Krhke i graciozne, ruske balerine oduvek su svojim virtuoznim foetama očaravale publiku i mamile uzdahe – njima su se divili svi – od ruskog naroda i državnog vrha, pa sve do publike na Zapadu. Ipak, sudbina prema divama ruskog baleta nije uvek bila blagonaklona, a mnoge od njih gubile su nasledstvo, svoje voljene, pa čak i sopstveni razum.
„Klasični balet je poput zamka lepote čiji su nežni stanovnici od surove svakodnevnice odvojene orkestrom“, govorio je ruski pesnik i esejista Josif Brodski, dobitnik Novelove nagrade za književnost. I zaista, svet baleta, iako izgleda lepršavo i paperjasto, u biti predstavlja pravo bojno polje na kome samo rad i disciplina donose pobedu. Ove heroine ruskog baleta svojim gracioznim foetama ((fouetté – baletska figura) mamile su uzdahe publike širom sveta, a njihove su sudbine, tragično okončane, podsetnik da ništa na ovom svetu ne traje večno.
Ana Pavlova i „umirući labud“
Buduća svetski poznata balerina Ana Pavlova rođena je davne 1881. godine u selu Ligovo, nedaleko od Sankt Peterburga u porodici u kojoj je majka bila čistačica, a otac, prema zvaničnoj verziji, Matvej Pavlov – vojnik koji je život izgubio kada je Ana imala samo dve godine. Druga verzija jeste da je Ana bila vanbračno dete lokalnog bankara Lazara Poljakova, što je on naravno poricao. Bez obzira na teško i veoma siromašno detinjstvo, Ana je uspela da upiše Imperatorsku baletsku školu u kojoj je je obučavanje koštalo pravo malo bogatstvo, a da li je glavni finansijer bio upravo Poljakov, nikada nećemo saznati. Bilo kako bilo, upravo je škola baleta dala Ani mogućnost da otkrije svoj neverovatan talenat.
Ana je bila veoma krhka i mršava i uopšte se nije uklapala u šablon tipične balerine 19. veka, a svoju konstituciju kompenzovala je jakim karakterom, čeličnom disciplinom i neprestanim radom i usavršavanjem. Njena posvećenost se isplatila: 1899. godina Anu su primili u baletsku trupu Mariinskog teatra, a svesna činjenice da je postati primabalerina veoma teško, zanemarila je sve i danonoćno trenirala i uvežbavala pokrete kako bi postigla savršenstvo. Početkom 1902. godine Ana je postala druga solo balerina, a samo godinu dana kasnije i prva, nakon čega su se koreografi grabili da rade sa njom. „Pobedu“ je odneo Mihail Fokin, istaknuti koreograf i revolucionar u svetu baleta koji je specijalno za novu primabalerinu Mariinke postavio minijaturu „Umirući labud“ – ovaj pokret kasnije je postao vizit-karta Ane Pavlove.
Krajem 1910-ih godina za Anu Pavlovu je znao ceo svet, a ona je poželela da napravi sopstvenu baletsku trupu i program. Međutim, njene velike planove prekinuo je Prvi svetski rat – Pavlova je ostala zarobljena u Velikoj Britaniji gde se na kraju i preselila, nikada se ne vrativši u Rusiju, a njena karijera se vinula u nebesa: od Brazila, preko Amerike, Afrike i Japana, pa sve do Novog Zelanda – nema gde Anina graciozna nožica nije kročila.
Nažalost, lični život baletske dive nije bio toliko uspešan i skladan, a i pored brojnih obožavalaca koji su oko nje „obletali“, Anino srce još od mlađih dana pripadalo je francuskom aristokrati Viktoru Dandeu. Njihov odnos bio je pun uspona i padova, skandala i prevara, a tačku na sudbinu „umirućeg labuda“ stavila je teška saobraćajna nezgoda u kojoj je Ana zadobila povrede pa i upalu pluća – samo nekoliko dana kasnije ona je preminula, a legenda kaže da su njene poslednje reči bile „Donesite mi moj kostim labuda“.
Olga Spesivceva – Žizela koja je izgubila razum i postala pacijent broj 360446
Olga je od malena znala da želi da postane poznata balerina, a 1913. godine kada je završila Imperatorsku baletsku školu postala je i član Mariinskog teatra. Dok je u Sovjetskom Savezu „kuljala“ revolucija, Spesivceva je trenirala danonoćno i pripremala se da osvoji scenu ulogom Žizele u istoimenom baletu – ovo je za nju bila jedinstvena prilika, premda takva uloga obično pripradne iskusnijim balerinama koje su svoje ime već izgradile.
U pomoć joj je priskočio čuveni Akim Volinski, pasionirani ljubitelj umetnosti koji je u Olgu bio ludo zaljubljen, koji je posavetovao da poseti psihijatrijsku kliniku kako bi se što bolje uživela u ulogu Žizele, budući da je njena heroina bila na ivici razuma. Ovaj savet zaista je Olgi pomogao: ona je bolje razmela ulogu, ali je prizor u klinici šokirao i ostavio na nju velike posledice – tolike, da je pred samu premijeru izjavila da ne sme da igra tu ulogu, jer je previše „ušla u sve to“.
