Пише: Урош Митровић
Када је италијански књижевник Филипо Томацо Маринети 1909. године на страницама париског “Фигароа” објавио “Манифест футуризма”, запалио је не само машту уметничке авангарде већ и симболично бацио шибицу на темеље тадашњег друштвеног и културног поретка. Позиви да се “униште музеји, библиотеке и академије сваке врсте” и да се одлучно прекине веза с прошлошћу представљали су тада праву радикалну побуну — жесток отпор према устаљеним традицијама и вредностима прошлих времена. Маринетијеве речи, нажалост, нису остале само у домену уметничке провокације. Његов футуризам, са својим милитантним заносом и презиром према прошлости, наишао је на плодно тло у идеологији која ће ускоро прерасти у фашизам. А сви знамо како се та прича завршила.
Више од једног века касније, неки нови “футуристи” — предвођени технолошким милијардерима, трансхуманистима, десничарским идеолозима и заговорницима “великог ресета” — на сличан начин желе да сруше постојећи поредак и његове институције, али не у име уметности, већ у име технологије, алгоритама, вештачке интелигенције и глобалне дигиталне и финансијске контроле. И они, попут Маринетија, верују да будућност не може да се роди без одлучног раскида са прошлошћу — само што су данашњи музеји сервери, а библиотеке подаци које треба преписати, обрисати или закључати иза шифрованог кода. Универзитети су, као и пре једног века, и данас изложени нападима амбициозних идеолошких “мрачњака”. Нешто од тог обрасца препознаје се и код нас у Србији ових месеци, у бруталном начину на који се Вучићева власт и његова машинерија опходе према студентима и универзитетима.
У контексту нове, мрачне будућности која се можда надвија над читавим човечанством, тешко је заобићи америчког председника Доналда Трампа — данас највидљивијег заговорника идеје да се кључне друштвене, државне (па и глобалне) институције темељно преобликују. Његови отворени сукоби са универзитетима у САД, које оптужује за идеолошку пристрасност и подстицање подела, део су шире кампање у којој се, под изговором борбе против “затрованих институција”, подрива академска аутономија, а образовање претвара у простор политичког обрачуна.
Нису, међутим, само универзитети на удару. У Америци се обликује невидљива мрежа идеолога, инвеститора и технократа окупљених око визије која тежи дубокој и системској трансформацији друштва заснованој на централизованој контроли, технолошкој доминацији и новим облицима ауторитарне моћи. У њеном средишту су контроверзне фигуре попут Кертиса Јарвина, Питера Тила и Ника Ленда — умрежене у идеолошки правац познат као “Dark Enlightenment” илити Мрачно просветитељство. Овај “неореакционарни покрет”, познат и под скраћеницом НРx, представља политичко-филозофски правац који директно доводи у питање темељне вредности просветитељства — демократију, једнакост, универзална људска права. Његови најистакнутији теоретичари заговарају повратак ауторитарним формама власти, централизованом управљању заснованом на новим технологијама и потпуном одбацивању “владавине маса”. Због тога дигиталне платформе и велике технолошке корпорације које их контролишу, данас делују попут приватних феуда, што је и довело до појаве термина “техно-феудализам” – мрачног “наследника” капитализма лишеног било какве демократске и грађанске контроле.
Гласноговорник покрета је софтверски инжењер и блогер Кертис Јарвин, познат и под псеудонимом Mencius Moldbug, који у својим текстовима експлицитно позива на “велики ресет” америчког политичког система — укључујући демонтажу бирократије и успостављање техно-феудалног поретка, у којем би држава функционисала попут корпорације, а председник имао улогу извршног директора — “ЦЕО-а” са пуним овлашћењима. Ово је сасвим у складу са ставом Илона Маска, једног од најекспониранијих представника ове идеолошке струје и најбогатијег човека на свету, који је 2020. за “Вол стрит журнал” изјавио да је “влада једноставно највећа корпорација”. Почетком 2025. кратко је био на челу Трамповог новоформираног Одељења за ефикасност владе (DOGE), о чему ће бити речи нешто касније.
