Одлуку о рушењу Његошеве капеле и израде непримјереног маузолеја на Ловћену поготово тешко прихватали су пјесници, те је прије и непосредно након рушења капеле написан велики број пјесама, у име протеста, у име немирења с потирањем посљедње воље Владике и пјесника Његоша. Данас непојмљиво звучи што тај (по)етички иступ великана, какви су, Васко Попа, Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Душан Радовић и други; дакле, аутора који су већ у то вријеме стекли статус књижевног канона, није могао да обузда безумнике да не растурају капелу и кости Његошеве. Па ипак, остале су пјесме. Није то мало завјештање. Овдје доносимо једну пјесму Скендера Куленовића, што носи назив „Ничија већ моја – тарих за Ловћен“.
И у вјечни мрак ми земља свијећа.
Самар орла не товари на ме:
Сам ћу лећет и сред ове таме
Широм крила од својијех плећа.
Нек је вихор, а ја сламка сламе.
Боже, крик сам, а тирјанству сјеча.
О човјештва грдна куло стећа,
Прими мене, сједи ми на раме.
Грдна куло, од мале капеле.
С тобом у свијет жеље ми се бијеле.
Ад и рђа дођу – све ми стмине.
Шта ћу – руком сегнем до Његоша
Па из гротла својих врела, кâ суша,
Гусле узмем – струна зубма шкрине.
Милорад Дурутовић
