу, назнаке да се припрема побуна могли су се назрети још у априлу, када сам била у овој земљи извештавајући са протеста који су позивали на повратак монархије. Људи су желели било шта осим владе која је сада збачена. Бес који је избио раније током ове године био је легитиман али није имао јасно исходиште – монархија је била једна од неколико могућности које су преостале на располагању земљи заробљеној у политичку слепу улицу. Оно што се од тада одиграло јесте исказивање дубоког незадовољства нације, ослобађањем накупљених фрустрација према политичкој елити која је монополизовала моћ током претходне две деценије.
Низ превара и корупционашких договора нарушио је јавно поверење, стварајући серију криза одговорности и легитимитета у Непалу. Оли, предводник Непалске комунистичке партије (Уједињених марксиста-лењиниста) или УМЛ, положио је заклетву 2024. године као пети премијер за пет година. Три најистакнутија непалска политичара – Пушпа Камал Дахал (познао као Прачанда), Или и Шер Бахадур Деуба – заправо су се ротирали на овом највишем политичком положају још од 2015. године. Упркос припадности различитим странкама, политичари су прихватали министарске положаје без обазирања на идеологију или политичке програме.
У априлу, један двадесетогодишњи мушкарац рекао ми је да жели да Непал наликује на Шри Ланку и Бангладеш. Како се прашина слегала широм Катмандуа, послао ми је поруку: „Готово“. Уобичајено, Непалци су склони да свој комшилук посматрају ограничавајући се на Индију и Кину, али нови талас масовних протеста у Јужној Азији подстакао их је да свој поглед упуте даље преко субконтинента. Они који су пратили покрете на Шри Ланки и у Бангладешу сагледавали су своју борбу као део заједничке регионалне приче.
Било је конзистентних тема које су се понављале у свим трима државама: масовни бес због корупције, снажна осећања против непотизма и олигархије, младалачко напуштање илузија, економске потешкоће и улога друштвених мрежа и мобилизовању и појачавању незадовољства.
Генерације непалских омладинаца одлазило је из земље да би студирали и радили у иностранству, те да би по повратку затицали установе које је корупција учинила летаргичним а доступне послове малобројним. У Бангладешу, устанак је избио због сличне озлојеђености. Влада је била оптуживана да фаворизује оне који су повезани са владајућом партијом, Авами лигом, за запошљавање у јавном сектору. На Шри Ланки, општи економски колапс извео је људе на улице. Али у сржи свега овога јесте ношење са демократијом.
„Ове демократије нису се припремиле за аспирације омладине“, каже Риши Гупта, коментатор међународне политике и помоћник директора Политичког института Друштва за Азију (Asia Society Policy Institutе). За младе људе, статус кво више није био подношљив, и они су видели ситуацију као знак снажења политичке апатије. Желели су више за себе и своју земљу: глобално поштовање, економске прилике и бољи животни стандард.
Гупта је такође додала да млади људи нису обремењени историјским наслеђем попут старијих генерацији нити да се сећају насилних етничких сукоба који су обликовали историју њихових земаља. Оно што виде је садашњост, коју чине неиспуњена обећања, стагнантна економија и политичке елите које делује имуне на политичку одговорност.
Бангладеш је преживео геноцид и неколико глади када се осамосталио од Пакистана 1971. године. Током више деценија, Бангладежани су гајили снажан осећај поноса због тешко извојеване независности, свог културног идентитета – утемељеног у покрету за неговање бенгалског језика који је отпочео 1952. године – и како су обновили своју нацију. Ипак, политички, земља је заробљена у врзино коло пошто се Хасинова Авами лига и њен огорчени противник – Бангладешка националистичка партија Каледа Зиаја – смењују на власти, стварајући снажне и осветољубиве бинарности у бангладешкој политици. Хасина је на крају однела премоћ и држала је у својим рукама власт последњих петнаест узастопних година пре него што је збачена, те се читава једна генерација не сећа ниједног другог политичког лидера.
