Ima jedan zapis Zuke Džumhura o Jerusalimu iz davnih godina, koji bi valjalo čitati na početku svih današnjih vesti iz Svete zemlje: „Zid prolazi posred grada i odvaja Jevreje od Arapa. S jedne strane Jerusalim Hašemitske Kraljevine Jordana, s druge Jerusalim Republike Izraela. Stari jevrejski zid je podelom pripao Arapima, ali je zato ovaj novi zid mržnje pripao podjednako i jednima i drugima. Ironija istorije je htela da se taj bedem nemira i zle volje podigne pored jednog groba za koji su vezivane tolike poruke o dobroj volji i miru među ljudima.” Bezbroj je putopisa ispisano na svim svetskim jezicima, ali retki su i dragoceni oni koji se, poput „Pisama iz Azije”, čitaju, gledaju, mirišu, slušaju, koji čitaoca menjaju i vuku da čitavog života traži mesta i staze kojima je pisac prošao, pa makar se neke od zemalja koje je Zuko opisao nepovratno promenile.
Piše: MOMIR TURUDIĆ/OKO/RTS
„Jutros sam prošao pored logora palestinskih izbeglica. Prilazi bedi su asfaltirani. Setio sam se odjednom svih siromaha sveta.
Setio sam se vesele sirotinje napuljske. U Napulju i beda ima svoju poeziju. Kad god bih zalutao u predgrađa puna njihove dece, slušao bih pesme i svađe, ljubavi i mržnje, psovke i pozdrave i mnogo sličnih stvari koje imaju i bogataši.
Posle desetak minuta provedenih na napuljskoj ulici pokrivenoj ispranim i olinjalim vešom, kao zastavama svih svojih dana, uvek sam pomišljao da će mi neko prići i naterati me da kupim ulaznicu kao na kakvoj predstavi.
Video sam jermensku sirotinju po Levantu. Ona u svojim ritama ima dovoljno epidemija za čitav jedan kontinent.
Koliko je siromaha kairskih i damaških koji svojim stražnjicama utiru tepihe po džamijama i gradske travnjake!
U logoru Palestinaca od bede ne vidi se čovek.
Možda su ovi jadnici u komplikovanom i neljudskom rečniku politike prestali odavno i biti siromasi. Možda su postali politički argument, diplomatska busija, trik u poslovniku i tačka dnevnog reda na sednicama međunarodnih foruma i ćaskanja i čapraz-divana.“
Ovi redovi su mirne duše mogli biti ispisani i danas, ali se nalaze u knjizi „Pisma iz Azije“ Zuke Džumhura koja je objavljena 1973, pre pedeset godina. U njoj su skupljene Zukove priče sa njegovih višegodišnjih putovanja po krajevima čija sama imena zvuče kao da su iz izmaštanih svetova – Hedžasu na zapadu Saudijske Arabije, u kome su Meka, Medina i Džeda, Mašriku, kako Arapi zovu Bliski Istok, Arijani, zemlji drevnih Arijevaca, nekadašnjoj Persiji a današnjem Iranu i Avganistanu.
Knjiga je prepuna Džumhurovih crteža po čijim ivicama su često njegovi zapisi, a na tim crtežima čitav taj Istok diše, opojno miriše, bazdi, sa njih se čuje kakofonija glasova i zvukova, ili se šire tišina i mir, a ljudi samo što ne progovore.
Bezbroj je putopisa ispisano na svim svetskim jezicima, ali retki su i dragoceni oni koji se, poput „Pisama iz Azije“, istovremeno čitaju, gledaju, slušaju, mirišu, koji čitaoca menjaju i vuku da čitavog života traži mesta i staze kojima je pisac prošao, pa makar se neke od zemalja koje je Zuko opisao, poput Avganistana, nepovratno promenile.
Hedžas i Mašrik
„Pisma iz Azije“ počinju rečima: „Vozimo se auto stopom… Putevi gospodnji su asfaltirani“. Kasnije Zuko kaže: „Ima zemalja u koje ne treba ići sa koferima. Ima krajeva sveta u koje treba otputovati sa džakom i sa bisagama. Jedno iskustvo više, jedna predrasuda manje“.
