Дан после двадесетседме годишњице парафирања Дејтонског мировског споразума, одржана је још једна од многобројних дебата о помирењу и „суочавању са прошлошћу“. У публици је био и један од најистакнутнијих младих српских писаца који овде с читаоцима „Преокрета“ дели своје утиске
У уторак вече, на Дорћолу, одржао се разговор поводом летос објављене књиге “Тренутак кад је мени почео рат”. Будући да ме је списак учесника којим је најављена трибина (Драган Марковина, Мухарем Баздуљ, Теофил Панчић и, како уочи самог панела сазнајем, самокенселовани Сенад Пећанин, а уз модерирање Оље Бећковић) заинтересовао прилично, пожелео сам да чујем кад је то, можда, мени почео рат, и да ли ми је почео уопште, да ли ми је престао и од чега то све зависи. Помислих да нека паметна уста умеју да звучно пруже речи-одговоре и на мени важна питања поводом личне ратне и поратне прошлости која, чини ми се, мора да – и мени а и нама – траје до дана данашњег, ако не и унедоглед. Унапред и уназад. Обрни-окрени, узех активног учешћа, својом помношћу, као слушалац ког се, ђаволи га знали зашто, још увек тиче најављена, запаљива и увек и горућа – тема.
Разговор између позваних да нам саопште кад им је то почео рат, почео је обавезним суочавањем с прошлошћу, што је по себи једна од најисплатљивијих тема откако се рат у смислу пушкарања, рањавања, паљења и клања, де факто и де јуре, и завршио. Са интензивном болом у пределу ноге (по његовом споственом, јавном признању), уз себи својствену мисаону смиреност на задате теме, распрострањени Теофил Панчић је најпре суериорном пошалицом истакао како не зна на који се то рат мисли, вешто тако скрећући задату тему у правцу некаквих, разуме се, озбиљнијих и актуелнијих ратова.
Баздуљ се, међутим, лежерно изваљен и распојасан, са запаљеном цигаром или цигаретом марке “Моодс”, прилично аналитички – што није било очекивано с обзиром на позу којом је, испоставиће се, хтео да завара – устремио на сам контекст објављене књиге, њену промоцију коју је уприличио собом лично, чим се на њега управио Ољин модераторски фокус. Истакао је како се читава литерарна и паралитерарна згода одвија под покровитељством те и те немачке фондације, како су виђенији аутори који су у књизи заступљени, наручени, а како су они остали који су изабрани да нам писмено сроче кад је њима рат почео, могли сами да се осете позваним,па квалитетом текста изборе себи учешће. Додао је одмах затим још једну неподношљиву тачност, једну од оних којима је иначе склон, а које често код ових којима су (можда) адресиране, изазивају негодовање, мешкољење, врпољење па – што не рећи и то – и демонстративно напуштање јавних прилика, оних интелектуалних згода на којима разбарушени Травничанин, одлучи да наглас истакне неке бројке, неким поводом и тако постигне неку своју поенту, за коју је, у више “круговима” него “интелектуалним”, установљен тренд да “нам” се не допадне, јер – иако је ефектна – није, такорећи, “кечи”.
Нагласио је како је концепт “суочавања са прошлошћу”, оригинално, немачки производ, који је Немцима пао на памет због неких њихових некдашњих сумњивих идејно-физичких стремљења према другима, те да је то важно имати на памети кад неки “ми”, пожелимо да се суочимо са својом прошлошћу, туђим средствима. Овим поводом, као да му је то највећа животна слабост, та досадна склоност да се припреми за трибину на којој учествује (и за које учешће, претпостављам, као и други учесници, врли посвећеници спонанитета, добија хонорар), што му неки замерају и у томе видењегову врхунску прорачунатост, изнео је свима доступне званичне бројке: 164 нациста, осуђено је за убиства и теже злочине у Другом светском рату, наспрам 913 неких “нас”, осуђених на суду Босне и Херцеговине, за злодела у ратовима деведесетих.
Однос наведених бројки, бејаше толико значајан, да је дежурна, самонаметнута задуженица за тугу на нашим просторима – извесна жена у црном, демонстративно ђипила, повлачећи са собом неколицину својих следбеника/ница у обавезно ходочашће ка храму вечно ганутих туђом боли. Ваљда је у том односу бројки, та шетајућа жал, чула оно што је, све су шансе да је тако, проницљиви Травничанин и хтео да имплицитно ођекне: несразмера између посвећености у (само)осуђивању њих и “нас”, огромна је и требало би да нам понешто, тако огромна, и казује.
Најлевље од осталих учесника, из перспективе публике у којој сам нашао себи (туђе?) место, најближе Ољи, седео је Марковина Драган, левичар по убеђењу, настојању и држању. Он је изнео како ратови још увек трају, јер да би престали, како сматра Марковина, морају сви да се врате тамо одакле су негде и некад избегли, што, како је из публике разумех ствари, није ништа друго него израз једне скромне, дечачке, невине и наивне жеље да се ратови никад и нису десили, пре него што је одговор на питање да ли још увек трају и кад ће престати.
