Пише: Маринко Вучинић
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић изјавио је недавно да се држава са председником Александром Вучићем на челу даноноћно бори за наш народ на КИМ и додао да највећу цену Срби на КИМ плаћају због погубне политике бивше власти. После састанка са министром спољних послова Турске Марко Ђурић министар спољних послова Србије је на овај начин оценио досег ове његове посете Истанбулу.“ Поновићу оно што је председник А. Вучић дефинисао као једну од смерница наше државне укупне политике. То је очување мира и стабилности али наравно ми користимо сваку прилику да укажемо на потребу за заштитом основних људских права нашег народа. Али данас је фокус био на регионалној сарадњи и на стварању шире позитивне климе у региону која се наравно мора пренети и позитивно одразити и на овако осетљива питања као што је тема Косова и Метохије“.
Овакав изјава M. Ђурића се у потпуности подудара са ставом Е. Фергусона , енглеског амбасадора у Београду. “Охридски споразум из 2023 године је постао мапа пута. Нисмо видели довољно имплементације. А имплементација захтева политичку вољу из Београда и у Приштини. Надамо се да ће се то догодити јер сматрамо да је стабилност кључна“. Међутим овако изречене изјаве наших државних функционера ( уз обавезно заклињање у „мудру „ политику А. Вучића) показују да постоји озбиљна воља наше власти за имплементацију Охридског споразума као гаранта стабилности у нашем региону.
И то у време када се решава судбоносно питање опстанка српског народа на Косову и Метохији јер приштинска власт (уз увек присутну и стабилну подршку међународне заједнице) најављује преузимање здравства и образовања што ће неминовно довести до отвореног етничког чишћења Срба из ове наше покрајине. При томе нас M. Ђурић нас није обавестио колико на очувању мира и стабилности и подстицање позитивне климе у региону утиче безрезервно подржавање тзв. косовске независности од стране турске државе и њено отворено наоружавање тзв. одбрамбених снага Косова. На то питање као и на многа друга, очигледно нећемо добити одговор јер једино је важно да се изнова нагласи да Срби на Косову и Метохији плаћају највећу цену због погубне политике бивше власти док се држава на челу са А. Вучићем даноноћно бори за наш народ на косову и Метохији.
Маринко Вучинић: Постоји ли ултиматум који А. Вучић неће прихватити
А та даноноћна борба је након четрнаест година преговарачког процеса и вођења њихове косовске политике и довела до апсолутне велеиздаје Косова и Метохије и остављања српског народа да буде изложен терору и насилничкој политици А. Куртија чији је једини циљ садржан у етничком чишћењу Косова на коме нема више места за српски народ и институције државе Србије. А сада као завршни ударац следи тзв. интеграција здравства и образовања у тзв. косовски систем, што представља завршни чин потпуне ликвидације српске државности и њеног суверенитета, а то би сигурно и довело до завршног таласа исељавања Срба са Косова и Метохије. Више се и не спомињу фамозне црвене линије, ни велике дипломатске победе или покретање наших војних јединица, јер црвених линија одавно више и нема.
Што је последица отворене велеиздаје коју је спровео диктаторски режим А. Вучића предајући Косово и Метохију али га и даље брутално злоупотребљавајући за његову унутрашње политикантске потребе у обрачуну са сваким ко доводи у питање његову не само националну и косовску политику. Он себе и даље представља као јединог бранитеља српских националних интереса који даноноћно изгара у борби за очување српске државности и суверенитета на Косову и Метохији што сада изгледа након четрнаест година као још једна у низу маркетиншки пласираних фарсичних представа Аце Србина.
О катастрофалним последицама његове велеиздаје у вишеструком поврату (како то с пуно права означава академик Коста Чавошки) најбоље сведоче аутентични гласови Срба са Косова и Метохији који говоре да су напуштени од стране Београда и препуштени својој судбини без икакве могућности заступања и одбране њихових темељних националних и људских права. О томе говоре мештанин села Гојбуља код Вучитрина, где су Албанци пре неколико дана пустили краве у српско гробље. “Морате да схватите да смо у немилости. Незаштићени смо и нема ко да нам помогне, а Албанци све прате. Ви одете, а ми остајемо. Уосталом шта ће нам помоћи и ако кажемо своју муку. Они који би требали да нас штите пре свега тзв. косовска полиција то неће, а међународне мисије Кфора и Еулекса окрећу главу од проблема Срба на КИМ и сасвим сигурно могу рећи да су саучесници албанских власти у кршењу свих основних људских права Срба на КИМ“.У овом селу је до 1999 године било више од стотину српских кућа и није било албанских а сада је мање од тридесет, јер се досељава све већи број Албанаца. Ово је прави биланс даноноћне бриге А. Вучића о опстанку српског народа на Косову и Метохији и његове велеиздајничке политике.
