О томе да многа радна места ускоро неће постојати у систематизацијама већ се нашироко и надугачко прича. Иако је технологија већ дуже време дежурни кривац за разна смањења броја запослених, аутоматизацију процеса рада, било да је у питању интелектуални рад или нека врста мануелног, стопа запослености је ипак задржана на сличном нивоу. Очигледно је да се губитком потребе на једној врсти посла, јављају потребе за ангажовањем на другим местима, стварају се или добијају на значају нови послови.
Међутим, експанзија вештачке интелигенције први пут озбиљно прети да наруши овај баланс и сада је већ бојазан од масовних отпуштања, промашених преквалификација и престанка потребе за многим пословима реално стање ствари.
У светлу тих дешавања, додатно подгрејано са све дубљим јазом између богатих „интернет“ корпорација и нас свих осталих, на мала врата се поново уводи на дневни ред вишедеценијска утопија о универзалном основном приходу (Universal Basic Income / U.B.I.) који би припадао свим грађанима.
Таквих иницијатива је било и раније, али се они могу окарактерисати више као изузетак везан за неке опет изузетне економске системе, него као логичан след ствари у светској економији у том тренутку.
Елем, иако је тих експеримената било и седамдесетих година прошлог века, можемо рећи да се први озбиљан покушај прогуравања једне такве политике веже за Швајцарску, када је 2016. тамошњи парламент одбио да усвоји народну иницијативу и уведе правило да сваки пунолетни грађанин добија годишње између 30 и 34 хиљада CHF-a. Чисто онако, ни орао ни копао.
Иако је велика већина посланика била против, непосредно након одбијајуће одлуке, спроведено је и истраживање јавног мњења, где је утврђено да чак 49% грађана подржава ову иницијативу, док је 43% против. Остали су окарактерисани као неопредељени. Било како било, пропао је покушај да се U.B.I. озваничи. Остало је само сећање на инцидент када су активисти и борци за овај социјални пројекат из камиона истоварили испред скупштине симболичких 8 милиона кованица.
Међутим, неколико година касније сведочили смо о једном прикривеном облику U.B.I.-ја, када је за време планетарног закључавања услед ковида, „наштампан“ новац номиналне вредности која се мери трилионима којечега. Иако је мањи део тог новца завршавао у џеповима грађана, кроз разне начине помоћи и стимулисање потрошње, на неки начин је тада истестиран и U.B.I. који ће у будућности у неком облику бити неминован.
Ово „хеликоптерисање“ новца настављено је и након ковида, а дешава се и данас упркос инфлацији. Иако још увек нема везе са најездом вештачке интелигенције, већ има сасвим неке друге циљеве (укључујући и дневнополитичке), U.B.I. је у свом прелиминарном облику већ пред вратима.
Е сад, пре него што сами помислите како је све то популистичка празна прича, да од тога нема ништа и престанете даље да читате, морам да нагласим да и сам мислим да би увођење једног оваквог финансијског института имао и велике негативне импликације. Оне макроекономске бих оставио економистима да анализирају. Ја бих се осврнуо само на чињеницу да је тешко да би висина тог U.B.I.-ја била довољна за иоле нормалан живот (бар код нас и сличних система), тако да сумњам да је увај приход нешто на шта се неко иоле одговоран и самосвестан може ослонити. Дакле, служиће вероватно више куповини неког социјалног мира и него што ће за тај новац нешто поштено моћи да се купује.
Дакле, мораће ипак нешто да се ради, што и није лоше, јер је неопходно радити. Вишак времена и досаде, уз данашњу доступност друштвених мрежа, видео игара и инстант садржаја, би само убрзао пропаст целог друштва. Што је како ствари стоје, такође неминовно, само је питање када ког друштва и у којој генерацији.
Нисам сигуран да ми појединци можемо било шта да урадимо. Не вреди се борити против технологије, нема ни сврхе, а вероватно ни потребе, јер технологија није нужно лоша, већ је свет користи на начин који није орјентисан ка друштвеној добробити већ ка умножавању већ довољно умноженог капитала. Дакле, можемо само да посматрамо како долази време када ће нам алгоритам програмирати, преводити, писати књиге, уговоре, имејлове, када ће опет нека врста вештачке интелигенције радити и медицинску дијагностику, преписивати лекове и терапију. И да у свему томе покушамо да нађемо неку своју улогу.
А док будемо гледали како нам послове преузимају алгоритми, посла и пара ће имати на пример – водоинсталатери. Ако, и треба. И биће вероватно психички најстабилнији слој становништва јер неће имати времена за досаду и друштвене мреже.
Ако нас не убије посао, U.B.I. – ће нас досада
Аутор је адвокат Драган Милић
Извор: novaekonomija.rs
