„Господине“, упитао је у неверици Самјуел Џонсон свог саговорника кога је занимало да ли је завршио неку књигу, „да ли ви читате књиге до краја?“ А ми? Баш до краја? И ако то чинимо да ли смо наивчине какве су, по Џонсоновом мишљењу, сви који имају навику да књиге читају до последњег словца?
Шопенхауер, који је много размишљао и писао о читању, се слаже са Џонсоном. Живот је прекратак „за лоше књиге“ и „неколико страница“ обично је сасвим довољно, каже он, за „привремени суд о ауторовој продукцији“. Ако аутор није успео да вас убеди сасвим је у реду да одустанете.
Али мене заправо не занима шта радимо када нам у руке доспе лоша књига. Искусни читалац зна колико времена треба да поклони књизи пре него што одлучи да је заувек затвори. Само млади људи, још увек привржени идеји да сваки започети посао треба завршити – идеји коју су им усадили брижни родитељи – не одустају ни онда кад им штиво не пружа никакво задовољство. „Ја сам тинејџерка“, пише једна тужна млада особа на сајту који се бави приказивањем књига. „Прочитала сам целу ову књигу (не би било фер да кажем коју) од прве до последње странице надајући се да ће бити онако добра као што каже критика. Али није била. Волим да читам и завршим готово сваки роман који започнем. Овај сам прочитала само зато што сам тако одлучила, али више бих волела да нисам“. Такве читаоце морамо охрабрити да не везују своје осећање самопоштовања за завршавање књига, макар само због тога што ће им читање лоших књига до краја одузети време од започињања неких добрих.
А како стоји ствар са добрим књигама? Џонсон у својој изјави сигурно није мислио на лоше књиге. Да ли је потребно да их завршимо? Да ли је добра књига по дефиницији она коју смо завршили? Или понекад можемо одлучити да склопимо књигу пре краја или чак на половини иако мислимо да је добра, па и одлична, иако нам је драго што смо прочитали то што смо прочитали – али просто не осећамо потребу да читамо даље? Питам зато што се то мени све чешће догађа. Је ли то старост, мудрост, сенилност? Започнем књигу, уживам у њој, а онда наступи тренутак када просто знам да ми је довољно оно што сам прочитао. Нисам престао да уживам у књизи, није ми постала досадна, чак не мислим ни да је превише дугачка. Само немам жељу да у њој и даље уживам. Могу ли рећи да сам је прочитао? Могу ли је препоручивати другима као добру књигу?
Kафка је приметио да после извесне тачке писац може одлучити да заврши свој роман у било ком тренутку, било којом реченицом; да у тој ствари има право да се понаша самовољно као кад одсеца парче канапа. И заиста, Замак и Америка су остали незавршени, док је Процес уредно увезан са недоличном журбом, као да је аутор у једном часу просто закључио да је доста. Слично је поступао италијански романописац Kарло Емилио Гада; два његова највећа дела, Та гадна збрка у улици Мерулана и Сазнање бола, остала су незавршена и оба се сматрају класичним романима упркос томе што њихове сложене фабуле захтевају расплет који изостаје.
Други писци се служе нечим што бих назвао катарза исцрпљивањем: њихове књиге се представљају читаоцу као богата и крајње захтевна искуства која се исцрпљују у тачки у којој писац, читалац и ликови више не могу даље. Најранији пример који ми пада на памет је Д. Х. Лоренс, али не можемо да не помислимо на Елфриду Јелинек, Томаса Бернхарда, Самјуела Бекета и чудесну Kристину Стед. Бекетова каснија прозна фикција постајала је све краћа и све збијенија јер је он тачку исцрпљености све више померао ка почетку.
Чини ми се да сви ти писци сугеришу да књига после одређене тачке може да се заврши било где и тиме чине легитимном идеју да свака читатељка или читалац могу сами да изаберу где ће се поклонити и отићи (из Прустовог Трагања, на пример, или из Мановог Чаробног брега) не одузевши ништа свом читалачком доживљају. Једну од најнеобичнијих реакција на мој роман – нимало случајно најдужи од свих – добио сам од колеге писца у поруци пуној израза дивљења. Похвале наравно пријају нашој таштини и баш сам се спремао да се препустим том уживању када сам стигао до последњих редова: није, каже, прочитао последњих 50 страна јер се за њега роман већ завршио на задовољавајући начин.