Упркос економском напретку, њена владавина постала је синоним за ауторитарност пошто су избори били препуни намештања а опозиција је узнемиравањем и притисцима потиснута на маргину. Групе које се баве заштитом људских права документовале су стотине насилних нестанака људи и вансудска убиства која су изводиле безбедносне снаге, док је Закон о дигиталној безбедности коришћен како би се потиснули незадовољни и ућутали новинари. Корупција је бујала, а олигарси блиски Хасини су се богатили, док је незапосленост омладине у земљи нагло раста.
У случају Шри Ланке, она је била уроњена у грађански рат током скоро три деценије, пошто су се Ослободилачки тигрови тамилског Елама борили за независност тамилске државе против већинске синхалско будистичке државе. Грађански рат окончан је 2009. године, али дубоки друштвени расцепи су опстали. Читаве генерације шриланчанске омладине су збрисане, пошто је рат жестоко онемогућавао економски и друштвени развој. Они који су повезани са центрима друштвене моћи су се богатили, док је растао јаз неједнакости а држава није могла да се позабави системским незадовољствима. Када се економска криза погоршала 2022. године, млади људи су осетили да су им ускраћене прилике – што је развејавање илузија које по много чему личи на озлојеђеност у Непалу и Бангладешу.
Непал је прошао транзициони пут ка демократији од хиндуистичке монархије 2008. године након деценија оружаног комунистичког устанка. Ипак, за омладину ове земље, транзициона обећања остала су неостварена. Ово је генерација која је стасала у демократском систему али је такође била изложена ширем свету преко друштвених мрежа, и млади људи су бележили на које их је све начине њихова земља изневерила.
Размере неједнакости било је тешко прихватити – видети богате Непалце који се размахују својим богатством на друштвеним мрежама само је појачало ресентман и разбуктало већ снажни антикорупцијски пламен. „Упркос томе што сам само спорадични посматрач, почела сам да виђам много објава на друштвеним мрежама и кратких видео снимака о корупцији у Непалу зато што је тако много људи из мог окружења имало интеракције са овом врстом садржаја“, рекла је двадесет петогодишња Шреја Какурел, која је посматрала како се одвија револуција у Катмандуу. „Друштвене мреже постале су за мене и особе попут мене образовна платформа, што је допринело озлојеђености“, каже.
Стога, нова генерација широм Јужне Азије преиспитује наслеђа и захтева промену вођства. Они желе више политичке одговорности и инклузивнију демократију која је саображена њиховим очекивањима.
У Непалу, политички аналитичари упозоравају да је још увек превише рано да се назначи у ком ће се правцу земља кретати, посебно уколико се у обзир узму волатилна прошлонедељна дешавања. На Дискорд серверу, млади демонстранти расправљали су о потенцијалним заменама и некадашња судија Врховног суда Сушила Карки издвојила се као консензуални избор након три дана напетих преговора. Она се заклела као прва жена не месту премијера Непала. Један од њених првих потеза било је распуштање скупштине и објава да ће се нови избори одржати почетком 2026. године.
Карки, која је била мета импичмента покренутог од тадашњег премијера Прачанде 2017. године зато што је одбила да се повинује политичком притиску у вези са наименовањем шефа полиције, деловала је као идеални кандидат да води Непал кроз процес осетљиве демократске транзиције. Војска, која је иступила да заведе мир и посредује у предаји власти, нашла се по први пут у средишњој улози државне политике. Али пукотине су већ почеле да се назиру. Свега два дана након што је Карки положила заклетву, чланови Хами Напал, протестног колектива генерације Зед који је помогао разбуктавање устанка, почели су да захтевају њену оставку након што је наименовала шефове три кључна ресора – за становање, финансије и енергетику – а да се није консултовала са ширим омладинским покретом.
„Постоји извесна енергија коју представља генерација Зед“, каже Гупта. „Они имају право на своје мишљење и идеје за које су се тако жестоко борили. Али како ће они решити ове систематске проблеме? У томе они подбацују. И то је, укратко испричана прича читавог региона“.
По много чему слично Шри Ланки и Бангладешу, непалски масовни покрет изнутра је разорио иструлелу владу и оставио је за собом огољено згариште. Као што је Гупта приметио, настојање за „брзим задовољењем правде“ често ослаби, пошто се придошлице у политички систем брзо нађу у позицији „да суштински одржавају исте системске оквире“.