Zuko se, kao putnik plemenitog kova, kretao kroz te svetove upijajući ih svim čulima, od sirotinjskih budžaka i buvljih pijaca do basnoslovnog hotela „Šah Abas“ u Isfahanu. Nije žurio nigde, vreme je merio „cigar-duvanom hoda“.
Slikao je i rečima. Kada bi napisao: „Sunce napada ljude….Nebesa dave zemlju i prosipaju žar po mutnom vidiku. Kamen se raspada i pršti, i sve se pretvara u pepeo. Na početku i na kraju svake priče o Arabiji stoji pustoš i ništavilo… Sunce se razbilo kao žumance na beskrajnom platnu usijanog peska. Ispratio sam ga psovkama nedostojnim čoveka“, pred očima je slika „satanskog pejzaža arabljanskih bregova“ u julskom danu i predvečerju, i jasno je zašto su „Sunce i pustoš sudbina beduina“, a „oaza u pustinji obraduje čoveka kao tačka posle dugačke i nerazumljive rečenice nekog gnjavatora“.
Ali i zašto je pustinja opčinjavajuća kada u sumrak sve postane ljubičasto i na nebu se pojave zvezde, „krupne i tople kao pilići“.
Opisujući nekog Francuza koji mu je u Jerusalimu držao predavanje o ikonama, Džumhur piše: „Njegovo znanje je bilo ogromno i dosadno“. Zukovo znanje je bilo bezgranično i nenametljivo. Diskretno se kroz celu knjigu provlače bezbrojne legende i priče o religiji, istoriji, politici svetova kroz koje je prolazio, zaodenute u humor i ironiju koji nikada ne prelaze granicu.
Dok se kreće prema Džedi, kamion sa putnicima obilazi litice Džebeli Rahmeta:
„U kamenjaru ovoga svetog brda sreli su se praotac Adam i pramajka Eva. Proterani iz raja zbog nemorala i učestalih krađa sa privatnog poseda gospodnjeg, naši nesrećni praroditelji lutahu svetom jalovo i dugo. Odvojeni i napušteni, bez blagoslova gospodnjeg i bez socijalnog osiguranja, potucahu se obalama nepoznatih mora i okeana. Posle dvesta godina odvojenog života, još relativno mladi, sretoše se na padinama Džebeli Rahmeta i počeše da žive nevenčano. Pramajka Eva izrodila je mnogo dece. Među njenom mnogobrojnom decom bilo je i kriminalaca. Život je tada u Arabiji bio prilično težak, pošto još ne beše pronađen petrolej.
…Neki dan sam se poklonio senima naše pramajke Eve. Njen grob je u Džedi i dugačak je osamdeset aršina.
Tako je zapisano u knjigama starostavnim.
Njen grob je jedini spomenik kulture u drevnom primorskom gradu Džedi. Na sva tri njena turbeta položio sam smerno stručak pustinjske mahovine.“
„Na tom slavnom i pobožnom mestu Kain je ubio Avelja. To je deseto, možda dvanaesto, mesto na kome se odigrala ova nezaboravna biblijska melodrama. Zahvalno potomstvo podiglo je na svakom mestu po jedan dostojan spomenik nesrećnoj braći.“
Umeo je Zuko da opiše u nekoliko rečenica i sav čemer i bedu nekog predela i ljudi, kao kada je u nekom zabitom selu u Antiohiji u predvečerje pored njega prošao pogreb:
„U pustinji je smrt obična i svakodnevna stvar. Fatalizam je naučio ove ljude da će svi koji žive umreti i da će umreti i oni koji se još nisu ni rodili.
Niko nije bio uzbuđen. Niko nije plakao. Nikoga nije ni bilo.
Na pogrebima bogataša i uglednih ljudi uvek ima nečeg trivijalnog.
Zaželeo sam da što pre odem u Bejrut i da se vratim na obale Mediterana.
’…Rano mru na Jugu.
Saloma!