У саопштењу Покрета за одбрану Косова и Метохије(оно као и до сада није могло да добије и најминималнији простор у строго контролисаним не само режимским медијима) се јасно каже“ Најављеном „интеграцијом“ образовних и здравствених институција у тзв. косовски систем, живот Срба у Покрајини постаће и физички и на сваки други начин незамислив.
Преостале су две, једнако поразне одлуке: да остану и прихвате тиху асимилацију или да оду и са собом понесу терет узалудно изгубљених живота и преживљене патње, као и сазнање о досад незапамћеној издаји сопствене државе. Никада толика “војска“ европских представника у својој историји није директно посматрала дискриминацију једног историјског народа и никада њихово деловање није било у тако зјапећој противречности са њиховом људско правашком доктрином“. Међутим, за нас је данас исто толико важно да одговоримо на питање како је дошло тога да ми данас не реагујемо на прави начин на ову отворену и досад незапамћену издају сопствене државе осим спорадичног изјављивања јалове забринутости и осуде понашања А. Куртија и Међународне заједнице. Зато нас Јања Гаћеша с пуно права упозорава. “
Ако наставимо да својим поступцима стављамо до знања да нам до Косова и Метохије није стало – а управо је такво стање у остатку Србије – па шта брига велике силе за наше границе, наша права, за Мићино срце, за наше страдање. Сведоци смо какве нам је „благодети“ донело друговање са Западом односно наш приступ њима, са речима „слуга покорни“ и зар није време да кажемо Доста је било. Ово су заиста преломни тренуци, којим се једном у сто година дешавају, а у њима се отаџбина брани или нестајеш. Тренуци када се народ пита, можда и више од политичара“.
Маринко Вучинић: Резерват А. Вучића и Владе Србије за Србе на Косову и Метохији
Ово су збиља пресудни и историјски тренуци када се решава питање о опстанку српског народа на Косову и Метохији али и одлучује судбоносним националним и државним питањима Србије. У оваквој историјској ситуацији српска влада и председник Републике немају одговор на ово судбоносно питање, сакрили су се испод камена, већ се и даље служе својом опробаном медијским и политикантским инжињерингом и медијским манипулацијама .Они сада бескрупулозно говоре о пресудној одговорности међународне заједнице не дајући одговор шта ће српска влада конкретно и одлучујуће учинити да дефинитивно заустави примену ових дискриминаторних и антицивилизацијских закона чији је очигледни циљ етничко чишћење српског народа. Ово су изузетно драматични догађаји а у Србији се у режимским медијима могу пратити наслови: Срби у покрајини сатерани у ћошак али спаса за њих засад нема, Представници међународне заједнице у које српски народ у покрајини полаже наде углавном ћуте, Учиће нам децу да су Немањићи Албанци, избрисаће 20.000 људи, Србе претварају у странце, Све су чешћи позиви интелектуалаца, професора и српског цивилног друштва упућени представницима међународне заједнице ових прописа а тиме и егзодус српског народа са КИМ. Зар није у протеклих четрнаест година председник Републике А. Вучић, бори се даноноћно за Косово и Метохију, био главни гарант опстанка српског народа на Косову и Метохији.
А сада можемо видети да управо српска власт и Београд призивају у помоћ и српски цивилни сектор (до јуче су жигосани као највећи непријатељи и издајници српског народа) не би ли призвала милост тзв. међународне заједнице (у којој А. Вучић има „велики“ државнички углед и утицај) а она је доказано главни покровитељ тзв. косовске независности и гарант спровођења ових дискриминаторних закона на чије се спровођења обавезала управо српска власт у Београду и Аца Србин. Ми као да се сада будимо из неког кошмарног сна и пред нама се показују сви облици и резултати ове у нашој историји незабележене велеиздаје.