Uloga Žizele donela je Spesivcevoj svetsku slavu, a uporedo sa njenim uspesima koji su se samo nizali, Ruska imperija doživela je svoj kraj, što je uticalo i na Mariinski teatar: plate umetnika postale su mizerne, sale za treninge prestale da se greju u zimskom periodu, a balerine jedna po jedna počele da se razboljevaju od tuberkuloze – među njima i Spesivceva. Spasao ju je bogataš Boris Kaplun koji je poslao na lečenje u Italiju, sa kojim je kasnije Olga imala romansu.
Nakon nekoliko godina Spesivceva se preselila u Francusku, a nešto kasnije u Veliku Britaniju, gde je upoznala ljubav svog života, biznismena Leonarda Brauna, koji joj je pružio ne samo finansijsku, već i moralnu i emotivnu podršku zahvaljujući čemu je Olga ponovo „procvetala“ i počela da igra. Njihovu ljubav prekinuo je tragičan događaj – njen partner napustio je ovaj svet, a nestabilna psiha ruske balerine ovo nije izdržala: Olga je počela da gubi pamćenje, jedva govorila i polako gubila razum. Njen večni dom preko noći je postala psihijatrijska klinika u blizini Njujorka, a velika baletska diva – pacijent broj 360446.
Olga Lepešinska – borba za nasledstvo omiljenog Staljinovog „vilinog konjica“
Osmogodišnja devojčica, Olga Lepešinska stajala je u kabinetu baletske škole u koju je dovela njena mama i divila se portretu legendarne Ane Pavlove koji je visio na zidu, pažljivo izučavajući njen lik i upoređujući sebe sa primabalerinom. „Gde sam ja, a gde je ona?“ mislila je mala Olga, a komisija je, kao da je osetila njenu nesigurnost, odbila da primi Olgu, što je devojčicu veoma potreslo. Ipak, njena ljubav prema baletu bila je jača: vrativši se u običnu školu, Olga je krenula na časove koreografije i već 1925. godine upisala baletsku školu. Talentovana i ambiciozna, Olga je brzo postalja ljubimica svih pedagoga i koleginica balerina, a niko nije mogao ni naslutiti koliko truda je uložila kako bi postigla uspeh.
Početkom 1933. godine Olga je dobila poziv da se priključi baletskoj trupi Boljšoj teatra, a samo dve godine kasnije već je postala solo balerina. Sjajne uloge nizale su se jedna za drugom: Aurora iz „Uspavane lepotice“, Polina iz „Zatvorenika sa Kavkaza“, Maša iz „Krcka orašćića“ i Odeta-Odilija iz „Labudovog jezera“, a čitava Moskva se klanjala gracioznoj Olgi Lepešinskoj. Ni ratno stanje nije je zaustavilo, a zajedno sa baletskom trupom Boljšoj teatra Olga je putovala po Rusiji trudeći se da narod makar malo razveseli i skrene misli. Nakon rata, Lepešinska je nastavila da radi u Boljšoj teatru, a njene zasluge zapale su za oko čak i Staljinu, koji joj je uručio nagradu koja je nosila njegovo ime i dao zvanje narodne umetnice SSSR, nazvavši je omiljenim „vilinim konjicom“.
Nažalost, i njen se život preokrenuo, a lepršavu Olgu uskoro je sustigla teška sudbina: tokom izvođenja svoje uloge u baletu „Crveni mak“ balerina je osetila jak i oštar bol u potkolenici, ali je i pored toga nastavila izvođenje. Nakon ovacija i silaska sa scene, Olgu je pregledao lekar koji je ostao u šoku: balerina je imala četiri preloma! Rehabilitacija je bila duga i mučna, a jedini tračak nade postao je general-pukovnik Aleksej Antonov, koji je balerinu obasipao ljubavlju i pažnjom i sa kojim je uskoro stala na „ludi kamen“. Ipak, njihov brak prekinula je iznenadna smrt supruga, zbog koje je diva ruskog baleta oslepela i gotovo izgubila razum, a nakon uspešnog lečenja u Italiji vratila se pedagoškom radu kako bi skrenula misli sa tragedije koja je zadesila.
U starosti je Olga živela u velikom stanu u centru Moskve, a u njenom životu odjednom se pojavio čudan mušakarac Vjačeslav Boruljnik, koji je neprestano posećivao i družio se sa njom. Ipak, intuicija njenih prijatelja je govorila da je po sredi neka prevara: prvi loš znak bio je kada nisu uspeli da sa njom stupe u kontakt – kasnije se ispostavilo da su svi telefonski kablovi bili isečeni, a drugi kada je posetila njena prijateljica koja je videla da sve slike u stanu imaju nove ramove – za slike se ispostavilo da su u pitanju plagijati kojima su zamenjena originalna umetnička dela. Velika baletska diva je opljačkana, a njene dragocenosti i preko pola miliona rubalja nestalo je sa računa. Nakon smrti ispostavilo se i da je čitavo nasledstvo pripalo prevarantu Boruljinu, a pravnici porodice nikada nisu uspeli da dokažu da je zlonamerni čovek nasamario staricu.