Био сам разочаран и помало љут. Сигурно ме завитлава. Kада ти неко каже да си додао непотребних 50 страна зар то није врло негативна критика? Тек накнадно сам схватио његову искреност. Моја књига му се допала и без завршетка. Није била предугачка, већ је њему просто одговарало да се заустави 50 страна раније.
Будући да очигледно говорим о књигама са естетским претензијама, шта ћемо онда са идејом о уметничком делу као органској целини: ниси видео његов облик док ниси видео сваки његов део? И пошто пре свега мислим на писце романа, шта ћемо са фабулом? Зар роман који има заплет не захтева да дођемо до краја, зар неће управо расплет обасјати смислом цело дело? Тако нам говоре критичари. То сам сигурно и сâм тврдио у неком приказу.
Али то заправо није мој доживљај док читам. Има неких романа, не само жанровских, у којима је заплет заиста у првом плану и углавном је он разлог зашто настављамо да окрећемо странице. Морамо да сазнамо шта се догодило. Такве књиге ретко су ми најважније. Читалац обично брзо прелеће погледом преко слова када повећано интересовање за заплет одвуче његову пажњу са самог писања. Цела чар романа је у причи, а писање је пуко средство.
Али чак и када читамо романе који нам јасно стављају до знања да је њихов заплет наше главно задовољство, ретко смо задовољни крајем. Чак и када нам се нека књига допадне и одлучимо да је препоручимо другима, ретко то чинимо због њеног завршетка. Важне су загонетка садржана у заплету, однос снага које су у игри и тензије међу њима. Италијани имају лепу реч за то. Они заплет називају трама, а буквално значење те речи је потка или ткање. Највеће уживање у заплету пружа нам вешто израђена потка – Хамлетова дилема, на пример, или неодрживост Доротејине удаје за Kасабона – а не расплет. Највише што можемо очекивати од завршетка доброг заплета јесте то да не уништи оно што се догодило раније. Не би ми сметало да се Хамлет завршио пре крвавог пира у последњој сцени и да нас је оставио да пребирамо по занимљивим могућностима које садржи повратак младог принца у Елсинор.
У том смислу ваља напоменути да приче не морају увек бити завршене и да не морају увек имати исти крај. У Венчању Kадма и Хармоније Роберто Kаласо показује да је једна од основних карактеристика живе митологије била то што су њене многобројне приче, увек тако дивно преплетене, имале бар два завршетка, често супротна – јунак је умро или није умро, љубавници су се венчали или се нису венчали. Тек када је мит постао историја определили смо се за само једну, „праву“ верзију и потрудили се да заборавимо алтернативе. Kада је реч о романима, најмање ме разочаравају они који наводе читаоца на закључак да је прича лако могла имати сасвим друкчији расплет.
Прекинути читање романа пре краја просто значи признати да је његов облик, естетски квалитет садржан у изради потке, а када је реч о најбољим романима, у повезаности стила писања и тог ткања. Очарава нас савршен спој стила и заплета, целокупне визије и локалних појединости. Kада је постављена структура и наративно клупко се закотрљало, потреба за крајем је терет, непријатност, непотребно стављање тачке на многе могућности. Понекад уживамо у педесетак страница напетости којима онда многи писци, као да их неко на то тера, додају подужу психолошку тортуру наводећи нас да мислимо о животу као о машини за производњу патоса и трагедије, јер су једини завршеци у које донекле верујемо наравно несрећни.
Питам се како је било у време када је бард својој публици причао мит – можда после неке ране вечерње атинске гозбе или поред логорске ватре на норвешкој обали. Да ли је наступао тренутак када би слушаоци гласали за то какав завршетак желе да чују или када би просто пожелели да оду на спавање? Сећам се да је Алан Ејкборн писао комаде са различитим завршецима, па су онда глумци одлучивали, из чина у чин, коју верзију желе да играју.
Питам се и да ли читалац који одлучи да чак ни одличну књигу не прочита до краја заправо чини услугу аутору ослобађајући га готово немогућег задатка да се елегантно извуче из заплета. Има извесне тираније у нашем робовању завршетку. Сигуран сам да би моје мишљење о многим недочитаним романима било горе да сам их прочитао до краја.
На крају се питам да ли је можда дошло време да применим оно што сам научио и да у својим романима понегде дискретно дам знак читаоцима да од тог тренутка надаље имају моју дозволу да одложе књигу како год и кад год то они сами одлуче.
Извор: Пешчаник
Фото: MidJourney prompt by Preokret
