За мале балканске земље са великим амбицијама блиски односи са Турском чине се атрактивнијим од политичког чистилишта које их чека у Бриселу
Западни Балкан остаје чврсто позициониран у геополитичкој орбити Европске уније, али замор „вечите чекаонице” инспирише Туркије (Турску) да кроз подручја од заједничког интереса ојача економско и политичко присуство у региону за који га везују историја, култура и географија.
Много је приче о томе да Турска жели да обнови Османску империју на Балкану, чији је део. Показује се међутим да у темељу политике Анкаре према региону стоји пре свега прагматизам: економија и политички интерес, плус посредничке услуге које могу да помогну глобалном кредибилитету турске дипломатије.
Анкара још од 1999. чека да отвори приступне преговоре са ЕУ, а сада би да капиталише на растућем нестрпљењу које хвата и балканске државе чије перспективе интеграција не делују много светлије. Анкара највише пажње посвећује економској сарадњи. Турска влада подржава фирме које инвестирају на Балкану јер су званичници у Анкари свесни да убрзани економски раст обезбеђује перспективе дугорочне стабилности.
Потписани су трговински споразуми са сваком од држава региона, а резултат је стални успон међусобне сарадње који је сада, истина, успорен економским проблемима Турске и инфлацијом изнад 73 процента.
Шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу недавно је обишао регион и имао сусрете са лидерима Србије, БиХ, Северне Македоније, Хрватске и Косова, али свесна лимита, Турска нема аспирацију да се увуче у средиште политичких конфликата који су поприште борбе за интересе Запада, Русије и Кине.
Анкару посебно брине политичка нестабилност Босне и Херцеговине. Током рата 1990-их у Турској је константно коришћен термин „српски касапини” који се односио на војску генерала Ратка Младића или на парамилитарне српске „Шкорпионе”. Турске владе не допуштају да се забораве ужаси рата који је однео 100.000 живота и два милиона људи послао у избеглиштво. Председник Реџеп Тајип Ердоган истиче специјалне односе са Бошњацима још од времена када му је, тврди се, покојни Алија Изетбеговић на самртној постељи оставио Босну у завештање.
БиХ је несумњиво најизазовнији циљ турског дипломатског ангажмана. Садашње тензије између Бошњака, Срба и Хрвата имају свој ехо у Анкари. Док Република Српска блокира државне институције, а њен лидер Милорад Додик се означава као највећа претња суверенитету и територијалном интегритету БиХ, Анкара је забринута за деликатни еквилибријум Дејтонског споразума и могућност да Русија преко РС додатно инспирише сепаратизам.
Турска Додикове потезе описује као „погрешне и опасне” и страхује да би криза могла озбиљно да уздрма БиХ и да се прелије регионом. Ердоган је после сусрета са Александром Вучићем у Истанбулу прошле године најавио активирање трилатерале Анкара–Београд–Сарајево. Како не крије амбицију посредовања око БиХ какву је исказао недавно око рата у Украјини, Ердоган је уприличио сусрет са Додиком показујући да може да буде прихватљив политички партнер. Да ли на сигнал из Москве или не, тек Додик поздравља турски ангажман.
„Судбина БиХ зависи од дијалога локалних политичара, уз подршку Ердогана. Без тога, ничије мишљење неће водити добром исходу за Босну и Херцеговину”, каже Додик и Ердогану узвраћа комплиментом да је он – уз председнике Русије и Кине – „велики државник” који разуме ситуацију на Балкану.
Дијалог је својеврсна порука Западу да двојица нису изолована. Ердогану је, зарад јачања дипломатског кредибилитета Турске, посебно важно да покаже да може да разговара и са босанским Србима. Као што је сусретом са хрватским председником Зораном Милановићем показао да је приправан и на разговор о статусу босанских Хрвата.
Ердоган има честе сусрете и са председником Србије који, без обзира на спољашњу блискост са Додиком, зазире да би лидер босанских Срба могао да га увуче у нежељени конфликт са Западом.
Анкара је тако последњих година почела да гради блиску сарадњу са Србијом, а у Београду процењују да је стабилна Турска кључна за балкански регион. Билатералне везе нису ограничене само на политику или економију, већ имају и војну димензију откако су две земље 2019. потписале оквирни споразум. Анкара је од 1995. учествовала у операцијама НАТО на Балкану и обезбедила војнике који су ангажовани у међународним снагама на Косову и у БиХ.
Трговинска размена са Србијом је износила око две милијарде долара 2021, а до краја ове године би требало више него да се удвостручи. Турске инвестиције у Србији су са милион долара пре једне деценије достигле 300 милиона. Важност коју Турска придаје пре свега Србији и БиХ рефлектује се кроз капитални пројекат у региону: ауто-пут Београд–Сарајево.
Између Београда и Анкаре има још нерешених проблема. Србија је слала оружје Јерменији током рата у Карабаху 2020, признала је Јерусалим као главни град Израела, потписала одбрамбени споразум са Кипром – што су потези супротни турским интересима. С друге стране, турско признање косовске независности и агитовање да га друге државе признају ствара нелагоду у Београду.
Али, Турска по Србији и даље отвара фабрике и инвестира у разне пројекте. Београд је узвратио дозволом да турски радници, запослени на разним грађевинским пројектима по Србији, могу да путују само са биометријским личним картама, без пасоша. Турској полицији је 2019. чак дозвољено да оперише на територији Србије, истина без наоружања.
Развоју сарадње посредно је допринела Путинова инвазија Украјине. Србија је под притиском да се придружи западним санкцијама Русији, што није лако јер стопроцентно зависи од руског гаса па је веома заинтересована да обезбеди гас из Азербејџана, преко Турске. Вучић је још јуна 2018. присуствовао инаугурацији „Трансанадолијског гасовода”.
Ердоган је почетком године посетио Албанију, са којом је 2021. потписан споразум о унапређењу билатералних односа до степена стратешког партнерства.
Турска је у јуну покренула балкански сервис своје државне телевизије ТРТ са циљем да шири „глас Турске” по региону. Платформа, сем вести, емитује разне политичке, друштвене, културне и економске садржаје. По Босни, на Косову и у Северној Македонији Турска је фокусирана и на обнову џамија и медреса и на јачање културних веза.
Таква експанзија брине Европску унију која, сем растућих утицаја Русије и Кине, препознаје Турску као ривала. Француски председник Емануел Макрон је још 2018. упозоравао да се „Балкан окреће према Турској и Русији”. Спора експанзија ЕУ према региону несумњиво је отворила врата Турској, док државе западног Балкана – препознајући дужину пута ка ЕУ – траже алтернативе.
За мале балканске земље са великим амбицијама блиски односи са Турском чине се атрактивнијим од политичког чистилишта које их чека у Бриселу.
Пише: Бошко Јакшић. Извор: Политика