Saloma!’“
Arijana
Lako je „na neviđeno“ zavoleti Širaz, „sveti grad persijske reči“, kada se pročita ono što je o njemu pisao Zuko:
„Do Hafizovog groba išao sam peške. Prolazio sam kilometre ruža, zumbula, katmera, perunika, jasmina i jorgovana. Prešao sam najmirisniju stazu sveta. Nikada i nigde nisam video toliko ptica. Duboko u cveću bili su neki lepi paviljoni u kojima su bile trgovine i kafanice. Širaz i ne liči na običan grad. Kao da u ovom gradu kuće, ulice i trgovine nisu najbitnije i najvažnije odlike grada. Ovde je varoš potpuno potisnuta, skoro nevidljiva sa svojim poslovima, trgovinom i brigama, a u prvom planu ostali su samo vrtovi, aleje, bašte, gradine i perivoji. Kao da ova čeljad i nema drugog posla i briga nego da gaji cveće i sluša cvrkut ptica.“
Ko ne bi poželeo da vidi Isfahan, na čijem se čudesnom trgu koji sa razlogom zovu „Slika sveta“ nalazi Šahova džamija, „koja je tako skupocena i lepa kao da ni sam Bog u čiju je slavu i veličinu podignuta ne boravi u njoj svakog dana i u svakoj prilici“? Isfahan na čijoj reci Zajande, koja nekoliko kilometara pošto izađe iz grada ponire u pustinju, stoji Most trideset tri luka, građen „od kamena boje meda ili žutog šećera pa izdaleka izgleda kao ogroman slatkiš koji voda isplače i uzalud pokušava da istopi. Ko ovaj most prvi put ugleda pomisliće da je to prostrana i velika kuća koju je neki čudak i manijak podizao na vodi umesto na zemlji. Noću, kada se na mostu upale svetiljke, i zablista sa svih strana, pretvara se u veliku galiju koja je malopre doplovila iz tajanstvenih južnih mora punih algi, bisera i školjki, i dobrih vila, i ukotvila se nasred Isfahana“.
No, Zuko poručuje čitaocu i da, ako ga „jednog dana neki vetar, karavan ili ‘boing’ nanese u Centralnu Aziju, ode neizostavno u Bamijan, dolinu velikih Buda u severnom Avganistanu“, iako Bamijan stari Avgani zovu Dolina suza, budisti Klanac jecaja, a Jermeni Moabdik – prokleti kraj.
Čitalac bi trebalo neizostavno tamo da ode jer je na putu za Bamijan, u „neviđenim predelima veličanstvene pustoši i divljine… čitava ta panorama zastrta plavim šatorskim krilom neba boje najkrupnijeg i najčistijeg tirkiza. Vredelo bi preći hiljade i hiljade milja i da nema ničeg drugog osim ovog opojnog plavetnila. Samo ovde shvatićeš želju pobožnih da se na kraju puta sa zemlje zauvek vinu u nebo“.
A u Bamijanu su i velike statue Bude uklesane u stenama Hindukuša, „uspravni, vitki i okrenuti prema reci i obroncima Kohibabe“, visoke 56 i 35 metara.
„…Od podnožja do Budinog temena imaju stepenice. Turisti se penju na glavu božanstva i slikaju. Ja sam odbio da se Bogu popnem na glavu“, piše Zuko.
U stenama oko kipova su hiljade pećina u kojima su nekada živeli budistički kaluđeri, a u Zukovo vreme tu su se naselili hipici „iz Amerike, Australije, Evrope i Jugoslavije“.
„Avganistanci su hrabri i otmeni ratnici koje je prošlost naučila da budu nepoverljivi prema strancima“, piše Zuko. „Oni i danas retko i samo od nužde zalaze u nove delove grada u kojima žive stranci. Međutim, hipike su primili u svoju zemlju kao još jedno prijateljsko, mirno i blagonaklono pleme. Tome je mnogo doprinela zajednička sumnja, zazor i prezir prema jednoj umornoj civilizaciji. Spremnost hipika da žive na isti način kao i domaća čeljad otvorila je srca ovih gorštaka prema došljacima.“
Statue Bude su u Zukovo vreme bile već oštećene, ne od strane Arapa ni divljih Džingis kanovih hordi, već su ih „opljačkali i unakazili sitni kokošari i protuve malih i beznačajnih prinčeva čija imena jedva da je istorija i zabeležila“. Ono što je preostalo, dodatno su 2001. godine topovima i mitraljezima unakazili talibani koje će istorija, nažalost, zapamtiti.