У ери разобрученог дигиталног капитализма, једна фигура се ипак издваја као кључни мецена “идеолошких иноватора” НРx покрета — Питер Тил, милијардер и сувласник Пејпала и контроверзног Палантира, компаније за надзор података и аналитику која је склопила уговоре вредне стотине милиона долара са Пентагоном за развој вештачке интелигенције у оружаним системима нове генерације. Тил, иначе дугогодишњи ментор и финансијер Трамповог потпредседника Џеј Ди Венса, верује да САД пролазе кроз период пада и да само радикални технолошки скокови и трансхуманистички експерименти могу преокренути ту судбину. Он отворено доводи у питање демократске принципе и тврди да је “слобода неспојива с демократијом”. Ова реченица постала је програмски мото за читаву генерацију идеолога који теже “ефикаснијем” моделу управљања — у којем су техно-елите у Силицијумској долини и капиталистички идеолози са десног политичког спектра тихе архитекте нове државне структуре.
Управо је Тилова компанија Палантир симбол нове врсте моћи — спој високе технологије, безбедносних служби и приватне контроле над подацима милиона људи. Критичари је описују као алат за успостављање “дигиталног паноптикона” — система тоталног надзора који надмашује чак и најрепресивније режиме из прошлости. Није нимало случајно што је Трамп, када је у марту потписао извршну наредбу којом је наложио свим државним агенцијама и одељењима да размењују податке о грађанима САД, за управљање овом мегабазом података изабрао управо компанију Палантир.
Још један важан лик у овој “мрачној” слагалици је Ник Ленд, британски филозоф који је и осмислио кованицу Dark Enlightenment. Као један од водећих идеолога покрета, он предвиђа крај човечанства каквог познајемо и успон постхуманих, технолошко-ауторитативних система којима управљају капитал и машине. У његовој визији, класични хуманистички идеал човека као рационалног, моралног субјекта долази до свог краја. Према њему, људска бића треба да буду превазиђена кроз техничке, биолошке и технолошке трансформације које воде ка појави постхуманих ентитета — бића која превазилазе сва наша досадашња људска ограничења.
Током првог мандата Доналда Трампа и након њега, ова идеологија се више није задржавала само на маргинама интернета и блогосфере. Поједини идејни протагонисти покрета Dark Enlightenment, међу којима су и потпредседник Венс, бивши саветник Стив Бенон и актуелни директор планирања политике у Стејт департменту Мајкл Ентон, значајно су утицали на формирање и реализацију Трамповог политичког светоназора. У његовом другом мандату формиран је и поменути DOGE (Department of Goverment Efficiency) — одељење које функционише по моделу “најкапиталистичкијих” приватних корпорација, потпуно изван домета уобичајених контрола. Од фебруара, резови које спроводи DOGE довели су до отпуштања скоро 300.000 државних службеника, што делује као директна примена “стратешког плана” Кертиса Јарвина познатог под акронимом R.A.G.E. (Retire All Goverment Employees), који заговара масовно уклањање државних службеника и њихову замену “лојалистима”. Могло би се рећи да Кертис Јарвин и Ник Ленд креирају теоријски и филозофски оквир, док Питер Тил, Маск и други пружају институционалну и финансијску подршку, а Трампова администрација имплементира одређене принципе НРx идеолога.
Стога овај покрет мрачних просветитеља није само још једна “школа мишљења”, већ пројекат системске транзиције ка постдемократском друштву, где се управљање поверава елитним “инжењерима стварности”, док се грађани своде на масу пасивних поданика, чији су приступ информацијама и тржишту условљени и строго контролисани. На делу је врло реалан политички експеримент: спајање великог капитала, технологије и ауторитарне амбиције — под фирмом “ефикасности”, али са јасним циљем да се моћ концентрише у рукама неколицине. Демократија се у очима нових техно-политичких идеолога посматра као застарео софтвер који више не испуњава своју функцију. По њиховом мишљењу, време је за системски ресет и инсталацију новог поретка. Али кључно питање остаје: ко заправо пише тај кôд — и у чијем интересу?
Извор: Време
