У 14. недјељу по Духовима, литургију у Цркви Св. Ђорђа под Горицом је служио парох о. Гојко Перовић.
Говорећи о Јеванђељу које прича о браку царевога сина, гдје Господ Царство небеско пореди са свадбом на царском двору, подсјетио је на старозавјетна и новозавјетна поређења:
- Није ово ни први ни једини пут да Господ јединство Божје са људима пореди баш са свадбом. Још у Старом завјету, у једној од најљепших књига библијских која се зове Пјесма над пјесмама, управо је однос Бога и људске душе, то непрестано трагање душе за Богом и ишчекивање сусрета са Божјом близином описано као однос будуће невјесте, коју симболизује људска душа, и женика, младожење који је симбол самога Господа. Та старозавјетна слика се преноси и на новозавјетни текст, јер је очигледно да је у израиљској традицији, свадба као и код нас, а ми смо, нарочито овдје у Црној Гори, баштиници те израиљске традиције: свадба најсвечанији могући догађај на земљи.
Затим је говорио о традицији свадбе у Црној Гори, која је и у доба највеће сиромаштине била вријеме највећег весеља и највеће раскоши.
- Често није било да се наједе породица домаћих како треба, али кад се свадба припремала и оглашавала, онда се она сиротиња претварала врло лако у једну царску поворку, пуну барјактара, некаквих перјаника, некаквих војвода, и сви су добијали непоновљиву част, и добро се гледало коме се даје каква титула. То је било нешто између јаке војне формације и некакве свечане царске поворке – поредио је сликовито о. Гојко.
Напомиње да смо сви знали ко су ти људи, али када је почињала свадба, све је добијало тај царски изглед.
Кад нас неко позива на свадбу, укидају се наше приватне себичне потребе, и ми добијамо позивом улогу свечара чији је циљ да младој и младожењи учини све да им буде лијепо, напомиње подгорички парох у својој бесједи:
- Добро знате кад се неко преједе на свадби, или напије, или каже неку неумјесну ријеч пријатељима или кумовима, то се памти као нељудски гест, јер си мислио на себе, а не на свечаност гдје си добио улогу, у слици Царства Небеског.
Ми смо позвани да служимо другоме на свадби, и ту се најмање мисли „ђе ћу ја, а шта припада мени“, подсјећа о. Гојко:
- Као што се галаксије заиграју кроз космос, тако обични, убоги људи, сиротиња постају свечари и сватови и све добија изглед Царства Небеског.
Господ сам потиче из такве традиције, па пореди свадбу са Царством, и зато је тако тежак изговор ових који кажу да не могу доћи на свадбу, поразан и тежак и грешан:
- Онај се изговори одласком у поље, онај у трговину. То је једно, а друго – кад си већ дошао на свадбу, колико год да си јадан и немоћан, а можда си и позајмио паре да дођеш, мораш доћи као најрадоснији, најсвечанији, да та кућа која спрема свадбу да види да си дошао да донесеш своју срећу.
Онај кога домаћин опомиње што је непристојно обучен на свадби, већ је привучен Господом и позван, Божјим благословом удостојен да буде ту, требало је да се упристоји најбоље што може, да не буде аљкав на мјесту које му свакако не припада:
- Нити мени припада да стојим овдје и бесједим, нити по неким заслугама нам припада да стојимо на литургији, још нам мање припада да се причестимо Светим даровима, по неким нашим предиспозицијама.
О. Гојко на крају напомиње да нам то ништа не припада ни по чему, већ нам се по љубави Божјој даје.
Извор: Етос