На сајму Завичаја посвећеном крајишницима прогнаним из Хрватске (а у склопу његове изборне кампање) А. Вучић се њима обратио речима да је он увек штитио српски народ и да је дошао да им каже велико хвала „зато што толико волите Србију, што сте је градили са нама и што сте је увек имали у срцу. То је огромно срце, јуначко срце, какво се нигде у свету не налази и које куца и бори се за Србију више него икада раније“. Како је А. Вучић као функционер српске радикалне странке бранио опстанак Срба у Хрватској добро је нажалост познато. Јер резултат њихове политике у савезу са социјалистима био је нестанак и етничко чишћење Срба у Хрватској у злочиначкој редарственој акцији Олуја када је Ф. Туђман коначно решио српско питање у Хрватској следећи најекстремније облике хрватског екстремног национализма који се није либио ни да се позива на Независну државу Хрватску.
Начин како је водио и као води у нашем времену А. Вучић напредњачку косовску политику (опет у савезу са опробаним и верним савезником Социјалистичком партијом Србије) показује да је очигледно наменио исту трагичну судбину Србима са Косова и Метохије, без обзира што и даље настоји да себе представља као јединог „доследног“ и даноноћног борца за српске на националне државе и Србију коју толико воли.
То је само израз разарајуће хипокризије, лицемерства, болесног властољубља и доказ огољеног и потпуног краха његове политике на Косову и Метохији. Она је израз отворене велеиздаје која је и довела до тога да је српска држава поништена на Косову и Метохији а српски народ доживљава највећа искушења и у најтежим околностима за његов опстанак напуштен од стране Београда и актуелних српских власти. Они их сада безобзирно упућују да се обраћају представницима међународне заједнице за које и сами знају да подржавају тзв. косовску независност. Има ли већег и разорније парадокса и доказа о велеиздаји која је спроведена за ових четрнаест година владавине А. Вучића и његове партијске клијентеле на Косову и Метохији оличене у Српској листи.
Прешли смо у нашем политичком животу, још од времена разбијања СФРЈ када је и питање Косова и Метохије избило у први план, пут од тога да је оно срце Србије до тога да је постало малигни тумор и камен око врата којег морамо што пре да се решимо како би отворили себи пут за пријем у ЕУ
Прешли смо у нашем политичком животу, још од времена разбијања СФРЈ када је и питање Косова и Метохије избило у први план, пут од тога да је оно срце Србије до тога да је постало малигни тумор и камен око врата којег морамо што пре да се решимо како би отворили себи пут за пријем у ЕУ као јединог извесног услова за демократизацију и нормализацију нашег живота. И пре 2000 године је говорено да је питање Косова и Метохије пре свега демократско питање. Након петооктобарских промена 2000 године се испоставило да је то била једна од промашених илузија јер се појачао притисак међународне заједнице да се што пре крене у процес тзв. нормализације односа Београда и Приштине, односно у признавање реалности на терену.
То је био захтев за отварање простора за стварање услова за отцепљење и признавање захтева за формирање друге албанске државе на Балкану. Сада смо у ситуацији да је питање Косова и Метохије готово у потпуности нестало из фокуса наше јавности и медија као најважније државно, национално, историјско и идентитетско питање. Вапај нашег народа са Косова и Метохије готово да не допире до наших медија, осим рутинских новинских извештаја, репортажа и описивања трагичног и неповољног стања у коме се данас налази српски народ на Косову и Метохији.
Маринко М. Вучинић: Псеудо напредњачки патриотизам, геноцид у Јасеновцу и наша култура сећања
Више се говорило и писало о Гренланду и праву Данске да очува свој територијални интегритет и суверенитет него што се посвећује медијска пажња положају српског народа у нашој јужној покрајини. Али и одбрани нашег државног суверенитета који очигледно не значи ништа за ЕУ (у шта смо се уверили толико пута) а она се сада толико залаже за неприкосновеност и непромењивост државних граница. Али зато изузетну медијску пажњу, посебно у тзв. професионалним и независним медијима грађанистичке оријентације задобија коначно формирање про-европске алтернативе коју чине пре свега ЗЛФ и ПСГ.