Точак неспоразума наставио је гласно да се котрља. Панчић Теофил био је све драстичније и очевидније незаинтересован да допринесе учешћу, чиме је додатно шармирао онај безгласни, њему већ наклоњен део публике којој је одувек све већ јасно. Баздуљ је, међутим, уз нови “Моодс”, изнео још један куриозум. Дотакао се силованих жена на свим зараћеним странама, као и чињенице да се о неким силованим женама, праве филмови и трибине, а да се о неким, упорно, ћути. Нагласио је како је свим својим срцем посвећен идеји да они пострадали у историји која никако да нам прође, и који немају глас за то своје страдање, у његовим речима пронађу своје место. Томе се, на нивоу логике, ипак, није имало шта замерити. Али, зато је, модераторском оданошћу објективности, Бећковић(ева)(!) иронично приметила: “Чује ти се у тону колико си угрожен..”, и, том опаском, о свом становишту овим поводом, ипак понешто и рекла. Потакнут свим изреченим, запитао сам се: да ли је рат почео кад смо мајка и ја отишли из Мостара, или кад је отац умро, после рата а због последица рата, или кад су хтели, деду и мене, да баце с моста, баш док је рат свима и трајао, па су ми, након што су одлучили да нас ипак неће бацити, дали да славодобитно из калашњикова пуцам у небо, иако дечак – већ мушкарац, пуцач; или је почео одмах након што сам одбио да пуцам, не јер сам знао за опасна својства испаљене муниције или што сам био одмалена пацифиста, већ јер сам се уплашио речи, осмеха и израза лица којима ми је, кроз осмех,наређено да прославим још једном пружен ми живот.
Накнадно сам сазнао и то да су ти изрази њихови, значили то да ми је тај мој животић незаслужено враћен, те да управо из захвалности сам морао пристати на понуду и пуцати у небо. А то све нисам знао тад, него сам само, онако дечије, разабирао по интонацији којом ми се обраћало, одгонетао шта се то хоће са мном, и од мене. Од тог дана, то тврдим сасвим одговорно, умем прилично поуздано да разаберем шта које интонације значе и наговештавају. Шушка се да је о томе извесни Младен Долар написао целу књижурину. Али ко ће читати, у време када сви морамо унапред да знамо одговоре на ноторна питања о суочавању, кривици, кривцима, рананама и туги.
И баш док сам контролисао силне успомене које некоме као да је важно да се изнова и изнова побуђују, чуо се један из публике, заинтересован да пита, али више него ли што је био заинтересован да чује оно о чему пита, хтео је да осуди, осрамоти, наружи, управо досадног Травничанина. Њега је особито дражило то што се, има томе година и по, овај распомамљени Мухарем, негде распевавао заједно са Кустурицом и Хандкеом, уместо да је, рецимо, жалио и од жалости свенуо, а то све извео, документовао и обелоданио као некакав перформанс у којем би дежурни душебрижници из министарства за континуирану тугу уживали. Ако би то била, још, жалост због онога што се ноторног Мухарема најмање тиче, то би, онда, задовољило овога што се, морам признати једини,јавио са интонацијом утученог.
Мене је, међутим, микрофон упорно заобилазио. Иако су организатори климали главом да ће ми доћи у руке, упорно суга приносили другим устима. И нека. Моје речи нису имале разлога да тамо будуизговорене. За оно на шта оне упућују, не бих имао прикладну интонацију. Поготову не на том месту, тим поводом. Уместо мојих речи, прилика да се чују дата је овим срдитим,овим што би да изазову срамоте и да опауче.
Пало ми је на памет да то све, ипак – то којим је речима дато да се чују – има везе са некаквим надлештвом, са контекстом, са околностима, са концептом “вечног суочавања”, са увек “врућим темама”. Као што, у том рату о којем се тако радо и нашироко прича, нисам разумео да морам да узвратим захвалност оном војнику којем се ћефнуло да ми ипак поклони живот и не баци ме с моста, тако и те вечери на Дорћолу – нисам могао да разумем да немам право да се радујем чињеници да сам ипак преживео, јер”агресивни мирољупци”, они најбучнији од свих нас, са таквом ватром у гласу морају да нас упозоравају како неки новират, тек што не почне, не видећи своја уста баш као један могући узрок. Дрзнути се па не пожелети да будеш вечно заробљен у сопственој трауми, сматра се непристојношћу без премца. Малпарте је одавно приметио: “Рат сећања букти међу пораженима.” Запевати је за сваку осуду, у доба кад је једина прихватљива радост, она вечна света туга због прошлости која никако не сме да нас прође. То да смо сви поражени, не пада ником на памет. То да има преживелих, још мање.
Владимир Табашевић
Извор: Преокрет