Sa hipicima se Zuko družio svuda po Avganistanu, mada su ga ponekad podozrivo gledali („Možda su mislili da sam i ja jedan od njihovih, ali odnekud ovamo zalutao čak iz devetnaestog veka“). U Kabulu je upoznao mladića i devojku iz Francuske koji su u Avganistanu godinu dana tragali za Alamutom, tvrđavom legendarnog Hasana Sabaha koga su krstaši prozvali Starac sa planine, a njegovu sektu Asasinima (Hašašinima) zbog hašiša koji im je davao da bi ih ubedio da ih može uvesti u raj, i da zbog toga treba da žrtvuju svoj život kada to od njih zatraži.
Verovatno je samo Zuko od svih Jugoslovena mogao da napiše: „Sedeli smo na tlu, pušili hašiš i pili čaj… Bila je ponoć kada smo se rastali. Ukrutio sam se od hašiša“, da to bude objavljeno u knjizi te 1973, i da baš nikoga zbog toga ne uhvati napad moralne panike.
Hajamova rubaijaLepota praznine
„Možda lutajući svetom i ostanemo verni mnogim zabludama koje je rodilo naše srce, ali se svakoga dana i s tugom rastajemo od jedne po jedne slike koju je stvarala naša mašta,“ kaže Džumhur. Pa opet, kao da te tuge koju pominje kod njega u stvari nema, ni kada su se slike iz mašte nepovratno promenile.
O Balku, „glavnom gradu Baktrije, drevnoj prestonici Arijevaca i ‘majci svih gradova’“, Zuko piše: „Valja preći jedan, pa drugi, pa treći, pa četvrti, pa sedmi bedem i ući u Balk“. Ali, „u Balku nema ništa“.
_458x740 "( / )")
No, u Balku na nekom prašnjavom trgu ima borbe petlova koju Zuko gleda, i seća se kako je prvu takvu borbu video još kao dete u čitanci. Kasnije je otkrio sliku Paje Jovanovića na kojoj „stoji kršna devojka raskošnih grudi sa tepsijom prislonjenom na oblo bedro među ljudinama u arnautskoj nošnji okićenim kuburama, jataganima i džeferdarima, a na tlu oko njihovih nogu dva zakrvljena kokota“; posle toga je desetak godina lutao po istanbulskim mahalama i sokacima pokušavajući da nađe „skriveni skup ljubitelja ovih neobičnih igara”, bez uspeha, jer je „istanbulski valija najstrože zabranio borbe petlova preteći strogim kaznama i velikim globama”.
Kakav je samo Zukov opis megdana petlova koje gleda u Balku i navija, a dok gleda žvaće neki domaći zeleni duvan pomešan sa krečom i korenjem od jasena i „blago se drogira“!
Nije samo do borbe petlova, ono pomenuto „u Balku nema ništa“ kod Zuke ne znači stvarno „nema ništa“, jer kod njega u svemu i svuda postoji nešto, samo ga treba tražiti i pronaći.
_527x740 "Sa Andrićem u šetnji ( / )")
A u Balku se i Aleksandar Makedonski oženio lepom Roksanom, ćerkom bogatog velmože Oksiartesa. I još nešto:
„U Balku je umoran od propovedi, postova, dizenterije i potucanja po stepi preminuo i Zaratustra. Kada bih znao gde je grob velikog prvosveštenika vatre, otišao bih da se poklonim njegovim senima. Kada bi ovde bilo cveća, odneo bih mu i buket crvenih ruža. Ali, srećom, nema mu ni groba, a nema ni cveća pa više neću biti smešan samom sebi pužući po grobovima velikih i slavnih ljudi po svetu.
U doba kada je Evropa živela u neznanju i sujeverju, u vreme kada su Grci bili tek u povoju i kada se Rim nije još ni rodio, sa ovih brežuljaka Avganistana ukazao se duhovnik koga nazvaše Žuta Kamila, ili Zaratustra, da svetu oglasi potpunu čovekovu slobodu u izboru između dobra i zla.
Na ovom tlu Žuta Kamila propovedala je da se čovek samo pomoću čiste misli, čiste reči i čistog dela može uspešno boriti protiv zla. U Balku je poslednji put propovedao, kao žarki pristalica dobra i protivnik zla – mišlju, rečju, delom.
Tako je govorio Zaratustra.“
Ko posle svega ovoga ne razume zašto bi trebalo otići i videti Balk, „opusteli i prašnjavi grad opasan sa sedam obruča zemljanih bedema u rasulu i raspadanju“, možda je bolje da „Pisma iz Azije“ i ne uzima u ruke.