Она је заснована пре свега на заступању европских вредности али за њих не постоји одбрана људских и националних права српског народа на Косову и Метохији и то као део корпуса европских вредности за које се они тако здушно залажу. То је за њих маргинално и узгредно политичко питање које ће бити решено нашим уласком у ЕУ као што је оно „решавано“ и након демократизације Србије све до 2012 године када је партнер међународне заједнице била демократски изабрана власт.
Ни странке тзв. аутентичне националне деснице и многобројна “патриотска“ удружења, осим оглашавања јаловим саопштењима нису учиниле ништа да покажу своју спремност и акциону способност да конкретним политичким деловањем врате у центар наше политичке јавности решавање и заштиту српског народа на КиМ
Ни странке тзв. аутентичне националне деснице и многобројна “патриотска“ удружења која разлог свог постојања и деловања виде у одбрани Косова и Метохије, осим оглашавања јаловим саопштењима нису учиниле ништа да покажу своју спремност и акциону способност да конкретним политичким деловањем врате у центар наше политичке јавности решавање и заштиту српског народа на Косову и Метохији. Напротив, оне су често биле и главна препрека у настојањима Покрета за одбрану Косова и Метохије да покрене и организује што шире и свеобухватније протесте против издајничке политике А. Вучића и одбране суверености и територијалног интегритета српске државе и то у време када се она јасно и очигледно одвијала.
До које мере је пољуљана и разорена наша национална и историјска свест говори и то да је свако спомињање Косова и Метохије током прошлогодишњих протеста студената и грађана било проглашавана и стигматизовано као израз српског национализма и екстремног десничарења које угрожава наш коначно пронађени пут ка Европској Унији. Сада је дошло време да се и студентски покрет јасније одреди према положају српског народа на Косову и Метохији поготово јер се ради о опстанку нашег Универзитета у Косовској Митровици који ће овим законима бити у опасности да буде угашен, што ће имати несагледиве последице.
Ми сада немамо политичке и друштвене актере и организације који су спремни, вољни и организационо способни да покрену велики талас окупљања и протеста који би показали нашу стварну решеност и опредељење за одбрану српског народа и српске државе на Косову и Метохији. То би био једини људски и национално освешћени одговор на вапај судбину српског народа на Косову и Метохији који и даље очекује помоћ и неопходну подршку Србије и Београда који је сада окован злослутном тишином, немо и немоћно посматра страдање нашег народа на Косову и Метохији.
На делу је погубна национална демобилизација о којој је говорио својевремено Слободан Јовановић што се данас јасно може видети у нашој неспремности да одлучно станемо у одбрану људских и националних права српског народа на Косову и Метохији. Ни наше најважније националне институције (које се не баве политиком, што је увек пригодан изговор и алиби за ћутање) не оглашавају се поводом најављеног спровођење ових дискриминаторских и антицивилизацијских закона као да се прећутно подржава став да је Косово и Метохија дефинитивно изгубљено. И да се сада морамо прилагођавати реалном стању на Косову и Метохији и признати тзв. косовску независност јер једино тако можемо ослобођени терета решавања косовског питања похрлити у светлу европску будућност.
У свему томе посебну и историјску одговорност сноси Српска Православна Црква као један о темељних гаранта и упоришта опстанка Срба на Косову и Метохији. Али не чује се ни њен одлучан глас у овим судбоносним историјским данима што додатно отежава положај нашег страдалног народа на Косову и Метохији.
Није први пут у нашој историји да се српска влада због виших политичких и државних интереса вођења реалне политике оглушила на вапаје српског народа на Косову и Метохији који је и тада био изложен албанском терору. Узмимо само пример књиге „Преписка о арбанским насиљима у Старој Србији 1898-1899“ својеврсној првој белој књизи о албанским злочинима, коју је издало крајем 19 века српско министарство иностраних дела. Она тада није представљена на првој Хашкој конференцији њеним учесницима, повучена је на захтев краља Александра Обреновића.
Овај историјски пример само је још једна опомена за наше поколење које мора бити свесно да се може све извесније десити да у нашој историји и традицији остане забележено као генерација која није била спремна а ни достојна величини и судбоносном значају очувања нашег видовданског завета.
Извор: НСПМ
