„Црна Гора не смије постати ничија колонија“, рече лидер једне политичке организације.
Изјава је чудна јер је Црна Гора од стицања непостојеће независности 2006. постала колонија са патронима у виду западних амбасада и НАТО структура, и нема никаквих теоретских шанси да изађе из тог статуса док постоји. Такве су и све државице настале распадом бивше СФРЈ. Дакле, та прича је завршена, зато позив да држава не буде колонија нема никаквих основа те је у домену нереалне политике.
Ако неко жели да Црна Гора престане бити колонијом, нека умјесто поклича изнесе програм. Дакако, неће изнијети никакав програм јер се он не може написати. Чак и када би се направио сјајни економски програм, Црна Гора вратила све дугове, стандард био на нивоу Њемачке, опет се не би могла отргнути од патроната. Нити је имала, нити ће имати механизме, нити политичку силу да то оствари. Када је, својевремено, окружење обавијестило Јосифа Висарионовича Стаљина да „моћни Ватикан има замјерке на рачун политике СССР“, Стаљин их не упитао: „Колико тај Ватикан има дивизија!?“
Једино што се може урадити у садашњој ситуацији у Црној Гори је: сужавати размјере патроната и умањити нивое његовог дејства, али се то може само реалном политиком, кооперативношћу, мудрошћу и виртуозним политичким потезима, чега нема. Самим тим, истрчавати се против силе по систему „шут на рогатога“, без икаквих референци моћи, значи у перспективи од те силе бити потиснут из свих сфера утицаја, што им је врло лако урадити! То је цијена одметања у нереалне просторе.
Ми не можемо бити „државотворно своји и независни“ у турбулентним просторима гдје владају моћне силе: политичке, војне и финансијске. Које те моментално могу блокирати по сва три наведена пункта, али и дати одређеним малим народима знак на побуну, јер се без тога патроната „не осјећају безбједно“, рецимо. Сва та прича о независној Црној Гори од 2006. је брутална лаж бившег режима политичког сатанизма и њихових медијских кловнова. За то вријеме, од 2006. Црна Гора је била покорни патронат, а бивши режим је због шампионског подаништва добио аутономно право да се иживљава над народом: пљачка га и на крст разапиње. И тако је било до његовог стрмоглава 30. августа…
Ми смо, дакле, принуђени бити у причи и теми, али посебни и аутономни тамо гдје је нама важно, за што увијек има простора.
Војин Грубач
Извор: ИН4С