На пример, у Бангладешу, студентски лидери који су предводили протесте оформили су нову политичку странку – Националну грађанску странку, и сада ће учествовати на изборима у оквиру постојећег политичког система. Нобеловац Мухамед Јанус, прелазни лидер, споро се одлучује на одржавање избора. Он инсистира да је потребно извршити опсежну изборну и институционалну реформу и да је Хасинина влада дубоко компромитовала политички систем. Међутим, његова управа наилази на критике да није способна да одржи ред и поштовање закона. Одржање избора сада је заказано за април 2028. године.
На Шри Ланки, након економске кризе и последичног збацивања Рајапаксе, скупштина је изабрала некадашњег председника Ранила Викремесингеа, који је обављао премијерску дужност у више наврата, да упути земљу према економском опоравку. Међутим, на изборима 2024. године, Викремесинге је поражен пошто је његова странка сагледавана као део политичког естаблишмента који је увео земљу у кризу.
Анура Кумара Дисанајаке, предводник левичарске Националне народне странке (National People’s Party) обезбедио је себи лидерску позицију када је његова странка осигурала историјску победу, добивши двотрећинску већину. То је означило први пут да је једна странка остварила толико убедљиву већину од 1977. године. Важно је нагласити да је преко сто педесет новоизабраних скупштинских посланика бирано по први пут, одражавајући значајне генерацијске помераје у шриланчанској политици.
Међутим, у години која је уследила, његова влада се суочила са снажним критикама пошто није остварила „системске промене“ које су захтевали демонстранти 2022. године. Дисанајаке је оптуживан да се обрачунава са својим политичким противницима – попут Викремесингхеа (Wickremesinghe) – и да није успео да испуни изборна обећања као што је сужавање извршних председничких овлашћења, за чију је злоупотребу оптуживaн Рајапакса.
Посебно, у Непалу, омладина која је збацила систем који их је изневерио можда не располаже нужно планом Бе или алтернативним облицима демократских структура устројеним према њиховим потребама. Монархија, иако су је демонстранти одбацили, помаља се на хоризонту. У ноћи 11. септембра пронеле су се гласине кроз Катманду да би монархија поново могла да покуша да преузме власт. Некадашњи принц престолонаследник, Парас Шах, објавио је изјаву, а његова ћерка, утицајна ТикТокерка, наговестила је на интернету да нешто значајно само што се није десило. Ипак, ноћ је прошла без инцидената, и Непал је изникао из кризе посвећен демократији, без претераног посезања за моћи оружаних снага.
„Ти системи трају дуже него што смо ми живи, знамо да се ствари неће променити преко ноћи“, каже Какурел. Ипак, додаје, садашњи талас посвећености и укључености значи предузимање малих корака у правом смеру свакога дана, посебно разумевањем проблема законских основа демократске транзиције, попут чињенице да је садашња привремена влада уставно ваљана упркос покушајима да се она дискредитује.
То је кривуља учења којој су млади сада посвећени. „Друга ствар коју су друштвене мреже откриле јесте да је омладина у Непалу – укључујући и мене – располагала са врло ограниченим знањима о друштвеним, економским и политичким процесима који стоје иза вођења земље“, додаје. „Осећам да како се будемо кретали унапред да би дигитална писменост требало да буде приоритет не само за омладину, већ и за старије грађане, који можда немају много формалног образовања“.
Док јужноазијске демократије опстају, оне остају окужене сталним изазовима, а циклуси прекршених обећања и изневерених очекивања се настављају. „Уколико наш нови премијер буде сличан претходном, наша земља ће се изнова суочити са истим проблемима“, упозорава двадесетогодишњи Аакаш из Катмандуа.
Али надања надјачавају страховања. „Моја песимистична страна надвладавала је када је посреди унутрашња политика, зато што заиста нисам веровала да смо могли да учинимо било шта да уклонимо ове људе са власти. Заиста сам веровала да ћу провести читав свој живот под влашћу истих „стараца“ са ограниченим формалним образовањем који у наше име доносе одлуке“, каже Какурел. „Али сада, та песимистична страна је умукла… Нисам веровала да су промене могуће. Осећам се оснажено, и осећам снажну наду за будућност наше земље“.
Превод чланка објављује се уз допуштење редакције Њу лајнс магазина
Извор: Њу Лајнс Магазин
